Sa predstavljanja knjige, Zadužbina Ilije M. Kolarca, 18. januar 2016.

O knjizi Množenje svetova Miodraga Sibinovića

Zaslužni beogradski rusista i slavista prof. dr Miodrag Sibinović obradovao je svoje čitaoce novom, znalački napisanom knjigom eseja Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Knjigu je s jeseni 2015. godine objavio renomirani beogradski izdavač „Clio“, kojem – posebno u ova izdavačkim projektima nenaklonjena vremena – valja odati priznanje na pravoj oceni najnovije Sibinovićeve knjige, kao i na njenoj izvrsnoj grafičkoj opremi.

Knjigu Množenje svetova čini šest eseja, raznorodnih kako po tematskom fokusu i širini njegovog obuhvata, tako i po pristupu, pa i obimu. Ipak – samo na prvi pogled paradoksalno – knjiga jeste celina, i to vrlo dinamična i, usuđujemo se da primetimo, intrigantna i dopadljiva. Tu će se naći zgusnuta činjenička građa o rusko- odnosno istočnoslovensko-srpskim kulturnim i književnim prožimanja, i to u luku od čitavog milenijuma – od njihovih početaka do prvih decenija XX veka; sažeta teorijska refleksija o književnom procesu i njegovim stranim impulsima; o procesu prevođenja i prevodu kao kreativnom činu; kulturološka studija o statusu prevoda kod nas na početku ovoga veka; sumarni pregled prisustva ruskih autora u srpskoj prevodnoj književnosti od kraja XX do danas i, naposletku, sumorna opaska o onome što se događa s kulturom i književnošću našeg vremena, prevodilaštvu napose, u savremenoj hijerarhiji vrednosti.

O žanrovskoj definiciji knjige moglo bi se možda diskutovati. Nekom bi se učinilo da je najbliža onome što su Poljaci, govoreći o spisima XVII veka i njihovim u XX veku oživljenim, postmodernim refleksima u esejistici, nazvali silva rerum, „šuma stvari“. Neko bi je nazvao možda traktatom u onom humanističkom maniru, a njenoga autora polihistorom. Neko bi opet mogao govoriti o njoj kao o učenoj knjizi u duhu veka prosvećenosti, čiji autor njome nastoji da objasni svoje vreme, da pouči i pripremi čitaoca za život u njemu. I svi bi, u ovoj ili onoj meri, načelno bili u pravu, jer svi ti žanrovski obrasci trpe, neretko i podrazumevaju, raznolikost, odnosno nejednorodnost sastavaka takvih dela.

Pa ipak, svaki od ogleda koji čine knjigu Množenje svetova zapravo funkcioniše kao glava u jednom razuđenom narativu – razuđenom u smislu različitog stepena opštosti, odnosno dijahronog ili sinhronog stanovišta, nikako pak u smislu heterogenosti i inkoherentnosti. Iako se može steći utisak da knjiga nije namenjena linearnom čitanju – jer njene celine moguće je, doista, čitati i na preskok – autorova teza i nadasve njegova metodičnost u praćenju osnovne ideje pojmiće se tek u lektiri „od korice do korice“.

A ključni pojam čitavoga ovog dela jeste prevod, tačnije – književni prevod, i njegova civilizacijska (i civilizatorska!) funkcija, odnosno njegov umetnički, autorski karakter.

Ovakvu knjigu mogao je stvoriti i uvezati u celinu samo veoma iskusan naučnik, književni stvaralac i prevodilac – iskreno, analitično i… zabrinuto. A iskustvo u poslovima kojima se profesor Sibinović bavi već više decenija, nažalost, ne znači i optimizam, štaviše – iskustvo i optimizam kao da su u obrnutoj srazmeri.

