Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 2 – BEKSTVA LIDE BAROVE

knjiga nedeljeBEKSTVA-Lide-Barove (1)Приказ књиге Бекства Лиде Барове Јозефа Шкворецког

Јованка Котлаја, пензионер

Градска библиотека Карло Бијелицки, Сомбор

Књига се чита у једном даху. Живот глумице Лиде Барове описан у овом роману не оставља читаоца равнодушним. Младалачки елан, жеља за славом дају јој снагу да издржи сва искушења која јој живот сервира. Ничим изазване недаће не користи као осветничко оружје, и на крају исплива из свега. Жиг који ју  је обележио заувек, ипак није умањио квалитет њене богате глумачке каријере.

lida barovaSOMBOR

Мирјана Стојановић Славић

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац

Деси се тако да чврсто и од срца обећам несто а онда ми живот завали шамарчину  и од обећања не остане ништа. Само што сам почела да читам Бекства Лиде Барове, син је доживео други инфаркт срца за непуне две године и све сем њега је постало неважно. Књигу сам коначно прочитала. Добила сам оно што сам очекивала, ни много ни мало. Можда ипак мало више.

По природи сам веома радознала особа ни једна тема ми није страна. О Другом светском рату сам прочитала ваљда све романе до којих сам могла да дођем. Дуго година сам била верни читалац Филмског света. Све ово ми је на неки начин приближило Бекства Лиде Барове. Као жени, мало ми је чудна њена љубав према Гебелсу. Може ли нешто почети страхом и одбојношћу, а претворити се у „оно право“?  По Лиди изгледа да је могло. Колико је та љубав, тај однос заиста био искрен и дубок, само је она знала. Као да је нека сенка прекривала и њена и његова осећања. Сасвим ми је разумљиво њено „плаћање греха“ по заврсетку рата. Чак се усуђујем да кажем да њене муке у односу на неке друге сличне женске судбине можда и нису биле тако језиве. Преживела је све то и успела да ради целог живота оно сто је једино заиста волела, да буде глумица.

 

Knjiga nedelje u bibliotekama…vol. 1 – IZBORNA VRTOGLAVICA

knjiga nedelje

IZBORNA-VRTOGLAVICA

Приказ књиге Изборна вртоглавица Жака Сегеле

Марија Вујичић, студент

Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац 

            Жак Сегела је своју каријеру започео као новинар, касније 1970. године појавио се као суоснивач агенције за комуникацију РСЦГ, која је затим доживела и преименовање. Водио је више рекламних кампања за фирме, али и изборних. Написао је више књига у којима настоји да прикаже шта чини један свет политике.

            Аутор књиге Изборна вртоглавица настојао је да предочи своја учешћа у изборним кампањама, али пре свега је хтео да акценат стави на појединости које су итекако занимљиве. Жак Сегела, новинар пре свега, ову своју творевину је започео и довео  концу на веома симболичан начин. Наиме, прво поглавље носи назив „Јуче и данас“ док се књига завршава насловом  који представља и питање „ А сутра“.

            У уводном делу мемоара, Сегела се базирао на сусрет и сарадњу са човеком  који је очито волео Балзака и Золу,  јер се састанак збио у библиотеци предсеника Франсоа Митерана, али ту се појављују и имена Рикардо Лагос, Ехуд Барак, Лионел Жоспен и многи други са којима је Жак сарађивао. У овој књизи, поред првог, уводног дела, постоји још десет делова у којима су садржане све ретроспективе прошлих изборних кампања, али они нису само пуко нагомилавање чињеница, већ приказ који увек заинтригира читаоца да настави са читањем, иако се можда не разуме толико у политику и ставове која она са собом доноси. Пре свега, важно је истаћи и то да ово дело садржи доста занимљивих цитата, који су свакако за читаоца битни, јер и читајући из доколице, људи желе да сазнају нешто ново. Сећања победничких кампања које су вођене у Француској, широм Европе, у Израелу и Чилеу. Из дијалога са разним политичарима сазнаје се да је сама кампања која стане у једну рекламу, разговор на телвизији јако захтеван процес, иза које стоји много људи. Почев од слогана па до најситнијих детаља које чине избори. Треба истаћи и чињеницу да Сегела није само износио и набрајао шта политичари чине да би саставили пропаганду у којима је и сам био учесник, већ и разна интересовања људи из света политике. Њихови животи се у многоме не разликују од живота осталих грађана. Сазнаје се доста занимљивих ствари у вези са онима који су на власти. Читаоци ће упознати свет политичког маркетинга а предност ове књиге је та што у ком год времену буде читана, увек ће бити актуелна. 

Жикица Димитријевић

Јавна библиотека Бора Станковић, Врање

ЈУЧЕ И ДАНАС

У слабо развијеним демократијама, политички маркетинг се посматра са дозом незаитересованости и апатије, што не дозвољава да се демократија развија и увелико је успорава.

Читајући књигу Изборна вртоглавица Жака Сегела, маркетиншког мага и стручњака за изборне слогане и рекламу, схватио сам колика је непознаница и важност маркетинга у изборним кампањама. Његова књига дубоко и филозофски поставља изборне аксиоме и правила. Не може се упамтити све, јер се књига чита оловком, али је једна ствар на мене оставила посебан утисак – Избори се не добијају, већ се избори губе.

