Ako sudimo na osnovu produkcije sociološko-kulturoloških studija koje ispituju na koje sve načine biva iskazana nostalgija prema bivšoj SFRJ, jedna od najYUnostalgičnijih država bivše Jugoslavije bila bi Slovenija. U poslednjih desetak godina, prava bujica studija iz društvene i kulturološke teorije koje se bave upravo tim fenomenom, zapljusnula je obale bivše jugoslovenske države. Jedna od takvih studija svakako je i knjiga Burek.si?! slovenačkog kulturnog antropologa Jerneja Mlekuža.

Šta je burek i šta on simbolizuje? Može li se o jednom naizgled prozaičnom pojmu izgraditi validna i intrigantna studija? Jernej Mlekuž ispituje načine na koje se burek doživljava u Sloveniji i njegovo mesto u slovenačkoj kulturi. Više od hrane, burek ima svoje mesto u svakodnevnom životu: burek se vezuje za ukusnu hranu koju jedete s društvom kada se noću vraćate sa žurke; on se vezuje za mladost, za prošlost, za hranu koju i danas svi vole premda je osuđuju kao isuviše masnu; najzad, burek se vezuje za Balkan, što u Sloveniji ima različite konotacije.

Autor na samom početku pravi distinkciju između bureka samog po sebi (hrane), koju naziva „bezuslovnim burekom“ i bureka kao dela kulture. Ovo potonje upravo i jeste tema Mlekužove studije: načini na koje je burek postao i ostao deo slovenačke kulture i koje mesto ima u njoj, bilo u prehrambenim navikama stanovnika, bilo kao ideja o „došljačkoj“ hrani koja je došla s Balkana ali je postala svakodnevni deo slovenačkog života, toliko da je ušla čak i u popularnu kulturu i grafite (popularna izreka: „Nemam ni za burek“ – što bi trebalo da podrazumeva: „Nemam ni za hleb“).

            Ove različite ideje o bureku i burek kao deo kulture (i svakodnevnog života) Mlekuž definiše kao „više-od-bureka“. Kroz svoju studiju, on ispituje različite diskurse vezane za burek, počevši od ideje o bureku kao (ne)zdravoj hrani. Možda to iz ove perpektive deluje neobično, ali kada se prvi put pojavio, burek je bio smatran zdravom hranom koja se preporučivala svima. S promenama diskursa poslednjih decenija i idejom o masnoći kao nezdravoj hrani koja goji, promenio se i odnos prema bureku. Mimo toga, autor se osvrće i na veoma zanimljiv odnos Slovenaca prema bureku kao „došljačkoj“ hrani, kao nečemu što je došlo s Balkana i što se, shodno timo, s Balkanom i povezuje.

Mlekuž  u svojoj studiji daje obilje praktičnih primera, od grafita do karikatura, koje ilustruju burek kao pojam u kulturnom kontekstu. Na nekoliko stranica dati su čak i recepti kroz koje se može videti kako sve burek može da se sprema, ali i da se naziva. Neke od ovih recepata, što da ne, možete isprobati i u kućnoj radinosti, kao poseban užitak uz čitanje knjige.

Rađen kao ozbiljna studija – inače Mlakužova doktorska disertacija na Univerzitetu u Novoj Gorici – Burek.si?! ipak zadržava nonšalantan ton koji ima za cilj da tekst približi širokoj publici. Ovo je, uostalom, i namera koju autor otvoreno priznaje. Mlekuž je „Burek.si?!“ zamislio kao tekst koji mogu da čitaju ne samo stručna lica već i šira publika (uz upozorenje da, možda, burek više neće biti isti nakon čitanja ove knjige). U tom smislu, autor koristi nonšalantan i neposredan stil, koji možda nije sasvim efektan u uvodnom delu knjige, gde se bavi teorijsko-metodološkim postavkama istraživanja. Neka vas ovo ne obeshrabri: čim pređe na ispitivanje bureka kao dela svakodnevnog života u Sloveniji (od poglavlja „O bureku“), tekst postaje veoma zanimljivo štivo na način na koji (nažalost) stručne studije često nisu.

Burek.si?! nije samo sociološko-kulturološka studija već i nostalgično putovanje kroz poslednje decenije 20. veka i SFRJ. Pored toga, ova studija na interesantan način prikazuje Sloveniju danas (ili, barem, jedan njen deo), odnos prema prošlosti, sadašnjosti, Evropi i nekadašnoj zajedničkoj državi.

Na samom početku studije, Mlekuž prenosi citat koji na sažet i ilustrativan način oslikava odnos prema bureku: „Kada sam došô u Sloveniju, burek smo jeli samo kod kuće. Bio je samo hrana, dobra hrana kao druge i to još jeftina i ništa više. A koga je tada brigalo da li je mastan i to što smo ga gore u Sloveniju doneli mi [doseljenici]. Mislim da većina Slovenaca uopšte nije znala za burek. Mada su ga neki Albanci već pekli i prodavali. I Slovencima, uglavnom klincima, a noću i žurerima koji su hteli da pojedu nešto toplo i jeftino. I, naravno, mi  [doseljenici] pravili smo ga kod kuće i jeli. To je bio samo burek, bez svih tih grafita, komada, fora, zajebancija, koje su mu se kasnije dešavale“.

Ovaj citat – čijeg autora Mlekuž ne želi da otkrije do samog kraja knjige – sažeto oslikava sve teme kojima se „Burek.si?!“ bavi. Tu je pitanje doseljenika protiv „pravih“ Slovenaca. Ideja o bureku kao balkanskoj hrani. Ilustracija kako se odnos prema ovoj (naizgled jednostavnoj) hrani menjao tokom vremena u zavisnosti od političkih, zdravstvenih, kulturnih i modnih zahteva. Burek po sebi i burek kao nešto više: deo kulture, sveprisutna stvar u svakodnevnom životu, deo nostalgije.

CITATI:

„I dalje u Sloveniji nalazimo, barem po mom mišljenju, srazmerno jeftin i dobar burek. [...] Njegova raširenost i prepoznatljivost urodile su idejom da na evropski grb i zastavu treba staviti pica-burek – autentičan slovenački proizvod koji spaja novu i staru Evropu, Zapad i Istok“.

„Diskurs zdravog života imao je na raspolaganju više žrtava među kojima je, po mom mišljenju, najgore prošao baš burek. [...] On je jeftin, s ulice, s njim se hrani a priori prehrambeno neosvešćena omladina, priprema se sumnjivim rukama doseljenika“.

„Burek-proizvođači sigurno nisu želeli da njihov proizvod postane predmet diskriminacije. Bilo je različitih, a i veoma sličnih, strategija za sprečavanje diskriminacije. Slične su bile po tome što su pokušavale da sa bureka skinu značenjsku vezu s Balkanom, Jugom, doseljenicima, ne bi li ga približile i drugim, kod Slovenaca višim vrednosnim značenjima“.