Vreme, 27. oktobar 2016.

Razgovor sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim urednikom IP Clio

„KAO ŠTO SE U MEDIJSKOM PROSTORU USPOSTAVLJA ‘RADOJIČIN SMIRAJ’, TO JEST NEUTRALISANJE RAZLIČITOSTI I KRITIČKOG MIŠLJENJA, TAKO I IZDAVAŠTVO ‘SPONTANO I DEMOKRATSKI’ ZATVARA POSTPETOOKTOBARSKU EPOHU NEUTEMELJENOG OPTIMIZMA I PRILAGOĐAVA SE NOVOJ ATMOSFERI AGRESIVNOG OPTIMIZMA. U SLOBODNOM PREVODU – JEDNOUMLJA“

Izvor: Vreme

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga se, osim novih naslova, vide i već godinama unazad stari problemi našeg izdavaštva. Ako izostavimo finansijsku krizu koja se podrazumeva i koja nije specifičnost izdavača i knjižara već predstavlja planetarni problem, preostaje nekoliko čini se nerešivih prepreka koje kao nakovanj koče produkciju knjige. U veri da tumačenje tih problema i po ko zna koji put pisanje o njima mogu da pomognu njihovom rešavanju, razgovaramo sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom izdavačke kuće Clio osnovane pre 26 godina, poznate po precizno profilisanim edicijama proze i raznovrsnih društvenih nauka i oblasti.

„VREME“: Možda je neumesno u vreme Sajma, dakle u vreme svetkovine knjige, kako se Sajam tradicionalno karakteriše, pominjati postojanje nerešivih problema, ali…

ZORAN HAMOVIĆ: Možda je to razlog što gotovo svi novinarski izveštaji sa ovogodišnjeg Sajma knjiga počinju sa nekoliko istih konstatacija: da ima mnogo novih knjiga, da je gužva veća nego prošle godine, da je ova manifestacija veliki praznik knjige, da je ove godine na toliko i toliko kvadratnih metra raspoređeno toliko i toliko izlagača, da ima raznovrsnih promocija knjiga i susreta s autorima… Nema kritički raspoloženih izlagača, utihnula je rasprava o tome da li je Sajam knjiga kulturna manifestacija ili najveća diskontna prodaja knjiga u Srbiji. Deluje kao da su se strasti smirile, različitosti smanjile, dakle deluje kao da je sve u najboljem redu. Mogli bismo da kažemo da je došao mir, ali preteći!

Događaji na Sajmu i događanje Sajma knjiga, znamo, uvek su bili odraz društvenih okolnosti i ogledalo političkih promena. Kao što se u medijskom prostoru uspostavlja „radojičin smiraj“, to jest neutralisanje različitosti i kritičkog mišljenja, tako i izdavaštvo „spontano i demokratski“ zatvara postpetooktobarsku epohu neutemeljenog optimizma i prilagođava se novoj atmosferi agresivnog optimizama. U slobodnom prevodu – jednoumlja.

Izvol’te, slobodno recite, na šta mislite? O monopolu tržišta je nebrojeno puta diskutovano i pisano, o nepoštovanju autorskih prava takođe…

Monopol se može bolje sagledati u knjižarskim lancima nego na velikim štandovima na Sajmu. Pre svega u zatvaranju vrata raznovrsnosti i umanjivanju prisustva ponude pojedinih izdavača. Time se, pre svega, umanjuje prostor za prodaju određenih izdanja, time se utiče na izdavače ali posredno i autore, i smanjuje se plasman određenih vrednosti. Izvesno je da se mogu navesti ekonomski motivi za ovu pojavu, i da je reč o legitimnom postupku onih u čijem su vlasništvu te knjižare. Taj proces homogenizovanja učvršćuje jednoumno poverenje i uspešno eksploatiše kupce koji više ne postavljaju pitanja. Njihova nekritičnost i neutemeljeno divljenje prema lakim žanrovima i zabavnom štivu postaju temelj uspeha monopolskih izdavača. I autori se prilagođavaju, ili da budemo precizniji idiotizuju. Kao Grand parada, mnoštvo je literarnih pretendenata koji oblikuju literarni proizvod na bazi književnosti, očekujući od izdavača da im obezbede slavu, veliku zaradu, nagrade i priznanja. Upotrebiti pisce, više nije pitanje. Učiniti ih površnijim, stvoriti od njih agente ekonomske mašine i literarne starlete, to je ono što zahteva surova matematika opstanka. Poetika i stručnost su u drugom planu. Knjiga je svedena na cenu a talenat usmeren na najbržu liniju. Sve može da prođe, sve se može pretvoriti u „vrednost“ i sve se može kupiti, uključujući i dnevnike blogerki…

Da, ali složićete se da ipak pre svega od pisca zavisi da li će se povinovati ekonomskoj mašini ili ne. Takođe, ne može se prenebregnuti činjenica da izdavači često baš zahvaljujući zaradi od objavljivanja dnevnika blogerki objavljuju kapitalna izdanja naše literature.