Само је питање времена, стања, слободе, младих људи, који су будућност, када ће неки нови клинац, пренети глас народа и викнути – Цар је го !

П.С.

Можда је Андерсен у својој бајци „Царево ново одело“ и формулисао први изборни слоган.

СУТРА

У ери нових видова комуникације и технолошко – електронског развоја, треба пронаћи и нови вид рекламе. Закључује Сегела, али нам даје формулацију лица „Победника“ за неке будуће изборе, као невидљивог, а препознатљивог. По ономе што је формулисао то ће бити сам Бог.

 

Милица Црнојачки Максимовић

Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево

Жак Сегела има леп и лак стил писања, који привлачи пажњу читаоцу, што и није необично ако се узме у обзир да се бавио маркетингом.

У књизи Изтборна вртоглавица, Сегела је покушао да људима приближи унутрашњи изглед, тј. како политичке кампање и избори за председника делују кандидатима и њиховом ужем кругу. То је успешно и обавио у својој књизи.

Једна од ретких књига која говори о политици, а да није на самом почетку заморна читаоцу.

Наравно, као и већина књига има своје недостатке и грешке.

Прво што се запажа, а да смета читаоцу је што се у књизи превише често користе ређе коришћене речи у вокабулару просечног читаоца. Није узето у обзир да ће књигу можда читати мање образовани људи и да ће одустати од књиге, јер неће разумети пуно израза шта значе.

Друга негативна замерка, која мени лично смета је што Сегела иако пише о сопственим догађајима, тј. аутобиографски, сувише себе уздиже током целе књиге.

Нема сумње да је он битан у целој причи, али у свом писању ствара утисак да је он битнији од сваког кандидата за кога је он радио.

Није више ни битно да ли је кандидат изабран или не, у целој причи Сегела је битан.

Да ли је?

Наравно да не.

Сем тога долази и до мањих проблема због превода са француског на српски.

У књизи је дочарао разноликост људи и држава које је посетио.

Показује колико су људи јединствени, а опет тако слични.

Код  свих људи за које је радио, били јаки или слаби, уочава се једна заједничка ствар. Све их је водио страх.

Било да су уплашени  да не доживе пораз, страх за своју земљу и народ, или пак нешто друго, страх је све време био присутан.

Чак је причи делом давао лепоту. Лепоту због тога што нису одустали због страха, већ су се борили, чак и јаче. Што  показује снагу вође.

Сегела истиче да  већина политичара не познаје довољно свој народ.

Познаје.

Али је питање да ли је довољно снажан да пружи народу то што је потребно, или само покушава да се провуче у очима народа.

Није више проблем ни у политичарима, ни у политичком маркетингу.

Свима је јасно да је народ већински одустао од старих или нових идеала, пао је у апатију.

Сада се председник и странка бирају да би људи добили посао, здравствено, и преживели.

Не да би постали срећнији и поносни на свог новог вођу.

Тако да верујем да ће књига бити више читана од популације преко тридесет година, који се још сећају ко су људи о којима је писац писао, као и шта је политика некада била.

У сваком случају, све похвале за искрен приказ политике, као и шта је политички маркетинг  у свему томе…

Милан Степановић

Народна библиотека Доситеј Новаковић, Неготин

 

Занимљива књига за читаоце, чак и за оне којима политичка збивања нису блиска материја, пре свега из разлога што помаже да се сагледају одређена правила политичког маркетинга и начин употребе средстава дипломатије и комуникације у циљу придобијања пажње потенцијалних гласача.

Када се кроз примере из књиге упознамо са различитом праксом креирања политичке кампање, увиђамо да се у основи све своди на исту врсту популистичког деловања и да онај ко добро води кампању истовремено диктира правила понашања и на тај начин ствара предност у односу на остале конкуренте. Без обзира на временске периоде и да ли се ради о изборним процесима у далеким јужноамеричким земљама, или у нама блискијим, балканском поднебљу и европским колевкама демократије, изгледа да се све своди на исто: онај ко зна да манипулише са медијима и јавним мњењем, са великом сигурношћу је предодређен на успех.  При томе, политички маркетинг се, како нас то практично уверава аутор ове књиге, не може посматрати искључиво као извор манипулације и демагогије, што сам и сам био склон да уобичајено тврдим, већ је то очигледно посебна научна дисциплина са својим јасно детерминисаним  правилима. Умеће аутора да за сваку прилику изабере прави начин вођења кампање и предложи је кориснику услуга, међу којима се сусрећемо са многим актуелним значајним политичким личностима, је више од обичне способности, и даје нова сазнања, како о самим тим личностима, тако и о начину функционисања читавог сложеног система једне политичке кампање.

Све у свему, за мене је ово једна интересантна књига, чак много више занимљивија него што сам то и очекивао пре њеног читања, унапред негативно предодређен према тематици политичког маркетинга, којег нам је у нашој свакодневици вероватно свима помало и преко главе.

Моје искрене препоруке!

 

Knjiga nedelje u bibliotekama

Dragi prijatelji,

Sećate li se slogana Ko čita pobeđuje!?

Opet pobeđujemo.

Dosadu, neznanje, inertnost, apatiju, gubitništvo, laž, hiperpotrošnju ….

Razgovoramo sa pobednicima. Čitaju, misle i govore vaši prijatelji, komšije, poznanici, učitelji i đaci ….

Knjiga nedelje znači knjiga nedeljno!