*

Funkciju prve glave Sibinovićeve knjige preuzeo je ekstenzivan ogled (od svojih četrdesetak strana) pod naslovom „Opšti pogled na preplitanje srpske i ruske književnosti i kulture do Prvog svetskog rata“. Iako operiše mnoštvom činjenica, uz oslonac na čitavu biblioteku klasične i nove naučne literature, esej se čita kao lako i nepretenciozno kazivanje o srpsko-ruskim interakcijama u dalekim vremenima i epohama, uopšteno, s vešto doziranim činjeničkim tvorivom. Tu će se čitalac uveriti u ogromnu snagu prvih prevoda na slovenski jezik i njihovo zračenje kroz vekove – plod stvaralačkog podviga i nadahnuća solunske braće, svetih Ćirila i Metodija. Jednostavnim jezikom široj (premda ipak obrazovanoj) publici nenametljivo su objašnjena ona osnovna znanja iz slovenske filologije koja svaki slavista-rusista uči na početnim godinama: prvi i drugi južnoslovenski uticaj na rusku pismenost i kulturu, odnosno ono što studenti srbistike prepoznaju kao istočnoslovenske uticaje na srpsku pismenost, književnost i kulturu. Tu progovara književni istoričar i istoričar kulture, znalac i pedagog, vodeći čitaoca kroz vekove i „more vozdvizajemoje“ istorijskog procesa slovenskog Istoka i Juga. I, što nije uvek svojstveno autorima koji se bave srpsko-ruskim vezama u daljoj prošlosti, Sibinović se strogo pazi generalizovanja: uvek radije koristi atribut „istočnoslovenski“, nego da „ruski“ nekritički proširi na druge istočnoslovenske etnicitete i kulturne identitete – beloruski i ukrajinski.

Jedini put kada se pogled iz „ptičje perspektive“ usredsređuje na detalj u prvoj glavi Množenja svetova jeste prvi pesnički prevod s ruskog u novoj srpskoj književnosti, zlatna srpsko-ruska kopča: Lomonosovljev „Razgovor s Anakreonom“ u prepevu Jovana Došenovića iz 1809. godine. Međutim, i kada detaljno analizira Došenovićev prevod, i to ne samo, npr., u leksičko-semantičkoj, denotativnoj, već i u stilističkoj, metričko-ritmičkoj ravni, autor ne zaboravlja da istakne osnovnu prevodiočevu intenciju – da „svesno inicira razvoj umetničke poezije u užem smislu na srpskom narodnom jeziku“ (str. 39), pružajući svojim prevodima uzore srpskim stvaraocima.

Tako postepeno, korak po korak, činjenicu po činjenicu, Sibinović dolazi do druge važne celine, druge glave, pod naslovom „Dinamika sprege nacionalne autohtone i prevodne književnosti“. Ovde autor skreće pažnju na „udeo prevodne književnosti u osnovnoj književnoj kulturi ne samo ukupne nacionalne populacije, nego njen udeo u opštoj književnoj kulturi pisaca koji pišu našu domaću, autohtonu književnost“ (str. 49). Zalažući se u osnovi za poredbeno proučavanje autohtone i prevodne književnosti i idući tragom Zorana Konstantinovića (ima se u vidu knjiga Komparativno viđenje srpske književnosti, 1993), Sibinović kao dva antipodna istorijska, odnosno istoriografska modela srpske književnosti posmatra Jovana Skerlića (s njegovim pozitivističkim istrajavanjem na stranim uticajima) i Jovana Deretića (koji ističe napetost „između autohtonog i receptivnog, domaćeg i stranog, nacionalnog i internacionalnog“, str. 50). Iako daje za pravo Deretiću i njegovom „integralističkom“ modelu, Sibinović, s jakim razlogom zakletog komparatiste, postavlja nekoliko ključnih pitanja i na njih odgovara, uglas s Konstantinovićem, da se „samosvojnost naše književnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira sa drugim literaturama“ (str. 54, citat iz knjige Z. Konstantinovića).

I autor se ovim pitanjima bavi opet da bi nastavio svoju apologiju književnog prevoda i njegove uloge u autohtonom književnoistorijskom procesu. Posebno je zanimljiv pasaž o Pasternakovoj pesmi „Hamlet“ iz Doktora Živaga, ruskoj narodnoj poslovici koja je ušla u njenu poentu, i istovetnom stihu u originalnoj pesmi Branka Miljkovića (str. 57–58).

U ovom eseju Sibinović raspravlja o (prokletom) pitanju „prevodivosti“ u poeziji i zalaže se, umesto „lova na greške“, za nepristrasnu procenu da li je prevedena pesma odista poezija na jeziku prevoda i ima li svoje mesto u pesničkoj tradiciji književnosti u koju je, kako bi stari rekli, „presađena“. Tako, uz osvrt na različite primere shvatanja i neshvatanja vrednosti pojedinih pesničkih prevoda, pisac dolazi do konstatacije da valjan, punokrvan pesnički prevod ipak ne može dati prevodilac koji i sam ne bi imao pesnički dar.

