Oduvek sam smatrao da o čuvenim 60-im godinama XX veka nije moguće pisati ako ih niste svojim prisustvom doživeli. Iako je moguće da naraštaji koji se nisu ni rodili u to vreme danas slušaju muziku tog perioda, uživaju u kinematografiji, umetničkim delima pop- i op-arta, čini mi se da je autentični doživljaj tog vremena izvan njihovog domena. Najzad, i sam pripadam toj grupi: populaciji koja se rodila znatno posle 60-ih, ali koja nalazi izvesno uživanje u muzici i, generalno, umetnosti tog perioda.
Knjiga Ijana Makdonalda Revolucija u glavi – Pesme Bitlsa i šezdesete podeljena je, uopšteno govoreći, u dva dela nejednake dužine. U prvom delu (koji je u stvari Uvod), Makdonald na šezdesetak strana daje svoj lični doživljaj šezdesetih, osvrćući se na sve relevantne društvene, kulturne i političke aspekte tog perioda. U drugom delu – Ploče Bitlsa – koji se proteže skoro do kraja knjige i koji je izdeljen na četiri potpoglavlja, Makdonald analizira ponaosob svaku pesmu (njih 188) koju su Bitlsi ikada izveli – bilo autorsku, bilo tuđu numeru – pri tom obraćajući pažnju na tehničke detalje, datum kada je pesma snimana i kakvi su interni događaji unutar grupe pratili njeno snimanje.
U Uvodu Makdonald daje jedan širi drušveno-kulturni i politički okvir 1960-ih godina, gde se može videti da je Liverpulska četvorka – možda i više nego bilo koja pop-grupa tog vremena – bila pravo oličenje te dekade. Kao što jedan od epigrama koje Makdonald koristi u knjizi kaže: „Ako želite da saznate kakve su bile 60-e, pustite bilo koju ploču Bitlsa“. Turbulentna dekada koju Makdonald opisuje puna je događaja kao što su Pokret za građanska prava u SAD, rat u Vijetnamu, oslobađanje od konvencija nametnutih, pre svega, „ušuškanim“ 50-im, eksperimentisanje sa drogama (LSD), i tako dalje. Šezdesete godine dvadesetog veka donele su silovite i sudbonosne promene, kako na drušveno-kulturnoj, tako i na umetničkoj i, pre svega, muzičkoj sceni.
U delu Ploče Bitlsa, pored analize 188 pesama, možete saznati i stvari koje možda niste znali o autorskom duetu Lenon-Makartni: o tome na koji su način stvarali, iako su, kako to Makdonald ističe, neretko bili neprijateljski raspoloženi jedan prema drugom; možete saznati kako su pojedine pesme nastajale, pa čak i doživeti demistifikaciju pojedinih numera, za koje se, kako Makdonald piše, pokazalo da su sasvim slučajno nastale a ne, kako se možda smatra, planski i namenski; takođe, može se videti i koliki je, recimo, uticaj imao Bob Dilan na Džona Lenona, i slično.
Po mnogim muzičkim kritičarima – knjiga koju je hvalio i sâm Pol Makartni – Revolucija u glavi – Pesme Bitlsa i šezdesete Ijana Makdonlada jedna je od najboljih knjiga ikada napisanih o Bitlsima.
CITATI:
Pre njih, izvođači pop muzike uglavnom su predstavljani kao solisti ili dobro utrenirane jedinice sa jasno određenim vođama. Svojom neuobičajenom sličnošću, poput klonova, i time što su svi govorili istovremeno, Bitlsi su u jednom naletu uveli nekoliko glavnih motiva u leksikon kulture šezdesetih: masovnost, neformalnost radničke klase, veseli, ulični skepticizam i – najizazovnije za status kvo – simultanost koja je u svakom smislu izmenila konvencije prethodnog doba.
Promenljiva i u stalnom pokretu, pop muzika šezdesetih bila je suštinski demokratska. Pošto se njeno značenje više temeljilo na osećaju nego na razumu, ona je bila skok u izražavanju radničke klase u medijumu kog su do tada običnom čoveku uglavnom dostavljali profesionalci iz srednje klase, sa malo empatije za kulturu ulice.