Gde ?

Narodna biblioteka “Vuk Karadžić”, Kragujevac

Biblioteka “Bora Stanković”, Vranje

Matična biblioteka “Ljubomir Nenadović”, Valjevo

Biblioteka “Grigorije Vozarović”, Sremska Mitrovica

Biblioteka Negotin

Gradska biblioteka “Karlo Bjelicki”, Sombor 

Tamo se nalaze bibliotekari i knjige koje volite i cenite!

knjiga nedelje

Pravljene da traju

Da li ste primetili da su popularne knjige lake? Ne samo u smislu onoga što nude već bukvalno. Uzmete knjigu u ruke, a ona – laka. Korice meke, tanke, a papir najjeftiniji – reciklirani – lak papir za laku literaturu. Lako stane u torbicu, slova krupna da se lako čita. Stranice lete same od sebe. Nekoliko tura malo dužom gradskom linijom, i? Knjiga pročitana! Takve knjige se ne drže, ni na policama, a ni u glavi… A šta biva sa glavom koja se hrani lakom knjigom?

Izdavačka kuća Clio u ediciji „Ars“ posvećenoj umetnosti objavljuje netipične knjige – na solidnom papiru i tvrdim koricama. To su knjige koje su pravljene da traju i na polici i u glavama onih koji ih čitaju. Čitaju se kako su pisane i štampane, polako, na miru, posvećeno. U ediciji „Ars“ ima knjiga iz različitih oblasti, no kako je moja uža oblast pozorište predstaviću vam knjige koje se bave teatrom. Preporučujem da čitanje počnete od Aristotela ili vampira zapadnog pozorišta Florans Dipon u prevodu Mirjane Miočinović. Ova briljantna knjiga govori o ogromnom uticaju Aristotela na savremeno evropsko pozorište i kako se dugotrajnih i temeljnih uticaja teško možemo osloboditi, čak i kada radimo na tome. Stari uticaji izlaze na površinu u novom obliku čak i kod onih koji odlučno odbacuju svaku vezu sa Aristotelom. Kada pročitate ovu knjigu i razmislite o tome ko i kako utiče na vas u pozorištu (a i šire), preporučujem vam da pročitate Poetiku moderne drame Žan-Pjera Sarazaka, takođe u prevodu Mirjane Miočinović. Sarazak razbija (i kod nas!) uvreženi stereotip da je savremena drama u krizi i otkriva bogatstvo formi savremenog pisanja i njegovu duboku ukorenjenost u način modernog mišljenja koje izlazi iz okvira linearne naracije i zadatih obrazaca. Ko pročita i tu knjigu neće oboleti od malovaroške bolesti da novo odbacuje sa glupavim prezirom ili ga nekritički obožava. Jednostavno, razumeće šta iz čega proizlazi u savremenom dramskom teatru i šta su istinski pomaci, a šta je čorbine-čorbe-čorba.

E kad i to pročitate, onda morate da uzmete u ruke knjigu Dragana Klaića Početi iznova. Dragan Klaić je izvanredan teatrolog koji nas je prerano napustio, a ova knjiga je zbirka njegovih promišljanja o problemu organizovanja savremenog pozorišta. Iz ove knjige ćete saznati, ako već odranije niste znali, kako je nastao koncept evropskog institucionalnog pozorišta, zašto se on u doba neoliberalnog kapitalizma našao u krizi, zašto se sve manje novca izdvaja za umetnost (to nije samo srpski trend!), koje su umetničke i organizacione opcije u ponudi, šta je realno, a šta je poželjno. Morate da pročitate i knjigu Balet i moderna igra Suzan Au. Prva trećina knjige posvećena je razvoju klasičnog baleta od dvorske igre do Labudovog jezera. Poslednje poglavlje posvećeno je brzinskom pregledu ključnih umetnika s kraja XX veka. Glavni deo knjige govori o onome što mnogi od nas ne razumeju, a to je kako je od klasičnog baleta nastao moderan ples, zašto je on važan za razvoj moderne misli i kako se ukrštao i sa drugim umetnostima. U našoj široj kulturnoj javnosti u poslednje tri decenije se izgubila nit sa tradicijom moderne, a s tim u vezi i novim tokovima savremene evropske misli, i to nam se višestruko obilo (i obija) o glavu. Zato se stalno mora isticati da je modernost logičan odgovor na vrednosti uspostavljene u XIX veku, te da je svaki pokušaj vraćanja na stare obrasce ne samo infantilan nego i potencijalno opasan.

Ovaj brzi prikaz Cliovih izdanja, završavam osvrtom na najnovije izdanje – Tragedija inicijacije ili nepostojani princ Ivana Medenice. Autor je u ovoj knjizi sabrao svoje eseje o šest drama (Euripidov Hipolit, Šekspirov Hamlet, Molijerov Mizantrop, Miseov Lorencaćo, Šilerov Don Karlos i Bihnerov Leons i Lena), povezujući ih tezom da one govore o princu (junaku) koji se nalazi u situaciji inicijacije tj. hoće li stupiti u svet odraslih ili će odabrati smrt, bekstvo… Nekome se može učiniti da je ovo apartna tema, ali pomislite, nije li to naša kapitalna tema – nespremnost da se suočimo sa izborom? Ova knjiga daće vam ideju o tome kako možete čitati (i gledati) poznate komade i stvoriće u vama želju da gledate u pozorištu neke manje poznate komade. Takođe, suočiće vas sa činjenicom koliko je dostupnost kvalitetne literature apsolutno neophodna za razvoj savremenog, odgovornog i kreativnog mišljenja, te zašto nedostatak iste pozorište, mišljenje i sam život čini trivijalnim i opasno lakim za svakovrsnu manipulaciju.