A ovo će, krajnje logično, odvesti ka sledećoj, trećoj, po mnogo čemu centralnoj glavi knjige Množenje svetova koja nosi naslov „Prevod kao specifična vrsta književne kreacije“. U svojim znamenitim knjigama o teoriji prevođenja Original i prevod (1979), Novi original (1990) i Novi život originala (2009) Sibinović je neprestano, uvek i u svakoj prilici, isticao kreativni karakter prevodilačkog čina, svakog, a pogotovo književnog. Ovo je, dakle, prilika da to u punoj meri i potvrdi. Glava treća je prava, i to ne čak ni mala translatološka monografija, takoreći knjiga u knjizi. Čine je dva autonomna problemska i duboko analitična rada – „Zmajev i Bertolinov prevod LJermontovljeve poeme Demon“, odnosno „Prevodiočeva fusnota: srpsko ruho romana Tatjane Tolstoj Kis“, oba prethodno već objavljivana, i to u rasponu od nekoliko decenija.

U radu, a zapravo radovima o srpskim prevodima Ljermontovljevog Demona izlaganje – dotle dinamično i uglavnom generalizovano – usporava se i preusmerava na učenu raspravu o genezi i realizaciji ove poeme u viđenju Jovana Jovanovića Zmaja i bezmalo vek kasnijem Nikole Bertolina. Tu književni istoričar i komparatista spokojno iznosi svoju opsežnu i detaljnu argumentaciju za vrednovanje prevodilačkog rada dvojice prevodilaca-stvaralaca. Današnja nauka o književnosti, čini se, sve manje ima vremena za ovako svestrano, pažljivo i slojevito istraživanje i poređenje tekstova u dimenzijama smisla i stiha, značenja i zvučanja Ljermontovljevog originala i srpskih prevodnih konkretizacija. Izvedeni zaključci i vrednosni sudovi takođe su oprezni, jer ne mogu se istim aršinom meriti, pa tako i kritikovati odluke i prevodilačke strategije jednog romantičara XIX i stvaraoca XX veka: pravila zaključivanja nametnuo je faktor vremena u kojem je srpski pesnički jezik, jezik srpske poezije, značajno evoluirao, a sa njim i ona sama tvoreći čitavu pesničku tradiciju bar triju naraštaja srpskih pesnika.

„Prevodiočeva fusnota…“, s druge strane, iako ništa manje analitična, donosi napetost i nemir, pa i dinamiku jednog drugačijeg reda. Ona pruža svojevrsnu „prevodilačku autobiografiju“, izvode iz „dnevnika prevođenja“, ili, kako pisac veli, „prevodiočevu ispovest“ (str. 162), a zapravo začuđenost prevodioca-stvaraoca pred postmodernističkim tekstom – romanom Kis Tatjane Tolstoj. U njemu autor eseja, prevodilac i tumač, pronalazi bezbroj smisaonih ravni i čitav vatromet razuzdane igre s kodovima ruske kulture koje je u obavezi da u pristupačnom obliku, sa što manje rasipanja, donese do srpskog čitaoca.

Sve do tog trenutka izloženo i proanalizirano u knjizi Množenje svetova spada u široku lepezu plemenitog i oplemenjujućeg u dodirima kultura, kako na makro- (istorijske i stilske formacije, sistemski kulturni odnosi), tako i na mikro-planu (ličnosti, stvaraoci, prevodi), ono, dakle, istinsko blago lepote i stvaranja koje u natprostornim dimenzijama omogućava svetovima da se odista množe. Osovina te lepeze biće da su, po Sibinoviću, umetnost prevođenja i njeni adepti.

