Ne mogu reći da ovo pišem iz ugla apsolventa psihologije, potencijalnog budućeg stručnjaka koji će imati znanja i kompetencije da adekvatno učestvuje u psihičkom životu ljudi oko sebe, u svim sferama života. Mogu da kažem da pišem kao individua, kao opservator, o jednoj slici sveta koja se sve češće pojavljuje pred mojim očima. Pišem kao neko ko se trudi da sebe, a i sebi bliske i drage ljude posmatra na objektivan način (pitanje je koliko uspeva u tome).
Upotrebila sam termin individua. Boeci ga definiše kao nešto što se ne može podeliti, kao jedinka i duh, ne može se rastaviti. Libereralizam gleda na individuu kao na nešto apsolutno, biće za sebe. Da li je to opravdano? Rođeni smo sami, umrećemo sami, ali da li možemo kroz život sami? Ljudski život je život u zajednici i pojam pojedinca se sa pravom može dovesti u pitanje. Kant tvrdi: „Čovek je biće predodređeno za društvo“.
Možemo filozofirati (barem ja) o uticaju današnjeg modernog doba na ovu otuđenost, letargiju i nezainteresovanost o kojoj svedočimo svakodnevno, a i sami je upražnjavamo, ali činjenice koje nudi ovo štivo nas moraju makar za korak, dva vratiti unazad, jer smo, čini mi se, otišli predaleko.
Neophodno je razjasniti da samoća i usamljenost nisu isto, pa ni slično. Ono što karakteriše usamljenost je specifičan, subjektivan osećaj izolovanosti sa kojim se osoba suočava (poremećena socijalna kognicija), a koji dalje dovodi do niza disfunkcionalnih reakcija i ponašanja i kao krajnji rezultat, osoba se nalazi u začaranom krugu iz kojeg, da bi izašla, mora da se suoči sa onim što je najviše plaši, ljudi.
Kao društveno odgovorna bića, moramo naučiti kako da se ponašamo jedni prema drugima i kako da budemo podrška jedni drugima. Velika pažnja u knjizi Usamljenost posvećena je, kako fiziološkim faktorima koji su od značaja, tako i psiho-somatskim posledicama hronične usamljenosti. Organizam je lavirint, sve je povezano. Biološko, psihološko i fizičko se prepliću.
Nesvesni smo koliko društveni odnosi usmeravaju i definišu naš svakodnevni život. Autori govore o egzistencijalnom poreklu straha od usamljenosti i odbačenosti. Puka borba za preživljavanjem je motivisala naše pretke da formiraju društvene odnose kako bi sebi obezbedili „evolucionu prednost“.
Kako živimo u dobu u kojem je javno eksponiranje našeg privatnog života postalo svakodnevica, naša sposobnost prilagođavanja omogućila nam je da se u tom korpusu „srećnih“ života snalazimo kako znamo i umemo. Kombinujući socio-kulturne norme i lične želje, kao mozaik, slažemo sliku o sebi i plasiramo je u javnost, planirano i sa predumišljajem. „Lečimo“ svoje rane time što ih krijemo od drugih, a vremenom te iste rane iz našeg svesnog prelaze u nesvesno (samoobmanjivanje). Nažalost, iako smo ih gurnuli pod tepih, one ne prestaju da kidaju deo po deo našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, ostavljajući nam veoma opipljive posledice.
Dešava se neprestana komunikacija unutar našeg organizma. Komunikacija na ćelijskom nivou, između organa, sistema organa… Na taj način organizam može da vrši samoregulaciju. Ova činjenica, koja u prvi plan stavlja komunikaciju na fiziološkom nivou, može se preslikati, kao slika u ogledalu, i na psihološki nivo. Skoro svaka studija na koju se autori ove knjige pozivaju ističe kardiovaskularne posledice hronične usamljenosti, koje često mogu biti i životno ugrožavajuće.
Zaključak: odnos definiše odnos? Kada patimo zbog neuspelog ljubavnog odnosa, kada nas je najbolja drugarica u osnovnoj školi ismejala, kada ste zaboravljeni i ignorisani od strane nekog roditelja, kada ne možete da uspostavite kvalitetnu komunikaciju ni sa kim na radnom mestu,… Mnogo je primera i mnogo je subjektivne (i objektivne) interpretacije događaja koji ostaju zaptiveni u nama, praveći plodnu podlogu za razvoj usamljenosti. Još ako u nama samima postoji klica onda je „uspeh“ skoro pa zagarantovan.
„Kakve su ti misli, takav ti je život“, „Kako sa dugima, ako ne možemo sa samim sobom?“, „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi“, mnogo je tih dobro poznatih krilatica koje smo čuli nebrojeno puta u životu, ali ako bismo malo zastali i sprečili sopstveno, cinično prevrtanje očima na te iste rečenice, možda nam se taj cinizam ne bi uporno vraćao nazad, kao bumerang.
Niko nije imun na pomenute negativne osećaje, svako od nas ima neka iracionalna uverenja koja mu, s vremena na vreme, kruže oko glave. To samo znači da smo ljudi, imamo pravo na to. Ono što svaki pojedinac ne sme dozvoliti jeste da ga te misli obuzmu celog i da sažvaću svaku mrvicu optimizma i ideje o životnoj sreći. A u biti, ne možemo biti srećni sami.
Ksenija Vulić