Kolateralna šteta od monopolske pozicije ogleda se u regrutovanju dobrih pisaca čijim se imenom i delom pokriva „estradna“ produkcija i pred licem obrazovanije javnosti pere poslovni obraz. U ovom slučaju, uloga dobrih pisaca, njihov stečeni ugled, jeste da daju legitimnost delovanju takvih izdavača, da budu garancija njihovog kvaliteta. Monopol dodatno učvršćuju i pojedini mediji koji pod pritiskom ekonomskih teškoća daju ne samo oglasni prostor već i urednički. Tako se mimikrijski događa serijsko učvršćivanje nekad nepoželjnih društvenih štetočina, a sada dobrodošlih „simpatičnih negativaca“ koji redovno plaćaju.

Utisak posetioca Sajma knjiga je da ga tamo ništa neće iznenaditi, da izlažu godinama isti izdavači koji se nalaze na istim mestima, da Sajam ima školski dan, promocije, izložbe… Da li je takva vrsta stabilnosti dobra ili nije po imidž Sajam knjiga?

Za unapređenje imidža Sajma knjiga kao prestižne međunarodne kulturne manifestacije veoma je značajna vizija Odbora Sajma o budućnosti ove manifestacije. Članove Odbora Sajma knjiga, koliko je meni poznato, imenuje Skupština grada Beograda. Primetićemo da je nekadašnji Savet postao Odbor Sajma knjiga. Ta promena nas može navesti na pomisao da se odustalo od stručnih saveta i programiranja sajamske manifestacije. Neprihvatljiv je stav da je Odbor Sajma knjiga samo tehnička podrška, odnosno domar koji se bavi iznajmljivanjem prostora i podrškom u gradnji štandova. Mnogo je važnija uloga Odbora u unapređenju izlagačkog koncepta i inoviranju sajamskih programa. Model Beogradskog sajma bi trebalo da dobije originalnost i drugačiju boju, ali svakako treba da koristi dobra i analizira loša iskustva Frankfurtskog, a posebno Torinskog, Solunskog, Lajpciškog ili Pulskog sajma. Pored poznate, i na mnogim sajmovima u svetu korišćene institucije počasnog gosta, Beogradskom sajmu bi bili potrebni originalnija legitimacija i autentičnost, posebni međunarodni programi privlačni za strane izlagače.

Posebno su važni regionalna saradnja i prisustvo izdavača iz eksjugoslovenskog prostora. Ne mislim samo o obnovi, već pre svega o uređenju tržišta. Pojave nelojalne konkurencije, odnosno prisustva istih naslova knjiga na srpskom, crnogorskom, bosanskohercegovačkom i hrvatskom tržištu, postaje sve prisutnija. Legalno ili nelegalno preuzimanje i prilagođavanje prevoda je već duže vreme prisutno i šteti svima, i izdavačima i prevodiocima, a kod stranih izdavača i agencija stvara nepoverenje. No ima i dobrih povoda za saradnju. Ukoliko u Beograd dođe autor iz Australije ili Amerike, pa čak i iz bližih evropskih destinacija, nije li to dobra prilika da ga upoznaju i čitaoci i izdavači?

Pre nekoliko godina, vašom inicijativom, doneta je pozitivna odluka da u areni i u prvom prstenu sajamske hale budu štandovi isključivo izdavača. Međutim, to nije bilo dovoljno da se izlagački prostor odvoji od prodajnog.

Podela prostora je podrazumevala da se tematski okupe izdavači i da se olakša komunikacija sa posetiocima. Istina je da je u areni, ali i u prstenu, predviđen prostor za one koji imaju najvišu reputaciju od srpskih izdavača, ali: menjani su ili nisu poštovani kriterijumi izlaganja, pa je atmosfera velikog diskonta i vašarskih čarolija postala više nego prisutna. Sve je svedeno na prodaju i tezge, a ne na uvid i predstavljanje godišnje produkcije.

Sajam knjiga, kakav god da je, predstavlja verovatno jedinstvenu priliku izdavačima da za kratko vreme zarade više nego što im uspeva prodajom u knjižarama. Sledeća takva prilika, ali ipak manja, jesu otkupi knjiga Ministarstva kulture i Sekretarijata grada.

Sajam je samo lansirna rampa za ono što se događa u javnim nabavkama i republičkom otkupu knjiga. I mislim da je po državu mnogo bitnije pitanje posledica tih otkupa od pitanja izdavačkih zarada, zato što se upravo na ovim standardnim oblicima pribavljanja bibliotečkih fondova vidi prst dobre ili loše politike. Krah institucionalnog sistema i opravdanih očekivanja nastaje kad se u državnu aparaturu usele ljudi bez kapaciteta, volje i odgovarajućeg znanja. Onda umesto da osporavaju monopolske pozicije, oni ih i svojim činjenjem ali i nečinjenjem jačaju. Ukoliko se otkupljuju parama poreskih obveznika biografije ili literarna dostignuća starleta, onda se ne može govoriti o odgovornoj i stručnoj aktivnosti Ministarstva. Još opasnije je ono što se nalazi pod šifrom „što narod traži“ i nije prihvatljivo za biblioteke. Takva vrsta brige državnih organa pothranjuje ideju da je sve dobro i prihvatljivo.

Sonja Ćirić