Zato nemojte čitati laku literaturu! Dolazi vreme teških izbora.

Marina Milivojević-Mađarev

(Preuzeto iz nedeljnika Vreme br. 1364)

MAGIJA PESNIČKOG PREVODA: POVODOM PREVODA POEZIJE I „MNOŽENJA SVETOVA“ MIODRAGA SIBINOVIĆA

Krajem 2015. godine izašla je iz štampe knjiga Miodraga Sibinovića Množenje svetova (Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti) u izdanju renomiranog izdavača „Clio“ koji nije žalio sredstva kada je u pitanju oprema knjige i njen dizajn.

U knjizi je Miodrag Sibinović dosledno i s nervom istraživača koji ne robuje šematizovanim predstavama o literaturi i uvek je bio na tragu filigranskog, iznijansiranog uspostavljanja odnosa između duhovnih vrednosti. Njegov istraživački opus proizvod je besprekornog poznavanja književnih pojava i književnosti uopšte. Intenzivno je istraživao fenomen književnih prožimanja polazeći sa komplementarnih stanovišta koja u sebi sublimišu mnogostruko zasnovane stvaralačke ideje značajnih ruskih i srpskih pesnika uvek imajući na umu prilikom prevođenja kompozicionu dovršenost i celovitost poetskih ostvarenja. Sibinović je, u stvari, vodio računa da sačuva značenjske otvorenosti, polisemičnost. 

Upravo knjiga Množenje svetova na najbolji način ovaploćuje takvu stvaralačku ambiciju. Namerno kažemo stvaralačku, a ne prevodilačku. Naprosto, Sibinovićevi prevodi su više od toga jer su realizovani od tekstova koji u sebi nose složene i često oprečne pesničke strategije. Čitanje ove obimne knjige od ocenjivača zahteva ne samo ulazak u prevodilačku laboratoriju profesora Sibinovića, ne samo usredsređivanje na formalne prevodilačke aspekte, već i na bitna pitanja tzv. pesničkog postupka. Suočen sa determinisanim poretkom koji proizilazi iz originala i prevoda, a u nemogućnosti da do kraja prevod prilagodi vlastitom dominantnom emotivnom načelu, kako to pesnici čine pišući svoje pesme, Sibinović je kao prevodilac uvek, kako bi pesnik rekao, tamo „gde se misao rve“, udaljen od sebe da bi se približio drugome. On zalazi u tuđe disanje natčulnom snagom kakvom raspolažu retki prevodioci.

Gonjen stvaralačkim nemirom ponekad ne može da odoli sopstvenom pesničkom daru, jer Sibinović je i sam pesnik, pa oštre rubove poezije koju prevodi ponekad zaobli simbolizovanjem i blagim preoblikovanjem pesničkih sadržaja pomoću metafora. On na taj način prevod, u stvari, na osoben način približava originalu. Budući da je želja za samospoznajom izvorni poriv pesnika kao i njihova zapita- nost pred nestvarnostima, neizrecivostima i strastima sveta iza kojih se poput oblaka valjaju onirička viđenja koja oblikuju stavove, odnosno osobenosti, stvarajući tako svoju poetiku u koju prevodilac, ako uđe goloruk, drvenim čekićem kuje žeženo gvožđe. To bazično pitanje prevodilačkog posla Sibinović objašnjava i svojim prevo- dima aktuelizuje, što često može da posluži kao uzor mnogim prevodiocima. Gotovo je bez izuzetka uspevao da u prevodu očuva i prenese dominantan ton pesama. Tako, ako je poezija pesnika organizovana na dramskom načelu stalnog podsticajnog sukoba opozitnih principa, on je to na najbolji način prenosio u svoj prevod. U tome je umetnost kojom se bavi Sibinović i može se razumeti eruptivna, a opet stišana energija prevodioca. To su okolnosti u kojima se dešava njegova saučesnička drama kako na misaonom tako i na emotivnom planu.

Prevodilac Sibinović je redovno artikulisan sa ukusom zagonetke koju svaka dobra pesma u sebi nosi. Poetsko traganje za smislom najteže je prevesti. Naravno, ovde smisao, pošto je reč o poeziji, nije u prvom planu. Na primer, ako je ljubavna pesma to nije stas niti senzualne usne dragane, već hemija koja zaiskri u očima, koju treba uloviti i kao središte metaforičkog rasprskavanja preneti u prevod. U takvim situacijama Sibinović je neponovljiv saučesnik u stvaranju pesme. Tako se, u stvari, rađaju njegovi poznati prepevi.

On ne priznaje spekulativna i isprazna iskustva, zato je i sklon strogim ocenama. Sibinović ne citira slučajno Nabokova koji je svojevremeno napisao da „svaka fusnota u prevodu književnog dela nije ništa drugo do svedočanstvo prevodiočevog poraza“. Uostalom, svaki umetnik je takav: sumnja u svoje delo i često pati zbog toga. Sibinovićevi prevodi izazivaju kod njega, može se zaključiti, ista osećanja. Pesnik je u stalnom očajničkom nastojanju da se izdigne i oplemeni, pretvori u fantazmogoričnu sliku svega čega se dotakne.

