Klub knjigoljubaca (knjigoljubac.blogspot.com), 10. jun 2016.

U susret poseti Boru, u okviru čitalačke kampanje Biranje pod moranje, prenosimo prikaz knjige Sinovi istoga oca Romane Petri, koji nam je poslala bibliotekarka Violeta Stojmenović

Roman čiji naslov stoji u vezi sa 42. glavom Prve knjige Mojsijeve (Postanje), kao i priča o Josifu i njegovoj braći, iz koje je fraza „sinovi istog oca“ (kod nas, u Daničićevom prevodu, „sinovi jednoga čovjeka“) govori o zavisti, ljubomori, sukobima i konačnom pomirenju braće. U ovom slučaju, reč je o dvojici braće, sa zajedničkim ocem i različitim majkama, od kojih je jedan, Đermano – stariji, prvorođeni, sin-miljenik – visok i snažan, pun energije i besa, neumeren u svemu, naprasit, impulsivan, samotnjak koji se nikada ne uklapa, slikar smrti u svim njenim pojavnim oblicima, a drugi, devet godina mlađi Emilio – sitan, fizički slab, strpljiv, sklon racionalizmu i pragmatičnosti, odmeren, matematičar i univerzitetski profesor matematike, koji u slobodno vreme opsesivno proučava život mrava – obrazac sređenosti i kolektivnog duha. Time se lista binarnih suprotnosti koje braća svojim karakterom, postupcima, željama, sudbinama reprezentuju, ne iscrpljuje. Emilio je, za razliku od brata, koji u svojoj rodnoj zemlji stiče priznanja i slavu, emigrant, mada je njegova emigracija zapravo beg od neželjenosti, kojoj je od rođenja izložen. S druge strane, Emilio uspeva da u dalekoj Americi zasnuje skladnu, gotovo savršenu, „američku“ porodicu sa Engleskinjom čija suzdržanost i staloženost potpuno odgovaraju Emilijevoj ljubavi prema (matematičkom) redu i fokusiranom, posvećenom rešavanju problema, ka uspostavljanju harmonije i raščišćavanju. Stariji brat, pak, ostaje neženja, avanturista, boem, u čijem životu nema ni reda ni plana. Zajednička im je bolna ljubav prema neodgovornom, nepredvidivom, strastvenom i ćudljivom, pa ipak tako neodoljivo zabavnom ocu, ženskarošu, koji ih je obojicu napustio i brižna, istrajna, tipično italijanska, neprikosnovena ljubav prema majkama. Zajedničke su im nekolike, relativno malobrojne uspomene na trenutke provedene zajedno i teret prošlosti koji ni u zrelim godinama ne uspevaju da zbace, ostajući – svaki na svoj način, u skladu sa svojim temperamentom – frustrirani zbog komplikovanih porodičnih odnosa, neuzvraćenih potreba za ljubavlju i zajedništvom, napuštanja i odbijanja. Zajednička su im emotivna kolebanja, bez obzira na to što je intenzitet ispoljavanja tih nemira drastično različit.

Uprkos oštroj dihotomiji na nivou karaktera glavnih likova, roman Sinovi istog oca, savremene italijanske spisateljice Romane Petri, ne deluje apstraktno. Naprotiv, od redukcionističkog svođenja likova na arhetipove (polove koji se međusobno privlače) koje bi trebalo da utelovljuju, roman spašavaju pažnja posvećena postepenom prikazivanju i psihološkom produbljivanju likova braće, a u kontekstu njihovog selektivno, retrospektivno ali ne i hronološki prikazanog odrastanja; mnoštvo drugih likova, od majki, naročito Đermanove, zatim Đermanovog očuha, Emiliove supruge, do manje zastupljenih, a ipak koloritnih i živih likova babe, dede, tetke i teče po ocu; dominacija dijaloga, sa mnoštvom kratkih, uverljivo formulisanih replika, uz opise čija preciznost i zasićenost detaljima vezanim za položaje figura prisutnih u datoj sceni, njihovu mimiku, gestove i kretanja, jeste filmična; korišćenje sveznajućeg pripovedača, što dozvoljava promene i stratešku manipulaciju na nivou tačke gledišta, od potpunog poistovećivanja pripovedača sa likom čija se razmišljanja i emocije koriste kao sredstvo prikazivanja, do manje ili više ironičnog udvajanja tj. udaljavanja, razmimoilaženje pripovedačeve i tačke gledišta junaka u okviru istog „glasa“.

Izvor: Pixabay.com

Promišljena kompozicija romana, čija radnja počinje kada Đermano Emiliju pošalje pozivnicu za otvaranje velike izložbe njegovih slika, nekoliko godina posle smrti njihovog oca i sukoba na sahrani, posle čega nisu bili ni u kakvom kontaktu, čitaoca vodi od jednog do drugog brata, od Pitsburga do Rima, kroz njihova voljna i slučajna, iznenadna, asocijativna sećanja na trenutke i događaje iz različitih perioda njihovih detinjstava i rane mladosti, u šta se uključuju i sećanja njihovih majki, tako da se predstava o predistoriji neraščišćenih i zategnutih odnosa između braće sklapa postepeno i mozaički. Mnogobrojne situacije i dešavanja, prikazani živo i upečatljivo, daju čitaocu uvid u jednu, doduše fragmentarnu porodičnu sagu, u kojoj su otimanja za nečuju ljubav i pažnju i, s druge strane, surova zaokupljenost sobom i sopstvenim osećanjima, česta pojava, tokom koje se ljubav i nežnost neizbežno mešaju sa besom i grubošću na ivici mržnje.

Rasplet romana započinje Emilijevim dolaskom u Rim, kod brata, u nekoliko dana, tokom kojih se njihov odnos klacka između protivurečnih emocija, između očekivanja nekog razrešenja i kajanja zbog poziva/dolaska; priča balansira na ivici s čije je jedne strane opasna, žestoka svađa koje će njihovu vezu konačno i sasvim pokidati, a sa druge – pomirenje i međusobno prihvatanje u ime onih nekoliko zajedničkih trenutaka iz detinjstva kada su, zahvaljujući nekom filmu, nekoj replici ili postupku oca, na trenutke osetili da su, ipak, braća i da među njima može biti ljubavi, uvažavanja i mira. Ritam raspleta se postepeno ubrzava; sve se razrešava u jednom katarzičnom momentu, iracionalnim prepuštanjem starijeg brata nežnosti i saosećajnosti prema mlađem, oduvek nezaštićenim i primoranim da se, iako slabiji, bori i istrajava, da se dokazuje i strada zarad ljubavi i divljenja prema ocu i, još više, bratu.

Vešto vodeći priču, tako da sugeriše kako prirodu sećanja, koja lutaju, vođena opsesijama, patnjama i nezdovoljenim željama, tako i nerazmrsive spletove koje stvaraju životi ljudi i njihova međusobna osećanja, ali tako da se čitalac u njoj ne izgubi, pažljivo gradeći atmosferu svake scene, svakog enterijera ili eksterijera u kojem se delovi priče, u sadašnjosti ili u nekoj od prošlosti, odvijaju, tako da scenu ne zaguši napadnom simbolikom rekvizita ili postupaka, Romana Petri je ispripovedala jednu upečatljivu priču o ljubavima, tj. o uslovima i ishodima različitih ljubavi, o istrajnim ljubavima koje, na kraju, ipak trijumfuju.

Violeta Stojmenović
Narodna biblioteka Bor