Ali i u egzistenciji naroda preko kojih gazi „tranzicija“ – tranzicija iz nečega ni u šta, iz svega u svašta – sve je manje lepote i plemenitosti, a sve više rugobe i tegobe pukog, animalnog preživljavanja. O tome rečito, pogdekad drastično iskreno govori četvrta glava nazvana „Prevod u podivljaloj srpskoj kulturi na početku XXI veka“ – esej o stranputicama naše (tranzicione) kulture koje ostavljaju duboke brazgotine ne samo na kulturnom biću naroda, razarajući njegovu s mukom građenu aksiološku piramidu, već i na njegovom etičkom, pa i kolektivnom psihološkom liku. Ponovo je, premda sada u sasvim drugačijem ključu, u bizarnom, ali nemilosrdno realnom obasjanju, književni prevod i umetnik-prevodilac. Znao je autor, i to istakao u predgovoru, da je to spuštanje otmenog i elitarnog u „kaljugu svakodnevice“, ali odlučio se da digne svoj glas istine radi, otrežnjenja radi.

Tranzicija, kako nam to pokazuje niz opštepoznatih činjenica i primera iz novoiždžikljale izdavačke džungle, nije, nažalost, puko „kolo sreće“ sa svojom dijalektikom smene „dobrih“ i „loših“ vremena, već mlin koji sve pretvara u sivilo, takoreći „guščiji taban“. Osporavanja kreativnog i autorskog u prevodičevom radu, odnosno statusa artefakta umetničkom prevodu, bilo je u prošlosti, i to mnogo. Međutim, u doba današnje varvarizacije naše kulture, njene „podivljalosti“ i zakorovljenosti, kada je neukost postala vrednosni etalon, naivno bi bilo očekivati ikakvo poboljšanje odnosa prema prevodiocu i njegovom delu. I pisac to ilustruje skandaloznim primerima plagiranja i piraterije – od prepisivanja prevoda i potpisivanja fiktivnih prevodilaca, do (sve češćeg) izostavljanja prevodiočevog imena… Pri tome se plagijatori-neznalice brane, recimo, argumentom da se „Jesenjin ne može ponovo izmisliti“, te da tobože prevodi nužno moraju biti istovetni (up. str. 168–171)!

Da blatnjava bujica, ipak, može u svom toku nositi katkad i čitava ostrva dobrog i lepog, vrednog i uzvišenog, pokazuje peta glava – ogled „Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti na razmeđi XX i XXI veka“. Mnogo više uprkos, a neuporedivo manje zahvaljujući prilikama, jedan broj renomiranih današnjih izdavača zadržava nedvosmisleno pozitivan stav prema dobroj knjizi i pravoj intelektualnoj vrednosti. I tako, nesumnjivo na sopstvenu štetu, hrani časnu manjinu našeg čitalištva. Egzaktan pregled prevoda iz ruske književnosti od kraja devedestih godina prošlog veka naovamo – dakle, na uzorku od dobrih dvadesetak godina – pokazuje da vanvremenske, univerzalne kulturne vrednosti u rusko-srpskim prožimanjima ipak mogu zaobići barijere predrasuda kad je reč o našem popularnom sterotipu Rusije. Autor, s pravom, primećuje da je u društvenim promenama poslednjih decenija „zbog poznatih istorijskih okolnosti u različitim manipulacijama […] često figurirala Rusija. Karakteristično je da se pri tom naša i pozitivna i negativna konkretizacija Rusije vršila uglavnom u okvirima koncepcija i formulacija naših i ruskih slovenofila iz pretprošlog, XIX veka“ (str. 177). Kao protivtežu autor podseća na srećnija, uveliko, nažalost, zaboravljena vremena (od početka šezdesetih do osamdesetih godina XX veka), „kada je u srpskoj književnosti, u prevodilačkoj afirmaciji velikih pesnika i prozaista ruske avangarde i tadašnjih ruskih disidenata – zapravo učvršćivano ne samo odbacivanje socrealističkog dogmatizma, nego se i posredno vršila odbrana srpskih umetnika svrstavanih u protagoniste tzv. crnog talasa“ (str. 177).