Prevodilac Sibinović upravo ono što je za mnoge prevodioce neuhvatljivo dovodi u održivu i prihvatljivu celinu bez nabora i neravnina sa ritmičkim i refleksivnim ekvivalentom. Osim idejnog i tematskog on najčešće uspeva da u prevodu očuva i stilsko-izražajni plan. U opserviranju antonimičnih odnosa stvarnog i onostranog koji se u poeziji prepliću i ne isključuju, Sibinović ulazi u biće pesme preko raznorodnih formalnih rešenja i prevodilačkih postupaka. Knjiga Množenje svetova izaziva interesovanje kod čitalačke publike jer i sam naslov ima svoju metaforičku zagonetnost, o tekstu i da ne govorimo. Danas živimo u teškim i čudnim vremenima pa nije slučajno što se i ovi redovi nalaze u Sibinovićevoj knjizi: Nedavno sam, vraćajući se kući, u trolejbusu radoznalo listao podebelu knjigu pesama koju sam pre petnaestak minuta dobio na poklon od autora. Iznenada osetih da me uporno gleda mlađi punačak gospodin koji sedi kraj mene. On uhvati moj pogled i uz osmeh izvinjenja iznenadi me delikatnim pitanjem: „Vidim da ste ozbiljan čovek, recite mi, molim vas, kako možete da čitate pesme?“ Nespreman za takav razgovor na ovom mestu našalih se: „Moram pošto mi je to profesionalna deformacija.“ Utom trolejbus se zaustavi. Moj sused me, uz učtiv, možda malo i uz podrugljiv smešak, pozdravi i siđe. Nisam se baš lepo osećao. Ali uteši me kad videh da je sišao na stanici kod Gradske bolnice. Sigurno mu nešto fali. Doduše oduvek je bilo pametnih i načitanih ljudi koji nemaju sluha za poeziju. Možda je sada ta kategorija čitalaca samo, zbog nečega, postala glasnija?

Mutno vreme ima svoje paradokse. Ovo što tišti Sibinovića u eri rigidnog neoliberalnog koncepta društva gde je sve roba pa i knjige, u eri opšte komercijalizacije, gde je u osnovu sistemskih vrednosti ugrađena i „manipulacija svešću“ kako bi rekao Sergej Kara Murza. Knjižare nam sve više liče na prodavnice kuvara i ljubića sa čijih se korica trijumfalno smeše razgolićene TV voditeljke i starlete. Svejedno, Sibinović navodi 20 i više imena značajnih ruskih pisaca koji su u ovom periodu prevedeni i objavljeni kod nas. Međutim, teško je naći knjižaru u Beogradu sa nekom od tih knjiga u izlogu. Onako kako je proterana ćirilica iz našeg vidokruga, slična je sudbina i sa poezijom. I za jedno i za drugo krivi smo sami. U Sibinovićevoj knjizi poezija nije samo refleksija, samo muzika, nije samo filosofija, psihologizovana slika, još manje impuls koji dolazi iz dubina folklornog nasleđa, kao što nije samo ovozemaljski ili astralni milje. Poezija je uvek nešto više sa čime se prevodilac hvata u koštac. U stvari, ako sam prevodilac ne oseća isto što i pesnik, odnosno preko prevoda ne traga za vlastitim unutarnjim pomirenjem, onda će i njegov prevod biti sterilan. To je onaj duboki nemir za čije savladavanje pomaže dobro poznavanje poetike. Bez poznavanja ornamentike, folklora, legendi, mitova, religije, pa i sameravanja dubljih konotacija civilizacijskih svetova, teško je tumačiti preplitanja koja literaturu čine onim što ona jeste.

Smisleno je pitanje kako prevoditi nešto ako se sama bit stvaralačke laboratorije pesnika do kraja ne razume? Grubo narušavanje poetskih principa pesnika: uvođenje kontrapunkta tamo gde ga nema, izopačavanje slike, uvođenja ili brisanja metrike i sl. razlikuje loš od Sibinovićevog prevoda. On je shvatio da oslobođena metafora ima svoju tajnu koja se da odgonetnuti tek ako se uhvati trenutak njenog oslobađanja, odnosno sameri sa neizrecivošću koja čini poeziju onim što ona jeste. Za tako nešto potrebno je više od knjiškog poznavanja problema, potreban je talenat. Kada je u pitanju prevodilačka umetnost profesora Miodraga Sibinovića pokazalo se da je imao i jedno i drugo.

Vukašin Kostić, Univerzitet u Nišu

Preuzeto iz godišnjaka, Slavistika (Beograd), knj. XX (2016), 737–739.

