Krajem 2015. godine izašla je iz štampe knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova (Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti) u izdanju renomiranog izdavača „Clio“ koji nije žalio sredstva kada je u pitanju oprema knjige i njen dizajn.
U knjizi je Miodrag Sibinović dosledno i s nervom istraživača koji ne robuje šematizovanim predstavama o literaturi i uvek je bio na tragu filigranskog, iznijansiranog uspostavljanja odnosa između duhovnih vrednosti. Njegov istraživački opus proizvod je besprekornog poznavanja književnih pojava i književnosti uopšte. Intenzivno je istraživao fenomen književnih prožimanja polazeći sa komplementarnih stanovišta koja u sebi sublimišu mnogostruko zasnovane stvaralačke ideje značajnih ruskih i srpskih pesnika uvek imajući na umu prilikom prevođenja kompozicionu dovršenost i celovitost poetskih ostvarenja. Sibinović je, u stvari, vodio računa da sačuva značenjske otvorenosti, polisemičnost.
Upravo knjiga Množenje svetova na najbolji način ovaploćuje takvu stvaralačku ambiciju. Namerno kažemo stvaralačku, a ne prevodilačku. Naprosto, Sibinovićevi prevodi su više od toga jer su realizovani od tekstova koji u sebi nose složene i često oprečne pesničke strategije. Čitanje ove obimne knjige od ocenjivača zahteva ne samo ulazak u prevodilačku laboratoriju profesora Sibinovića, ne samo usredsređivanje na formalne prevodilačke aspekte, već i na bitna pitanja tzv. pesničkog postupka. Suočen sa determinisanim poretkom koji proizilazi iz originala i prevoda, a u nemogućnosti da do kraja prevod prilagodi vlastitom dominantnom emotivnom načelu, kako to pesnici čine pišući svoje pesme, Sibinović je kao prevodilac uvek, kako bi pesnik rekao, tamo „gde se misao rve“, udaljen od sebe da bi se približio drugome. On zalazi u tuđe disanje natčulnom snagom kakvom raspolažu retki prevodioci.
Gonjen stvaralačkim nemirom ponekad ne može da odoli sopstvenom pesničkom daru, jer Sibinović je i sam pesnik, pa oštre rubove poezije koju prevodi ponekad zaobli simbolizovanjem i blagim preoblikovanjem pesničkih sadržaja pomoću metafora. On na taj način prevod, u stvari, na osoben način približava originalu. Budući da je želja za samospoznajom izvorni poriv pesnika kao i njihova zapita- nost pred nestvarnostima, neizrecivostima i strastima sveta iza kojih se poput oblaka valjaju onirička viđenja koja oblikuju stavove, odnosno osobenosti, stvarajući tako svoju poetiku u koju prevodilac, ako uđe goloruk, drvenim čekićem kuje žeženo gvožđe. To bazično pitanje prevodilačkog posla Sibinović objašnjava i svojim prevo- dima aktuelizuje, što često može da posluži kao uzor mnogim prevodiocima. Gotovo je bez izuzetka uspevao da u prevodu očuva i prenese dominantan ton pesama. Tako, ako je poezija pesnika organizovana na dramskom načelu stalnog podsticajnog sukoba opozitnih principa, on je to na najbolji način prenosio u svoj prevod. U tome je umetnost kojom se bavi Sibinović i može se razumeti eruptivna, a opet stišana energija prevodioca. To su okolnosti u kojima se dešava njegova saučesnička drama kako na misaonom tako i na emotivnom planu.
Prevodilac Sibinović je redovno artikulisan sa ukusom zagonetke koju svaka dobra pesma u sebi nosi. Poetsko traganje za smislom najteže je prevesti. Naravno, ovde smisao, pošto je reč o poeziji, nije u prvom planu. Na primer, ako je ljubavna pesma to nije stas niti senzualne usne dragane, već hemija koja zaiskri u očima, koju treba uloviti i kao središte metaforičkog rasprskavanja preneti u prevod. U takvim situacijama Sibinović je neponovljiv saučesnik u stvaranju pesme. Tako se, u stvari, rađaju njegovi poznati prepevi.
On ne priznaje spekulativna i isprazna iskustva, zato je i sklon strogim ocenama. Sibinović ne citira slučajno Nabokova koji je svojevremeno napisao da „svaka fusnota u prevodu književnog dela nije ništa drugo do svedočanstvo prevodiočevog poraza“. Uostalom, svaki umetnik je takav: sumnja u svoje delo i često pati zbog toga. Sibinovićevi prevodi izazivaju kod njega, može se zaključiti, ista osećanja. Pesnik je u stalnom očajničkom nastojanju da se izdigne i oplemeni, pretvori u fantazmogoričnu sliku svega čega se dotakne.
