Iako bi na prvi pogled naslov knjige mogao da odbije potencijalnog čitaoca, koji bi se možda zatekao u nedoumici da li je zaista u pitanju delo iz tzv. lepe književnosti ili možda pre medicinska studija (za dobre poznavaoce Cliove produkcije, sumnje svakako neće biti jer je knjiga objavljena u ediciji Gral), upravo je taj kamen u bubregu na neki način glavni junak ovog kratkog romana. Kamen u bubregu i bubrezi naratorkine bake.

Priča je smeštena na Sardiniju. Kao i ostali italijanski književnici – na pamet mi pada Leonardo Šaša, pisac sa drugog italijanskog ostrva, i njegova zbirka novela Rođaci sa Sicilije – i Milena Agus, raspredajući narativ o siromašnoj porodici i pojedincima na sredini prošlog veka, obrađuje dobro poznate teme o siromaštvu koje je zahvatilo italijansko društvo nakon Drugog svetskog rata; o vrednostima koje takvo društvo propagira i pojedincima koji se istovremeno trude da budu verni tim vrednostima, ali i da slede svoje snove ma kakvi oni bili.

Spisateljica ispisuje priču o tri generacije jedne porodice, fokusirajući se pre svega na baku sa očeve strane. Kao i u Otkrivanju samoće Pola Ostera, odnos bake i deke daje zamajac priči, s tim što u knjizi Milene Agus, za razliku od dela Pola Ostera, porodična tajna koja izlazi na videlo na uključuje slučaj ubistva. I to je sve što ću otkriti o porodičnoj tajni u ovom romanu.

Pa ipak, treba reći da se već na samom početku čitalac upoznaje sa jednom jakom individuom – naratorkinom bakom – koja je od strane zajednice u kojoj živi (pa i od strane roditelja) percipirana kao, kako bi rekao Dušan Bandić, aberantni pojedinac. Njena se, naime, aberacija ogledala u tome što nije prestajala da iznenađuje ljude oko sebe netolerantnim ponašanjem, kao što je pisanje strasnih ljubavnih pesama dečacima i, docnije, momcima koji su joj se sviđali, pa je čak izbila na glas kao ludakinja, jer su udvarači, koji su isprva bili privučeni njenom fizičkom lepotom, kasnije bežali od nje kao đavo od krsta.

I upravo zbog toga što, kako kaže naratorka, nikada nije spoznala ljubav, ugrožavala je sebi život tako što je recimo, u napadu beznađa, skakala u bunar. Ljudi iz sela bi zbog toga pokazivali na ulicu u kojoj je živela, i govorili: „Tamo, gde živi ludakinja”, a njeni roditelji su počeli ozbiljno da razmišljaju da je smeste u duševnu bolnicu na Monte Klaru.

Da stvar bude još gora, baka je bolovala od kamena u bubregu. Kada se naposletku udala i kada su stvari, bar onima sa strane, počele da izgledaju „normalno”, narednih sedam godina nije mogla da rodi dete, jer joj je upravo kamenje u bubregu smetalo. Deda je u početku imao razumevanja, ali nakon sedam godina strpljenje je počelo da ga napušta.

U svojoj četrdesetoj godini, podržana od strane supruga, baka je, dobivši uput od lekara, otišla na lečenju u jednu banju. I tamo je, najzad, srela ljubav svog života: Povratnika (ratnog veterana) koji je takođe zbog problema sa kamenom u bubregu došao na lečenje. Baka je od prvog momenta bila zaljubljena u njega. A kada su počeli da razmenjuju reči, saznala je da dele slična interesovanja prema poeziji i muzici (Povratnik je vrsni pijanista).

I tačno devet meseci po završetku terapije i povratka kući, baka je rodila sina – naratorkinog oca pijanistu.

Međutim, da stvari nisu baš onakve kako na pri pogled deluje, videće se na samom kraju, gde posledice porodičnih tajni, iako prisutne u toku celog romana, dobijaju (neočekivani?) obrt.

Bilo kako bilo, ovaj odlično preveden roman, u svojoj tanušnosti (nešto preko stotinak strana) bavi se velikim temama kao što su porodica i porodični odnosi, žudnja za ljubavlju i pripadanjem, važnost sećanja i negovanja intimne istorije koju svaka porodica poseduje.

Milana Agus uspeva konciznim stilom da dočara atmosferu Sardinije, njenih žitelja i njihovih međusobnih odnosa. Miris mora i sredozmene flore, zvuk glasova sardinijskog dijalekta (prevođeno u fusnotama) i klavira naratorkinog oca, prate vas dugo nakon što ste pročitali roman.

Citati:

„Kako je volela Kaljari i more i njeno selo s onim pomešanim mirisom drva, kamina, konjske balege, sapuna, žita, paradajza, vrućeg hleba! Ali ne toliko kao Povratnika. Njega je volela više od svega na svetu. Pred njim se ničega nije stidela, čak ni da piške zajedno kako bi izbacili kamenje, a pošto su joj čitavog života govorili da izgleda kao da je s druge planete, sada joj se činilo da je napokon upoznala nekoga ko je takođe bio s druge planete i to je bila najvažnija stvar u životu koja joj je oduvek nedostajala.“

„Po mami, naime, u jednoj porodici uvek neko mora da preuzme haos na sebe, jer život je takav, mora da postoji ravnoteža, u protivnom, svet se okamenjuje i zaustavlja. To što mi noću spavamo bez košmara, što je mamin i tatin brak uvek bio bez potresa, što ću se udati za svog prvog momka, što nemamo napade panike i ne pokušavamo da se ubijemo, niti da se bacimo u kontejnere za smeće, niti da se izgrebemo i unakazimo, to je zasluga moje bake, koja je platila za sve nas. U svakoj porodici uvek postoji neko ko plati danak kako bi se uspostavila ravnoteža između reda i haosa i kako se svet ne bi zaustavio.”