U jeku Internet kriminala, pre svega pedofilije, i u kombinaciji sa problemom seksualnog zlostavljanja dece koji potresa katoličke zemlje, Antonio Skurati je napisao roman koji bi lako mogao da se okarakteriše kao socijalna studija, budući da verbalno i misaono delanje glavnog junaka, profesora na fakultetu u Bergamu u Lombardiji, prožimaju teorija i statistike iz domena kriminala, pedofilije unutar krugova katoličkog sveštenstva, problema ilegalnih imigranata, prostitucije, i sl.

Dečak koji je sanjao kraj sveta jeste provokativan roman, koji odiše gotovo gotskom atmosferom – pisac nas u prologu uvodi ne samo u radnju romana nego i u atmosferu grada u kome se radnja dešava – i to rečima: epidemija i zaraza. Dakle, terminologijom koja nas može asocirati na gotske romane i/ili srednji vek. No, epidemija ili zaraza o kojoj je reč nije nikakava pošast nalik na gubu, ili crnu smrt, već pre kriminalna radnja – pedofilija – koja je očigledno, prema piscu, pošast XXI veka.

U središnjem delu knjige, Skurati kroz kritiku društva, religije i medijske kulture, parodira srednjovekovlje tako što roditelje dece koja su zlostavljana stavlja u svojevrsnu magijsko-religioznu poziciju, gde oni, kao jedini spas, pomoć zahtevaju od Boga lično – i to tek pošto su se „uverili“ da iza svega stoji al diavolo. Pod vođstvom harizmatične Marize Komi, čija je ćerka jedna od zlostaljanih mališana, čitav grad zahvata, kako pisac kaže, svojevrsna zaraza. A da stvar bude gora, sva svetla krivice nekako su uperena na nigerijskog sveštenika, pa i samu nigerijsku zajednicu u Bergamu, koju između ostalog sačinjavaju i ilegalni imigranti.

S druge strane, pisac nas u drugoj polovini knjige podseća na sve ne-blagodeti informatičko-medijske kulture, i daje opis sprege kriminala i medija, koje svojom funkcijom izazivanja senzacionalnosti podržavaju (pa i multiplikuju) kriminalne radnje. Profesor teorije i tehnike televizijskog komuniciranja – glavni junak romana – naćiće se na verbalnom udaru svojih kolega upravo zbog toga što kao gost u emisijama kritikuje taj aspekt televizije.

Najzad, Skurati u ovoj knjizi – kao i Mišel Uelbek u Platformi deset godina ranije (Clio, 2002.) – ukazuje na alarmantno stanje u kome se zapadni svet nalazi: Zapad, doduše, nije više kao kod Uelbeka opsednut jurenjem užitaka (pre svih, seksualnih), već se njegova stremljenja svode na „obamrlost i otupljenost“. Kako Skurati kaže: „Dovoljno je da se ne pati“ i to je to. A potom daje izuzetne opise jednog takvog stanja, gde se odrasli ljudi upinju da dosegnu, kako pisac kaže, „stanje koje je na granici između neonatalnog i postkoitalnog. (…) Izgledaju kao detinjasti starci. Izgledaju kao fetusi sposobni za erekciju.“

Epidemija i zaraza, koje Skurati pominje na samom početku knjige, dobijaju šire dimenzije kako radnja romana napreduje, da bi naposletku obuhvatili gotovo sve glavne kulturne aspekte društva, i ostavili pojedinca nemoćnog da bilo šta pokuša da promeni.

Citati:

Od novorođenčeta preuzimaju potpuno prepuštanje tuđoj brizi, od odrasle osobe posle orgazma – tugu koja, kao što je znao Ovidije, uvek napada životinju koja je maksimalno uživala.

Odjednom smo se svi zatekli uronjeni u suštinsku pornografsku društvenu sferu. Opšta privlačnost skandala sa pedofilima opčinila nas je i nagnala da sevet posmatramo kao nago telo, a svoj i tuđi život kao erotsku figuru koju treba posedovati očima.

Opredelili smo se za bezbednost na štetu slobode, za nadzor na štetu privatnosti. Uistinu, odlučili smo da je to lažna dilema jer je nasilje najgora vrsta narušavanja privatnosti, a nema veće zloupotrebe slobode od one koju sprovodi zločin.