Poštovani,
slušajući emisiju na Radio Beogradu 2, u kojoj je bilo reči o ovoj knjizi i radu Sajmona Baron-Koena, poželeo sam da je pročitam i potom se sam se pretplatio, kako mi ne bi promakla…

Danas, nakon više od pola godine, čitam o tome koju ste dilemu imali i kako ste je razrešili. Po meni, nedopustivo licemerno: ne objaviti autorov predgovor srpskom izdanju, pravdajući se time da ne želite da ocenjujete autorov sud o zločinima na prostoru nekadašnje Jugoslavije, a potom, naknadno, obavestavate javnost o tome i tekst predgovora objavljujete na vašem sajtu.

Samo ću vas jedno pitati: ko je pročitao i čita „vaše“ knjige – javnost (?) ili zainteresovani čitaoci, raznih profila (nažalost izdvojena grupa)?

Svojim postupkom odali ste počast javnosti i unizili ste čitaoce, koji su (će), iz sebi znanih razloga, čitali (čitaće) knjigu. Sami zaključite šta ste time želeli da postignete…

Zato nemojte gledati na juzne Slovene kao na odvojenu grupu ludaka i manijaka. Mi smo upravo isto ludi kao sto ste i vi. Ako je ekperiment bio da to dokazete, da, uspeli ste. Sada smo jedna velika srecna porodica, zar to nije predivno?

slučajno sam naišao na vest o knjizi i pročitao predgovor g. koena Srpskom izdanju.
Upravo se zbog te činjenice, svestan da nemam dovoljan uvid u celokupni stav izrečen u ovom delu, unapred ograđujem od bilo kakvog komentara na isto.

Ono što sam očekivao u predgovoru, a nisam uočio , jeste da ne vidim psihološku anatomiju masovnih zločina uopšte, a u konkretnom slučaju na prostoru BiH . Koliko vidim autor se opravdano poziva na faktografske podatke iz zvaničnih izvora. Međutim, masovni zločini u takvom obimu nisu posledica stanja svesti pojedinca, niti grupe pojedinaca. Dakle, njihov uzrok je mnogo kompleksniji i dublji. Sasvim bi bilo pogrešno tražiti inicijalne uzroke, recimo za Srebrenicu, u tom samom, nesumnjivo gnusnom činu.
To znači da bi bilo neophodno u takvoj psihološkoj analizi otići u vreme i okolnosti koje sežu preko Drugog svetskog rata, do Prvog svetskog rata, tzv. Velikog rata i tu potražiti psihološke okidače ove nesreće devedesetih u BiH, gde je ovog puta Muslimansko stanovništvo najviše stradalo, za razliku od navedenih ranijih sukoba.

Neposredno pred zločin u Srebrenici dogodio se pokolj civilnog Srpskog stanovništva u reonu Drine, (Bratunac) kada je pobijeno oko 3000 žena i dece. Taj je zločin u senci „većeg“ zločina u Srebrenici i medijski se zataškava, ali je nesumnjivo generisao, pa možda i inicirao zločin u Srebrenici, kao (neopravdani) čin osvete . Ovde naravno trebam napomenuti da nema „velikog“ i „malog“ zločina. Zločin ili jeste ili nije postojao.

Same kulturološke, verske i druge različitosti naroda sa tog prostora, a onda i istorijsko pamćenje i netolerantnost kao mentalna crta, su u događajima iz tih svetskih ratova nesumnjivo akumulirali zlo u čoveku i osećaj „potrebe“ kolektivnog revanšizma nesumnjivo prisutnog kod sve tri nacije u manjoj ili većoj meri, a u zavisnosti od trenunih političkih okolnosti i propagande.

Zato je nemoguće , bar u slučaju zločina u BiH govoriti o psihologiji zla, a da se ne uzme ceo istorijski kontekst u kome je to „kolektivno zlo“ nastajalo. Ovo pogotovo što to zlo nije bilo nikad obelodanjeno i počinioci kažnjeni, jer je komunistička politika za vreme SFRJ podrazumevala; zatrpavanje jama i pećina po BiH u koje su bacani Srpska deca i žene i obespravljenost tih žrtava da budu sahranjene kao ljudi, pravoslavni Hrišćani. Ovde se sa aspekta psihologije možda može govoriti i o kolektivnoj traumi Srpske populacije u BiH, koja je za vreme Drugog sv. rata podnela ubedljivo najveće žrtve i bila predmet očiglednog genocida, a nikada priznatog i sankcionisanog. Naravno, da takva trauma nikako ne sme i ne može biti izgovor za bilo koji zločin, ali treba u ovakvom jednom naučnom delu biti uzeta u najozbiljniju analizu i njenu vezu sa potonjim događajima.

Odlučio sam se obratiti ovim e-mailom, jer smatram da svako ko je učinio nesreću bilo kom detetu ili njegovim roditeljima, i civilima u opšte, bez obzira kom se bogu molio, mora biti kažnjeni po zakonima civilizovanog društva.
Na žalost, politika je ta koja je vodila u ratove i ta koja sprečava zadovoljenje ljudske potrebe za pravdom i primenom prava, jer bi je to učinilo drugorazrednom kategorijom, a njen glavni instrument; VOJNU SILU učinio inferiornim u odnosu na snagu PRAVA.

Sa poštovanjem,
Goran Dugandžija

Beograd, 04.05.2013.godine