„Plamena tela“ – spaljivanje mrtvih u Srbiji: od paganskog rituala do moderne kremacije

Plamena TelaKnjiga Plamena tela je druga knjiga Aleksandre Pavićević (prva je bila Vreme bez smrti) koja se metodološki upisuje u antropologiju smrti, i pripada tanatološkim studijama. Ova monografija rezultat je dugogodišnjeg istraživačkog rada koji je Aleksandra Pavićević posvetila izučavanju smrti. Osim predanosti, rad autorke odlikuje i neka vrsta pasije koju, čini mi se, dele istraživači smrti. Ovakav pristup temi smrti i brojnim temama koje su za etnološke i antropološke analize smrti vezane, zapravo leži u uzbudljivosti i širini same teme. Najpre, smrt je nešto što nas, u egzistencijalnom smislu, sve zaokuplja – iako neizostavni deo života, teško je pojmljiva. Drugo, sam koncept smrti, kao i rituali koji se za smrt vezuju, neizbežno su upisani u različite ideologije, pa možemo, sa jedne strane govoriti o posmrtnim ideologijama, koje se odnose na ideje i verovanja o onome što dolazi ili ne dolazi nakon smrti. Pored posmrtnih ideologija, možemo govoriti o ideologijama smrti u širem smislu koje obuhvataju različite koncepte smrti mimo samog posmrtnog rituala, recimo u svakodnevici, u popularnoj kulturi, medijima, potrošnji i sl. Dakle, iako smrt predstavlja kraj života, antropologija smrti je izuzetno uzbudljivo i živo disciplinarno usmerenje koje zapravo izučava društveni život i različite ideologije. U tom smislu i brojne ritualne prakse, koje se kroz istoriju ili na različitim geografskim područjima poklapaju, često imaju potpuno različita značenja.

Upravo u tom smislu, knjiga Plamena tela proučava praksu kremacije, tj. spaljivanja mrtvih u Srbiji, i to smeštanjem ovog istraživanja u širi, evropski kontekst kraja XVIII i XIX veka, u kome autorka prepoznaje slabljenje institucionalne religije i jačanje romantičarskih ideja, naglašavajući kao ključane – razvoj prirodnih nauka, teoriju evolucije i uopšte razvijanje vere u beskonačni progres. Pored toga autorka se bavi i menjanjem odnosa prema telu pokojnika koji je, u kontekstu stalnih društvenih promena, doveo i do promene odnosa prema živom telu.

Značajne teme su i otpori kremaciji, koji su bili najsnažniji u crkvi. Protivljenja ovom načinu sahranjivanja ipak su popuštala (pre svega u različitim Protestantskim i u Katoličkoj crkvi, dok su Pravoslavne crkve najduže čuvale svoja stanovišta) i to shodno kremacionističkim tvrdnjama da se ove ideje ne kose sa hrišćanskom verom.

Centralni deo knjige je posvećen razvoju i proširivanju ideja kremacionista u Srbiji, a kasnije i u Jugoslaviji. I kao što je čitavo ovo istraživanje umetnula u kulturni, istorijski i naučni kontekst Evrope  XIX veka, tako autorka daje sliku epohe i srpske kulture u koju ove ideje stižu i razvijaju se.

Jedna od metodoloških osobenosti ove analize je i specifičan vid autoetnografije. Naime, sam uvod knjige posvećen je porodičnoj etnografiji nemalog broja članova porodice koji su se odlučili za kremaciju. A knjiga, tj. krug ovog istraživačkog rada zatvara se kada autorka  iznosi sopstveni – negativan stav o praksi spaljivanja tela. Dakle, iako Aleksandra Pavićević ne sledi standardni autoetnografski metod koji podrazumeva istraživačko određivanje vlastite pozicije na samom početku, ona to čini, eksplicitno, tek na kraju. Pored toga, kroz uspostavljanje veze sa kremiranim pokojnicima iz porodice, autorka naime ukazuje na nit koja je povezuje sa precima i koja u autorkinom slučaju, predstavlja ne samo smenu generacija, već i promenu ideja.

Za oslikavanje ideja i atmosfere Srbije XIX veka naročito je zanimljivo poglavlje u kome je predstavljeno srpsko romantičarsko pesništvo XIX veka. Čitavo potpoglavlje u ovom delu analize posvećeno je dvema pesmama Jovana Jovanovića Zmaja u kojima se on bavi promovisanjem kremacije. Inače, tužna činjenica vezana za život ovog lekara i pesnika koji je napisao neke od najlepših dečijih pesama, jeste da su mu umrli žena i petoro dece. Nakon toga on je objavio zbirku Đulići uveoci, u kojoj se nalaze dve pesme koje se odnose na kremaciju. U prvoj pesmi, nabijenoj emocijama, piše o nepodnošljivoj ideji truljenja i bacanja zemlje na kovčeg izgubljene drage, zbog čega se odlučuje za kremaciju. Druga pesma, koja je manje emotivna i više programska, predstavlja manifest pokreta kremacionista  (pesma br. 17).

Osim što se u spomenutom poglavlju pozabavila pesništvom, poetsko je u knjizi Aleksandre Pavićević prisutno na još jedan način. Iako se radi o naučnoj monografiji koja ispunjava sve zahteve akademskog pisanja, stil Aleksandre Pavićević je povremeno poetski, pa čak i humoristički, što ovaj vredan antropološki rad čini uzbudljivim i lepšim za čitanje.

autor: dr Lada Stevanović

U okrilju muze Klio

polis Polis ulazi u dvadesetu godinu svog trajanja. Tokom protekle dve decenije nastojali smo da steknemo profilisanu publiku koja ima poverenja u naše izdavačke kriterijume. Zato je dijalog sa čitaocima, kao i sa stručnom i univerzitetskom javnošću bio naš primarni zadatak. Shvatili smo ga kao  uključivanje foruma čitalaca u različite vidove promocije novih izdanja u ovoj biblioteci i njihovo učestvovanje u našim projektima u formi tribina, okruglih stolova i debata. Pre svega,  bio je to neprekinuti način provere onoga što smo radili.