Ako je posle ovog pregleda uistinu impozantnog prinosa u našem književnom prevodilaštvu s ruskog čitalac Sibinovićeve knjige odahnuo – misleći da đavo (ipak) nije tako crn – ponovo će zastati pred sutonom u koji mu prozor otvara završni esej „Muzika i krastavci“, sutonom koji relativizuje čak i pravu boju đavolovu. Šlagvort za naslov ovoga odeljka dala je piscu opet Tatjana Tolstoj koja u jednom intervjuu, dotičući se pitanja „magiji reči“ uvrežene u ruskoj kulturi i nacionalnom mentalitetu, spominje egzemplarnu anegdotu o seljaku koji je u kolima slušao audio-kasetu sa starom ruskom romansom „Za mene proleće neće doći“. Na zapažanje kako je to lepo, seljak je odgovorio da tu kasetu pušta svojim krastavcima – da bolje uspevaju, jer „oni to vole“… Za savremenu rusku spisateljicu to je samo pragmatičan primer te „magije reči“, ali primećuje: „Samo što bih se ja, da sam krastavac, kad bih čula tako tužnu prognozu – da proleće nije za mene – rasplakala, uvenula bih i ne bih porasla. A seljak je, svakako, želeo da budem zelena, jaka i s bubuljicama“… (str. 215).

Zaključujući ovaj svoj esej, a njime i celu knjigu, pisac konstatuje: „Spolja gledano, i u današnje vreme ’podivljale’ kulture još uvek funkcionišu neke dubinske poluge koje čuvaju pređašnji značajan udeo ruske literature u srpskoj prevodnoj književnosti…“ Pa ipak, ako se sve i dalje bude zasnivalo samo na entuzijazmu – i prevodilaca, i izdavača – postavlja se pitanje dokle će to moći da traje. Pošto „na današnjem nivou ljudske civilizacije ni štap ni kanap nisu od neke koristi“ (a „poodavno su već prevaziđeni i kasetofoni“) u vazduhu ostaje da visi retorsko pitanje: „Kako dalje da pestujemo krastavce?“ (str. 218).

*

Da li je, dakle, knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova – da se vratimo na refleksiju o njenim žanrovskim obeležjima i koherentnosti – skladna, smislena celina? Da. To je u svakom svom segmentu integralna knjiga-esej o prevođenju, prevodu, kulturi i njenom konzumentu, knjiga-upozorenje na bridu antiutopije, ali i knjiga o „lepoj bolesti“, kako je potrebu za književnim stvaranjem nazvao jedan poljski pesnik.

A da li sumorni prizori iz poslednjih poglavlja knjige treba da nas obeshrabre? Ne, nikako – usuđujemo se da nastavimo onuda kuda slutimo da smera autorovo retorsko pitanje – činićemo ono što moramo, slušaćemo muziku koju nam pušta onaj svemogući muzički urednik, zrićemo i rasti, pa makar naposletku završili – u salati!

Petar Bunjak

Više o knjizi Množenje svetova

Politika, Kulturni dodatak, 9. januar 2016. (strana 4)

O knjizi Dostojanstvo Majkla Rozena

Majkl I. Rozen je ugledni britanski filozof starije generacije koji trenutno radi na Harvardu. Iako je u njegovim tekstovima po sistemu argumentacije očigledno izrazito britansko poreklo, Rozen je ipak po širini zahvata i obrazovanja vrlo netipičan za savremene anglo-američke mislioce. On je naime, veliki poznavalac kontinentalne političke i filozofske misli, no osim toga poseduje i solidno znanje iz oblasti istorije političke teorije, iz oblasti savremenog socijalnog učenja crkava itd. Ovaj autor je veoma zainteresovan i za praktične posledice misaonih i teorijskih sklopova pa se bavi i pravnim slučajevima, normativom i dokumentima.

Koristeći sva ova bogata znanja i različite žanrove, Rozen je polazeći od predavanja koje je držao u Bostonu 2007, pre par godina objavio knjigu pod nazivom Dostojanstvo. Nedavno se ovo štivo našlo i pred našim čitaocima u izdanju beogradskog Klia.

Dostojanstvo: istorija i značenje pojma, obimom je  mala knjiga (147 strana), ali je veoma koristan i intrigantan tekst koji nas uvodi u probleme i kontroverze povezane sa tumačenjem i razumevanjem ovog za etičare i pravnike fundamentalnog filozofskog pojma, koji još uvek nije adekvatno istražen i zasnovan. Činjenica da ne postoji posebna savremena studija o  ovom značajnom fenomenu, bila je jedan od povoda da se autor upusti u svoje istraživanje, dajući nam time veoma lep metodološki model za razumevanje načina na koji se i danas može problemski graditi filozofska naracija oko pojedinačnih pojmova. Drugi povod bilo je direktno pitanje jednog prijatelja da li filozofija ume da objasni pojam dostojanstva. Treći, i za Rozena očigledno veoma inspirativan bio je konkretan napad nekih savremenih bioetičara (poput Rut Maklin) na sam pojam dojstojanstva kao na „besmislenu prepreku“ za napredak biotehnologije i srodnih istraživanja.

