Savremena izraelska književnica srednje generacije Orli Kastel Blum podvrgava čitaoca svojevrsnom testu izdržljivosti već na prvih nekoliko stranica njenog romana, posebno ukoliko napomenemo da je ovo prvi susret njene poetike i srpske čitalačke publike. Ne treba posustati i odbaciti štivo kao naturalističko do grancia izdržljivosti, iako ono to jeste. Sledeći je, moramo reći, test čitaočeve inteligencije jer postaje jasno da morbidne slike nisu same sebi svrha, iza njih se nešto krije. Scenografija je postavljena u gradu negativne utopije, postapokaliptičnom svetu koji podseća na film Blejd Raner ali se tu slličnost završava jer ovde nema androida niti bića iz mašte. Akteri su ljudi bez nade i u njihovom doživljaju sveta u kome žive leži objašnjenje ovih distopijskih slika, odnosno očajanja.
Glavna junakinja je po obrazovanju doktorka ( mada sumnjive diplome, stečene nakon osam godina studija na kraju sveta, u Katmanduu) koja seje smrt oko sebe, ne mareći za Hipokratovu i druge moralne zakletve. U gradu u kome živi one joj nisu potrebne jer je oguglala na sve moguće vrste ljudskih patnji koje i sama izaziva. Dakle, sve je u ključu negativa, suprotno od onog što očekujemo. Postavlja se pitanje –zašto je autorka pribegla ovakvoj vrsti narativa koji je ceo jedna velika metafora.
Mogući odgovor je ponovo pitanje- kako govoriti o potrebi da ovaj svet podsetimo na ljubav, empatiju, humanost, brigu za drugoga, pacifizam, radost, roditeljstvo- a da ne skliznemo u banalnost manifesta koji više nikoga ne interesuju? Teško, i zbog toga nam se čini da je Orli Kastel Blum pribegla ovoj, nazovimo je ‘poetici negativa’ kojoj podvrgava sve o čemu govori, od materinstva do patriotizma.
Problematična doktorka vrši eksperimente na životinjama u svom stanu-laboratoriji sa čijih prozora često vidi samoubice sa viših spratova, ali je to ne dotiče kao ni bilo šta drugo što se dešava kada siđe na ulicu. Sama je uživalac sedativa, antidepresiva i narkotika svih vrsta koje ubrizgava i drugima ne mareći za posledice. Moderna medicina u negativu? Nameće se pozitivan odgovor.
Okružena je ljudima bez vere, ljubavi i nade, ali opet, kako to saopštiti ako ne negativom, odnosno pričom o rabinu koji je moli da ga gurne pod voz, njenim materinstvom koji je morbidna karikatura uobičajenih majčinskih želja i postupaka, odrastanjem dečaka koga je usvojila u monstruozno biće koje će prkositi bolestima i smrti zahvaljujući nehumanim tretmanima kojima ga je podvrgavala…
Ponekad ne može da izbegne jasnu metaforu, kao u epizodi kada se zapućuje u Nemačku da bi u jednom sirotištu pronašla donatora bubrega za svog sina koji je još beba. Ali, odmah izvrgava svoju bukvalnu poruku -dugujete nam mnogo više od bubrega vaše dece- konstatacijom da bebi transplatacija nije bila potrebna, dakle, nema potrebe da i dalje tražimo zadovoljenje i poravnanje jer je besmisleno. Koliko i naši stalni sukobi oko teritorije za koju osećamo da je kao mapa urezana na živoj ljudskoj koži, leđima njenog sina, krvava mapa koja zauvek ostaje na licu Izraela kao na leđima dečaka. Sve što je učinjeno nije donelo normalne uslove za život, jer, koje bi dete moglo normalno da odrasta u atmosferi beznađa koje vlada Doli Sitijem? I zbog čega, pita se autorka, da bi već sa sedamnaest godina bilo naoružano i poslato na obuku za ubijanje ili život na ivici smrti…
U prvi mah odbijajući, ovaj roman je stravičan, munkovski krik protiv sveta u kome živimo, a naročito protiv savremene Evrope i Izraela koji od osnivanja živi sa jednom izrazitom, militantnom notom koja je u vreme osnivanja bila neminovnost zbog postavljanja granica i društvenog ustrojstva, a danas je prešla u hronično stanje, latentni i sve besmisleniji sukob kome se ne vidi kraj. A neophodno je učiniti kraj neprekidinim ratovima sa Palestincima, naći kompromisno rešenje, pokušati da se ceo svet ne pretvori u Doli Siti u kome više ništa neće imati smisao, pa ni život sam. Metafora tog obesmišljenog života je Dolin odnos prema životu i smrti, teza o bezvrednosti života koji joj služe za eksperimente koji takođe nemaju svrhu.
Jedan ugledni izraelski kritičar preporučio je čitaocima da ovu knjigu pročitaju tri ili četiri puta: prvo “da bi prihvatili šok”, drugi put da bi shvatili zašto Doli čini to što čini, treći put – da bi prihvatili Dolin svet kao sopstveni,a četvrti – da bi doprli do suštine duhovne posebnosti jezika. Ovo poslednje donekle je omogućeno srpskom zahvaljujući odličnom prevodu Dušice Čvorić. Mi preporučujemo čitaocima da ne budu šokirani iako možda neće odmah shvatiti postupke ‘doktorke’ Doli, još manje će prohvatiti Dolin svet kao svoj, ali je neophodno da se od njega pošteno uplaše. Biće to koristan strah koji će spasiti svet.

http://clio.rs/DOLI-SITI_Knjiga_10360