Iz ovogodišnjih postignuća biblioteke Polis – počev od posebnog izdanja Svakodnevnog života u srednjem veku na engleskom jeziku (Marko Popović, Smilja Marjanović-Dušanić, Danica Popović), i prevoda Istorije privatnog života Marka Popovića, Miroslava Timotijevića i Milana Ristovića na ukrajinski (Tempora, Kijev) – pominjemo i izdanja koja nastavljaju prilog izdavačke kuće Klio velikom jubileju stogodišnjice Prvog svetskog rata. Kapitalnom izdanju Srbi 1903-1914: Istorija ideja  (priredio Miloš Ković) , dodajemo zbirku eseja danas verovatno najboljeg poznavaoca ovog perioda, engleskog istoričara DŽona Rola pod nazivom Put u Sarajevo čiji je izbor posebno sačinjen za srpsku čitalačku publiku.

Posebno ističemo suvereni pregled Istorija kapitalizma nemačkog istoričara Jirgena Koke, koji predstavlja kritički prikaz nastanka i stanja za sada jedinog planetarnog ekononskog režima. U ovoj knjizi Koka objašnjava ne samo nastanak i širenje kapitalizma u modernom dobu  počev od 19 veka. već i njegovu globalnu ekspanziju u 20 veku. Značaj ovog dela može se sagledati i u tome što autor, inače jedan od vodećih poznavalaca ove teme, ne posmatra samo procese razmene (trgovine) i industrijalizacije nego istovremeno i trajne promene radne i životne sredine koju je doneo kapitalistički sistem.

ISTORIJA-ARAPSKIH-NARODAIpak, izdvojićemo nesumnjivo globalno najprovokativniju, a u našim predlozima za čitanje vodeću temu. Reč je o znamenitom delu Istorija arapskih naroda Alberta Huranija.  Ono predstavlja celovit pogled na istoriju Arapa koji seže u prošlost sve do formativnog perioda islama, prateći njihov povesni razvitak do naših dana. Uzorna naučnička akribija, znalačke interpretacije i sasvim nesvakidašnja erudicija utkane su u stranice ove obimne studije, koja se bez previše razmišljanja može nazvati krunom plodonosne karijere jednog od vodećih istoričara Bliskog istoka minulog stoleća. Njena vrednost ne leži samo u sveobuhvatnosti, već i u inovativnom pristupu tematici; drugim rečima, autor je pokazao sposobnost da sakupi obilje materijala i da ga organizuje u koherentan narativ, ali i da ga sistematizuje tako da u prvi plan dođe suštinsko prožimanje kulturnih, verskih, ekonomskih i, u najširem smislu, društvenih činilaca, na osnovu kojih se može pratiti i bolje shvatiti razvoj arapsko-muslimanskih zajednica kroz vekove. Metodološki raskorak u odnosu na sinteze „staroga kova“ jeste to što će učiniti ovu knjigu izazovnom i podsticajnom za studente i upućenije čitaoce, s tim da dinamika Huranijeve pripovesti i njegov nenametljivi stil mogu privući i pažnju šire čitalačke publike.

Pojava Istorije arapskih naroda na srpskom jeziku bremenita je naročitom simbolikom. Ove godine, naime, Katedra za orijentalistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu obeležava 90. godišnjicu postojanja i rada ‒ u čast tog velikog jubileja, izdavačka kuća Klio će početkom decembra objaviti zbornik prigodnih tekstova posvećenih stvaralaštvu koje tretira najšire shvaćeni pojam „Orijenta“ sa verske, istoriografske, kulturološko-antropološke i književne tačke gledišta. Štaviše, sveobuhvatno delo Alberta Huranija poslužiće kao osnova i podsticaj za prevođenje drugih naslova koji se bave različitim aspektima duge i turbulentne prošlosti arapske ekumene, što deluje osobito značajno u svetlosti dramatičnih zbivanja na tom prostoru poslednjih godina. Po svojim intelektualnim dometima, jasno formulisanim idejama i prijemčivom stilskom uobličenju, Istorija arapskih naroda predstavlja idealan medij komunikacije između šire i stručne javnosti, zbog čega se može očekivati da će udahnuti novi život diskusiji o arapsko-muslimanskom svetu u ovoj sredini.

Izbor ove teme kao stožerne u našoj ovogodišnjoj produkciji otkriva osnovnu nit koja vodi izadavačku politiku istorijske biblioteke Polis. Svako naše novo izdanje ne iscrpljuje se prevodom i objavljivanjem jednog zanimljivog naslova. Naprotiv, život naših knjiga počinje kada se one nađu pred čitaocima, probude i pokrenu diskusiju, otvorene razgovore i razmene ideja. Zato je otvaranje teme vezane za arapski svet u ovom trenutku više nego provokativno – ono se postavlja kao jedno od ključnih pitanja za razumevanje današnjeg geopolitičkog trenutka. Promišljanje tema koje ova knjiga nameće sagovornicima je način da razumemo Huranijev svet, ne samo kao narativ o „drugosti“, već pre svega, kao način da se zapitamo o trenutku u kojem živimo.