Prevodilac Sibinović upravo ono što je za mnoge prevodioce neuhvatljivo dovodi u održivu i prihvatljivu celinu bez nabora i neravnina sa ritmičkim i refleksivnim ekvivalentom. Osim idejnog i tematskog on najčešće uspeva da u prevodu očuva i stilsko-izražajni plan. U opserviranju antonimičnih odnosa stvarnog i onostranog koji se u poeziji prepliću i ne isključuju, Sibinović ulazi u biće pesme preko raznorodnih formalnih rešenja i prevodilačkih postupaka. Knjiga Množenje svetova izaziva interesovanje kod čitalačke publike jer i sam naslov ima svoju metaforičku zagonetnost, o tekstu i da ne govorimo. Danas živimo u teškim i čudnim vremenima pa nije slučajno što se i ovi redovi nalaze u Sibinovićevoj knjizi: Nedavno sam, vraćajući se kući, u trolejbusu radoznalo listao podebelu knjigu pesama koju sam pre petnaestak minuta dobio na poklon od autora. Iznenada osetih da me uporno gleda mlađi punačak gospodin koji sedi kraj mene. On uhvati moj pogled i uz osmeh izvinjenja iznenadi me delikatnim pitanjem: „Vidim da ste ozbiljan čovek, recite mi, molim vas, kako možete da čitate pesme?“ Nespreman za takav razgovor na ovom mestu našalih se: „Moram pošto mi je to profesionalna deformacija.“ Utom trolejbus se zaustavi. Moj sused me, uz učtiv, možda malo i uz podrugljiv smešak, pozdravi i siđe. Nisam se baš lepo osećao. Ali uteši me kad videh da je sišao na stanici kod Gradske bolnice. Sigurno mu nešto fali. Doduše oduvek je bilo pametnih i načitanih ljudi koji nemaju sluha za poeziju. Možda je sada ta kategorija čitalaca samo, zbog nečega, postala glasnija?
Mutno vreme ima svoje paradokse. Ovo što tišti Sibinovića u eri rigidnog neoliberalnog koncepta društva gde je sve roba pa i knjige, u eri opšte komercijalizacije, gde je u osnovu sistemskih vrednosti ugrađena i „manipulacija svešću“ kako bi rekao Sergej Kara Murza. Knjižare nam sve više liče na prodavnice kuvara i ljubića sa čijih se korica trijumfalno smeše razgolićene TV voditeljke i starlete. Svejedno, Sibinović navodi 20 i više imena značajnih ruskih pisaca koji su u ovom periodu prevedeni i objavljeni kod nas. Međutim, teško je naći knjižaru u Beogradu sa nekom od tih knjiga u izlogu. Onako kako je proterana ćirilica iz našeg vidokruga, slična je sudbina i sa poezijom. I za jedno i za drugo krivi smo sami. U Sibinovićevoj knjizi poezija nije samo refleksija, samo muzika, nije samo filosofija, psihologizovana slika, još manje impuls koji dolazi iz dubina folklornog nasleđa, kao što nije samo ovozemaljski ili astralni milje. Poezija je uvek nešto više sa čime se prevodilac hvata u koštac. U stvari, ako sam prevodilac ne oseća isto što i pesnik, odnosno preko prevoda ne traga za vlastitim unutarnjim pomirenjem, onda će i njegov prevod biti sterilan. To je onaj duboki nemir za čije savladavanje pomaže dobro poznavanje poetike. Bez poznavanja ornamentike, folklora, legendi, mitova, religije, pa i sameravanja dubljih konotacija civilizacijskih svetova, teško je tumačiti preplitanja koja literaturu čine onim što ona jeste.
Smisleno je pitanje kako prevoditi nešto ako se sama bit stvaralačke laboratorije pesnika do kraja ne razume? Grubo narušavanje poetskih principa pesnika: uvođenje kontrapunkta tamo gde ga nema, izopačavanje slike, uvođenja ili brisanja metrike i sl. razlikuje loš od Sibinovićevog prevoda. On je shvatio da oslobođena metafora ima svoju tajnu koja se da odgonetnuti tek ako se uhvati trenutak njenog oslobađanja, odnosno sameri sa neizrecivošću koja čini poeziju onim što ona jeste. Za tako nešto potrebno je više od knjiškog poznavanja problema, potreban je talenat. Kada je u pitanju prevodilačka umetnost profesora Miodraga Sibinovića pokazalo se da je imao i jedno i drugo.
Vukašin Kostić, Univerzitet u Nišu
Preuzeto iz godišnjaka, Slavistika (Beograd), knj. XX (2016), 737–739.