Моћ књиге
Вирџинија Вулф Александре Лемасон

Ходам обалом Врањице.
Опет смо заједно, после деценијâ? На истој овој страни Врањице? У исти августовски час?
Онда сам била млада, млада.
Онда се киша сручила на Врање одједном и жестоко, морале смо у прву кућу одмах од обале, само смо прешле улицу, претрчале. Чим се стишала, пожуриле смо у сокак, па пред Борину капију, куда смо и кренуле.
О, да сте само видели сусрет њен са Бором нашим Станковићем! Под сводом затворене капије тога часа, у вечности вечно незабрављене. Са шуштајем из дворишта ораха под капима и шимширова с околице предкућног бунара, и проветреног небеског даха.
Два узмахла света с две стране света!Вечерас јој слушам кораке, свесно мерим кораке. Усправна, усмерена, и у конфузијама, своја ипак, иде, кораком и чвршћим, чврстим. И овом нашом страном света, врањском, врањанском. Пустолинском и метежном.
Негде тамо, негде поред, негде ту, овде, вечно овде, и Борин ход је, чујем. Два тешка хода, становита, слушам. И потмуле однекуд одјеке. И оне друге. У смени. У заједништву.
Сви Фројдови и сви Јунгови и сви учењаци света – шта су наспрам Александре Лемасон која ме води кроз истину вечну вечерас, сада, овога часа, ових дана – кроз наслаге светова, времена, кроз ове кораке?… одјеке.
О, Боже, да ли ће опет?…
Киша се сјурује опет у масу врелих дана, сада и са танким градом, трескају громови над Врањем и околицом. Небеса се кидају, састављају, настављају.
Вирџинија и Бора замичу и ту су, замичу, ту су… у одсевима, у ковитлајима сенки и светлости, вечни.
А ја се склањам у исту кућу од пре деценијâ.
И да не чујем грохот Врањице и камења које ваља с Пљачковице… реку Уз.
Дом ме привија уз светлост свеће и гласове…
Вирџинија је Госпођа Даловеј, Пут ка светионику, Орландо, Таласи, Године, Између чинова, Сопствена соба, Три гвинеје… Ако смо видели живот у њима, Бог је сам био сведок њиховог настајања, ако им се враћамо, Бог нас је призвао нас ради, и сведочења ради: Вирџинија Вулф је на нашем и свим меридијанима и у свим временима. Крхка, а захватила је што до њеног века жена није смела ни могла, разапета ипак на крају, но, са исусовском снагом васкрсења, васкрсавања. Као што је сваки пут пред новом књигом, новим изазовом.
Вирџинија је и забрекли Лондон. Нова Енглеска са старом круном.
Бора је Из старог јеванђеља – Прва суза, Увела ружа. Бора је Ђурђевдан, Биљарица, У ноћи, Божји људи, Коштана, Ташана, Нечиста крв/Софка, Газда Младен, Под окупацијом… Бора је радост и туга и бол и жал и суза и чежња и бескрај вечни. Време које не пресушује и које не муте кише. Засени месечином, па васкрсне сунцем, васкрсне, и тако редом. Бора је мапа света и века. Конац који обвија Планету. Домаће огњиште. Песма која пева и плаче.
Бора је изборано чело, несрећна земља, пусто Врање, бирократски Београд.
Бора је нова Србија са новим ранама.
Вирџинија је глас, Бора дах.
Бора је вечна мука, Вирџинија узурпација реда ствари. Вирџинија је свест о себи, Бора свест о пролазности. Заједно, подигнут глас. Изазов судбини.
Боловали су своје књиге, и васкрсавали пред новима. Као годишња доба, као смена дана и ноћи, као живот и смрт. Вирџинија Џина и Борисав Бора. И имена су их одредила.
Вирџинија је живела хиљаду лица, да би нам показала једно, Борисав је умирао једанпут, да би нам открио хиљаду смрти.
Узалуд је претурати по њиховим личним скровиштима и тајнама кад имају своје дело. Увек се изађе укаљан. Посебни су колико и општи. Само су смели и умели да нам кажу што ми нећемо, не умемо, не можемо, не смемо, не знамо, и јер смо без сопствене собе, а вапимо да се сазнамо, да се чујемо, слушамо, видимо, да будемо смели, своји. Они су њихове књиге, ми смо те књиге.
Пут Бога Творца је Његово Дело.
Бора је и отац трију кћери.
Александра Лемасон нас, на срећу, нашу и Вирџијину, и свих Вирџинија и Борисава, зар не? спасава од нас самих, држећи нас чврсто за руку, да не склизнемо, не отпаднемо, да се сазнамо.
Хвала јој.

(Вирџинија Вулф, 1882–1941; Борисав Станковић, 1876–1927.
У реци Уз недалеко од свога дома, Вирџинија се утопила; чекајући Ташану на београдским даскама, Бора се спремио за далек пут.
Времена, времена, вечно иста. Надежна и безнадежна.)

Веселинка Стојковић