Roman Kći ženina, irskog pisca Dermota Bolgera, knjiga je izuzetnog lirskog naboja i prilično zahtevno štivo za čitanje usled neobične strukture. Podeljen u tri dela – „Kći ženina“, „Viktorijana“ i „Kristalna rečica“ – roman je ispripovedan u prvom licu tri različita lika, u tri različita vremenska okvira.

U prvom delu, devojčici rođenoj iz incestuidne veze brata i sestre, majka ne dozvoljava da izađe iz kuće, već je sa spoljnim svetom upoznaje kroz narativ koji sama pripoveda: svojevrsnu coming-of-age priču, smeštenu u 1960-e godine. Iako je taj prvi deo najvažniji za roman u celosti, Bolger nas u narednim delovima vodi tamo-amo kroz vreme, pa se tako u drugom delu, „Viktorijana“, vraćamo unazad, u Viktorijansko doba, gde pratimo priču o mladom učitelju koji postaje opsednut služavkom Bridžit koja radi u kući gde on posluje. Bolger nas zatim, u trećem delu, vodi unapred kroz vreme gde upoznajemo Džoanu, devojku „sa ulice“ koja je bolno opsednuta prošlošću.

Međutim, iako knjiga počinje raspredanjem priče o majci i ćerki i njihovom „tajnom“, kako se roman dalje odvija tako i sama radnja počinje da obuhvata sve širi dijapazon „tajni“ koje su vezane za irski gradić u kome žive glavni likovi. Bolger na taj način iznosi na videlo „istoriju“ marginalizovanih i skrajnutih Iraca, čiji životi nikada ne bi bili spoznati da se pisac nije prihvatio takvog zadatka.

 Citati:

„Svakog jutra bih morala da ustanem i sestra Karmel bi me pitala kako se zovem. Stala bih ispred klupa gde su sijale ulaštene daske patosa i teško progutala jedanput-dvaput pre nego što odgovorim: ‘Sandra, sestro.’ Ona bi me zgrabila za ruku i zavrištala: ‘Kakvo ti je to ime dala majka?! (…) Odakle li je ta majka koja ti je dala pagansko ime?’ Čvrsto mi je držala zglob druge ruke da šaku ne bih mogla da otvorim i štap je udarao po pobelelim prstima. ‘Tvoje ime je Bridžit, po našoj svetiteljki.’

„Sveštena lica ne vole da ih neko prevari. Nijedna škola nije htela da mi otvori vrata, nijedna katolička kuća nije smela da se suoči sa njihovim neodobravanjem. I tako sam stigao u Kuću Šalon, kao prava retkost, dresirana mečka, primeran siroti katolik koji ima znanja. Moji poslodavci voleli su da se pojavim na njihovim zabavama da bi se gosti divili njihovom dobročinstvu. Na skali osmeha, meni je pripadao onaj tik iznad sluginog“.