Rozen kao neko ko svoju filozofsku poziciju gradi polazeći od Kanta, razumljivo nastoji da odbrani pojam dostojanstva, ali i da ga na adekvatan način razloži, ispita i pokaže kako on zaista funkcioniše u pravnim sistemima savremenih zapadnih liberalnih demokratija. Knjiga je stoga podeljena na tri dela. U prvom se daje  kratak  pregled razvoja ovog pojma od Cicerona, preko Kanta do Šilera. Zatim se daju oprečne teorije poput Ničeove koje dostojanstvo vide upravo obrnuto od kantijanske i savremeno filozofske perspektive univerzalizacije i egalitarizma – po tom pristupu egalitarizam ukida stvarno dostojanstvo kome je hijerarhija neophodna. Uvodi se zatim još jedna tradicija u kojoj pojam dostojanstva, posebno nakon Drugog svetskog rata ima veliku ulogu, a to je misaona tradicija rimskog katolicizma. Deo se završava razmatranjem načina na koji se ovaj  pojam upisuje u ključne normativne dokumente nastale krajem četrdsetih godina poput Univerzalne deklaraacije o ljudskim pravima ili nemačkog Osovnog zakona.

Drugi deo se posebno bavi normativnim sporovima koji su se pojavili prilikom zasnivanja i tumačenja pravnih dokumenata i prilikom konkretnih složenih odnosno, teških slučajeva. Izlaganje počinje veoma zanimljivim primerom gospodina Vakemena, čoveka patuljastog rasta koji je želeo da zarađuje novac tako  što bi dozvolio da ga bacaju uvis (setićemo se scene iz Vuka sa Vol Strita). No vlasti su mu to zabranile pod obrazloženjem da se time vređa dostojanstvo ljudi patuljastog rasta. Smatrajući da mu je pravo ugroženo, Vekemen je slučaj terao sve do Komiteta za ljudska prava UN! Zatim se izlažu postavke nemačkog Osnovnog zakon i pokazuje zajednički uticaj kantovske i rimokatoličke tradicije na takvo fundiranje dostojanstva kakvo je izvedeno u njegovom prvom članu. Sledi zatim iznošenje vrlo složene prakse tumačenja koju je  Ustavni sud Nemačke preduzimao kad je u pitanju npr. abortus, a zatim i uvođenje još dva kontroverzna primera sa slučajem Dašner (policijski inspektor koji je pretio mučenjem uhapšenom otmičaru da bi doznao gde je oteti dečak) i slučajem Zakona o bezbednosti vazdušnog saobraćaja koji je nakon 2001. definisao mogućnost obranja aviona ako su ga oteli teroristi i nameravaju da ga iskoriste kao u Americi.

Ovim se argumentacija uvodi u najkraći, zaključni deo u kome autor polazeći od pitanja „Zašto sahranjujemo mrtve iako oni od toga nemaju koristi“, pokušava da brani jedno tradicionalističko viđenje Kanta koje dostojanstvo bazira na dužnosti prema čoveštvu i prema sebi samom. Tu je npr veoma značajno njegovo pobijanje suludih pokušaja Korsgardove da uprkos Kantovoj eksplicitnoj osudi samoubistva iznese navodno kantijansko opravdanje ove prakse. Štaviše, Autor insistira da je Kantova pozicija mnogo bliža tradiciji hrišćanstva nego tumačenjima savremenih sekularnih poštovalaca

Majkl Rozen nam je ponudio jednu veoma korisnu savremenu filozfsku knjigu, vrednu i po svojoj argumentaciji, ali i po nizu konkretnih rasvetljujućih primera. Knjiga je vredna i zbog pitanja koja ostaju otvorenim kad se o dostojanstvu radi i zbog pobrojanih alternativa za razumevanje, zasnivanje i tumačenje ovog pojma.

Miša Đurković

Više o knjizi Dostojanstvo