Zašto vam Sava Damjanov preporučuje roman Istorija svetla Jana Njemeca

Iako ne volim preobimne romane, iako verujem da 21. vekom dominira kultura kratkih formi (ne samo u umetnosti), iako mislim da se u tom smislu i civilizacijski ritam i ritam percepcije suštinski promenio u odnosu na minuli vek (spot, sms ili video klip jesu kulturološki simboli epohe koju živimo) – roman Istorija svetla osvojio je lako a snažno moju pažnju. Nisam osetio, čitajući ga, da  sadrži gotovo 500 stranica – što bi inače, u kontekstu moje intelektualne koncentracije tokom poslednje dve decenije, bio više nego dovoljan razlog da ga ili uopšte ne čitam ili samo ovlaš prelistam. Zašto me je njegov autor Jan Njemec „pobedio“?

Jedan od mogućih razloga bila bi stilska dinamika štiva, odsustvo viška esejizacije, ali i dosadne narativne digresivnosti koja bi je nadoknadila; drugi bih svakako mogao potražiti u intertekstualnoj mreži koja nije klasično-eruditnog tipa već se pojavljuje u kratkim rezovima i svojevrsnim „flešbekovima“, što nikako nije slučajno jer je glavni junak František Drtikol (1883-1961) češki fotograf, jedan od pionira ali i istinskih majstora umetničke fotografije (prevashodno erotske, aktova i portreta). Drugi pomenuti razlog dodatno šarmira, jer se i pisac i izdavač u pogovoru knjige pozivaju na dostupne dokumente i izvore koji su korišćeni kao građa romana:  naravno da ne pominju SVE, niti bi to mogli učiniti čak i da žele totalnu demistifikaciju umetničko-jezičke teksture koja obiluje poznatim predstavnicima bečkog Jugendstila i uopšte, istorijskim ličnostima na razmeđi 19. i 20 veka. Pošto se svi oni pojavljuju kao likovi Njemecovog romana – uostalom, kao i sam Drtikol koji je njegov glavni junak – intertekstualna i najšira interkulturalna (civilizacijsko-asocijacijska) mreža koja se tako stvara praktično je nesaglediva… Ili  zavisi od ukusa i znanja svakog pojedinačnog čitaoca, što opet vodi u istu beskrajnu šumu značenja!

S druge strane, istorijska faktografija (vezana ne samo za pomenute likove, nego i mesta, događaje i t.sl) daje svojevrsnu „pitkost“ Istoriji svetla koja se u tom ključu može čitati i kao svojevrsni „nonfiction“…u istoj meri u kojoj je i umetnička fotografija nefikcijske suštine! Paradoksalno ali tačno: Istorija se ovde dokazuje kao narativ sasvim sličan onom umetničkom, o čemu je u postmodernoj teoriji vođeno niz debata koje su, na kraju krajeva, pokazale da se sasvim opravdano još u Antici pojam KNJIŽEVNOSTI shvatao mnogo šire no danas – osim beletristike, tu je spadala i istoriografska književnost, naučna književnost, pravna književnost i t.d… Tako se – opet paradoksalno, dakle: INTRIGANTNO – Jan Njemec u ovom romanu istovremeno „deklariše“ i kao postmodernista 21.veka i kao autor starinskog načina pisanja (tradicionalnog u dobrom smislu tog pojma).

Upravo na ovom mestu valja se vratiti gorenavedenoj stilskoj dinamici njegovog štiva: za razliku od monotonih – a meni vazda dosadnih – pisaca koji idu jednim ze istim putem dosledno (kao da je to neka vrlina?!), Istorija svetla se u ovom aspektu može doživeti kao egzotični vrt sa stazama koje se račvaju. Taman kada vam se učini da će klasična deskriptivna naracija „ugušiti“ tekst, nastupaju brzi i efektni dijalozi, posle kojih slede lirski pasaži začinjeni neočekivanim prodorom suvoparne dokumentarnosti, i t.d. i t.sl; kao u nekom lepom lavirintu, ubrzo shvatate da već iza sledećeg ugla čeka iznenađenje. Zato kod Njemeca ni esejističko-refleksivni momenti nisu višak (uz opasku da su uvek fragmentarni, nikad preobimni), što se može reći i za brojne digresije – uz istovetnu opasku! Književnici koji u osvit trećeg milenijuma još uvek ne razumeju da novoj čitalačkoj publici, sa novim „horizontima očekivanja“, jedino tekstualna polifonija ovakve vrste (i srodnih joj modela!) može istinski držati pažnju – anahroni su i neće ostati zapamćeni kao umetnici već kao kulturološki lihvari i fariseji.

Na kraju, vredno je zapitati se, ponovo, ali uz motivisanost ovim briljantnim primerom (Istorijom svetla Jana Njemeca): nisu li MALE ISTORIJE ono što umetnički sledi nakon postmodernizma i definitivnog odlaska tzv.velikih priča“ u prošlost?! Koliko „male istorije“ govore  o onoj „Velikoj“ (dok ona o njima nije govorila uopšte)? Ukoliko se setimo izvrsnog serijala kod istog ovog izdavača (CLIO) – Istorija privatnog života - deo odgovora na postavljeno (retoričko) pitanje već smo dobili! Potpisnik ovih redova raduje se Njemecovom romanu pored ostalog i zato što je jedan od najdramatičnijih perioda u istoriji evropske civilizacije tematizovao mnogo autentičnije, kreativnije i sugestivnije od bezbrojnih romana ili filmova o Velikom ratu, ili o bečkom fin de siecle-u, ili…o ISTORIJI kao imperativu nad imperativima, iako je privid njenog kontinuiteta i relevantnosti već odavno jasan. „Biografsko“-fragmentarne priče poput ove imaju mnogo univerzalnije značenjske aure i smislove od onih unapred zasnovanih na premisama univerzalnog. Kada sklopi korice Istorije svetla, svaki iole prosvećeniji čitalac imaće takav ili neki sličan osećaj, što nikako ne onemogućava  i recepcijski hedonizam drugačije vrste…

Sava Damjanov