Dnevnik, 21. april 2016.

Intervju sa Dimitrisom Sotakisom, autorom romana Bez daha

Roman Bez daha grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa priča je o mladom čoveku, koji u potrazi za poslom prihvata neobičnu ponudu koja mu bez ikakvog napora donosi veliku dobit. Dok sa zadovoljstvom posmatra kako se novac množi na njegovom bankovnom računu on pravi planove za budućnost i sanja o životu koji mu je oduvek bio nedostupan. Međutim, ubrzo shvata da ništa nije kao što izgleda i da je postao zatočenik košmarne stvarnosti koja mu postepeno oduzima pravo da slobodno živi i kreće se. Ovaj roman kafkijanske atmosfere priča je o besmislu ljudskih želja, o apsurdnoj ideji o sreći koju ima savremeni čovek i o svemu onome što žrtvujemo nadajući se raju koji nikada nećemo upoznati. Roman Bez daha iz 2009. ovenčan je nagradom The Athens Prize for Literature, a našim čitaocima je dostupan u izdanju Klia (edicija Gral) i u prevodu sa grčkog Mine Radulović.

Dimitris Sotakis je rođen u Atini 1973. Knjige Zelena vrata, Parafonija i Čovek kukuruz bile su kandidovane za značajne grčke književne nagrade. Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem i muzikom…

- Materijal od koga su ljudi napravljeni je oduvek bio isti, bez obzira na doba ili vek u kome žive. U modernim društvima, to je još očiglednije, jer se to više odnosi na lažni zanos koji se isključivo odnosi na stvari. Želimo da dobijemo stvari, opsednuti smo stvarima, želimo da ih osvojimo, naši životi se baziraju na njima, tako da na kraju imamo želju da se osećamo kao dobitnici u vrlo paradoksalnoj konkurenciji. Krećemo se tako brzo nekim već unapred odabranim uverenjima o značenju sreće, da je jedina stvar koja nas zabrinjava kako igrati što veću ulogu u ovoj igri. Ako ikada pronađemo snagu i iskočimo iz nje, to je nešto što nikada ne možemo predvideti, ali pretpostavljam da je ovaj svet napravljen tako čvrsto, da ako neko želi da pobegne, on će, pre ili kasnije, platiti cenu za tu odluku.

Bez daha je roman o ljudskoj egzistenciji. Da li smo danas robovi društvenih sistema?

- Svako od nas ima potpuno drugačije reflekse. Možda je reč „robovi“ pomalo teška, rekao bih da smo žrtve jednog ritma života koji nikada nismo izabrali. Najvažnija stvar je koliko smo ironični pred ovim datostima, ponekad znamo da svet ima neka specifična pravila, a mi ih sledimo, bez mnogo brige, birajući da budemo cinični i ravnodušni. Ljudska egzistencija je više povezana sa čulima i strahovima, i sa mogućnošću da moramo pobeći od nas samih. Pitanje je, imamo li snage da izgradimo lični mikro svet, mesto ugodno i prijatno, gde možemo procvetati, osećati se psihički sigurno i zadovoljno?

Vašem junaku novac daje nadu. Da li je to imperativ modernog življenja?

- Za njega, novac je samo sredstvo za slobodu, dokaz da on može biti muškarac kao što stereotipi nalažu. Posedovati kuću i ženu, budućnost urezanu u oblik društva iz koga on dolazi, tako da, na kraju, ovaj paranoični posao postaje opsesija, iz dana u dan on gubi svoj lični suverenitet i dostojanstvo, ali čak i poslednjeg dana, on nastavlja verujući da će budućnost izbrisati svu tu odvratnu sadašnjicu, on samo treba da insistira, radi postizanja konačnog cilja.

Praktično, šta on radi? Ono što i svi mi činimo. Odlaže svoj život, živi samo sa očekivanjima, okružen mutnim oblacima. Žao mi ga je, vidim da je imao neku vrstu nesposobnosti da vodi svoj život u smeru u kome je hteo.

Vaš roman je ironičan i simboličan i može se svrstati u  književnost apsurda? 

- Slažem se. Apsurd ima uvek neku vrstu dinamike; to je glavno jezgro mnogih mojih romana. Moje knjige se kreću između tanke linije stvarnosti i fikcije. Stvaram svetove koji izgledaju da su pravi, uslovi su potpuno realni, ali nešto mračno i paradoksalno je skriveno iza. Odstupanje od stvarnosti je uvek glavni sastojak mog posla, ali opet knjige su potpuno antropocentrične, one se bave egzistencijalnim potragama, svim što žrtvujemo kako bi se osećali privlačno i željeno. Za mene je bitan element fantazije, potrebni su mi ti čudni uslovi u romanima da se oseća bliskost sa celim tekstom.

Vujica Ognjenović

Između ludila i zdravog razuma

Vaša nova knjiga je Vaskrsnuće Majkla Džeksona.

- Vaskrsnuće Majkla Džeksona je objavljeno 2014. godine, to je zaista moja poslednja knjiga i ona pripoveda priču čoveka koji pati od depresije, ali začudo jedne noći ga posećuje Majkl Džekson. Oni postaju prijatelji – iako mi znamo da je Majkl mrtav – i od tog trenutka mnogi čudni incidenti počinju da se događaju. Rekao bih da je to vrlo neobična knjiga, pokušava da pronađe vezu između ludila i zdravog razuma, to je roman o prijateljstvu, depresiji i osećaju da život uvek može biti predivan.

Više o romanu Bez daha