Smilja Marjanović Dušanić
urednica edicije Polis

Izabrana pisma

IZABRANA-PISMAKnjiga koju držite u rukama prevod je izabranih pisama Džeka Keruaka i Alena Ginsberga iz knjige The Letters, koju su 2010. godine uredili Bil Morgan i Dejvid Stanford. Reč je, dakle, o Izabranim pismima nastalim skraćivanjem Sabranih pisama.

Kao i obično pri pokušaju razlikovanja izabranosti i sabranosti, ključni kriterijum za izbor je estetski. Drugim rečima, činilo nam se da se priča o prijateljstvu dva pesnika, prijateljstvu koje je obeležilo ne samo njihove živote nego i modernu američku književnost i kulturu, može ubedljivije ispričati ako iz nje, govoreći ponešto hičkokovski, izbacimo dosadne, ili barem manje zanimljive delove. Takođe, celina Sabranih pisama više je upućena osobama koje se bitničkom kulturom bave (polu)profesionalno, a nama se činilo da knjigu prepiske Keruaka i Ginsberga valja nameniti što je moguće široj publici. Uostalom, oni kojima ova prepiska zatreba kao izvor za naučne radove i doktorate ionako će po svoj prilici konsultovati original.

Keruak (rođen 1922) i Ginsberg (rođen 1926) počinju da se dopisuju 1944. godine, u vreme kad prvi ima dvadeset dve, a drugi samo osamnaest godina. Dopisivanje je trajalo punih dvadeset godina, sve do 1963. Kako je Keruak umro 1969. godine, ova korespondencija u isto vreme skoro da predstavlja neobičnu autobiografiju što pokriva gotovo ceo njegov odrasli aktivni život. Ginsberg je živeo sve do pred kraj dvadesetog stoleća (umro 1997), ali je gotovo sve ono što je od njega načinilo velikog pesnika prisutno u ovoj knjizi.

Razmatrajući zašto je u jednom istorijskom trenutku došlo do opadanja važnosti prepiske uopšte, Morgan i Stanford ispravno primećuju da je od sredine šezdesetih godina dvadesetog veka telefoniranje prestalo da bude luksuz. Sve ono što su prijatelji dotad jedni drugima saopštavali pismeno, prešlo je na usmeni teren. Uzlet interneta i elektronske pošte doneće malu renesansu pisanja, makar i na drukčiji način, ali teško je poverovati da će ikada više dvojica važnih pisaca razmeniti više kulturno-istorijski i (auto)poetički značajnih pravih pisama nego što su učinili Džek Keruak i Alen Ginsberg. Imajući u vidu i veličinu njihovog uticaja na savremenike i buduće pisce, ova prepiska predstavlja književno blago prvog reda.

Fascinantno je koliko su obojica od rane mladosti posvećeni životu i književnosti, koliko mnogo čitaju i koliko im poezija znači, koliko polažu na važnost životnog iskustva, koliko im je stalo do bližnjih i do prijatelja, koliko veruju u sebe same, skoro do nivoa osećanja da imaju misiju, misiju da izmene američku književnost. Ispovedaju se jedan drugom što autopoetički, što o ljubavnim iskustvima, što o delovanju opijata. Ponekad se i sporečkaju, uglavnom zbog povređene sujete, ali brzo se mire. Učestalost pisama veoma varira, u zavisnosti često i od toga koliko vremena provode zajedno. U nedeljama i mesecima kad se intenzivno druže, pisma su samo začin razgovorima. Kad su razdvojeni, pisma zamenjuju razgovor.

alen ginsberg i džek keruak (4)Obojica mnogo putuju, pa su pisma povremeno putopisi. Obojica su pesnici i kad pokušavaju da ne budu, pa su pisma ponekad nalik na poeme. Takođe, u ovim pismima srećemo celu plejadu značajnih i manje značajnih pisaca i umetnika koji su obeležili američku i globalnu scenu druge polovine dvadesetog veka. U tom je smislu ova knjiga i svojevrsna umetnička hronika prvih decenija nakon završetka Drugog svetskog rata.

U izboru pisama smo se potrudili da sve godine koje su zastupljene u knjizi sabranih pisama budu zastupljene i u ovoj. Sažimanje, dakle, nije posledica „odsecanja“ većih komada, bilo s početka, bilo s kraja, bilo iz sredine, nego smislenog i srazmernog izostavljanja. U tome smo zapravo sledili intenciju urednika originalnog izdanja. Mada su imali uvid u sva sačuvana pisma, od otprilike tri stotine objavili su oko stotinu osamdeset. Taj broj ovde smo sveli na otprilike osamdeset, po kriteriju koga su se držali i Morgan i Stanford – birali smo najbolja i najizražajnija pisma.

Takođe, kao što su urednici pisma koja su izabrali objavili u celini, mi smo tako prevodili ona iz našeg izbora. Ukoliko su urednici originalnog izdanja ponešto izostavili, kao i u originalu stoje uglaste zagrade [...]. Na mestima gde stoje tri tačke izvan uglastih zagrada, njih su napisali Keruak odnosno Ginsberg.

Kad je o datiranju pisama reč, Morgan i Stanford beleže: „Kod pojedinih pisama nije bilo moguće precizno datiranje, pa su urednici na osnovu određenih indicija nagađali, te su ovi okvirni datumi u uglastim zagradama, što važi i za ispravke datuma koje navode sami autori, kao kad je reč o tome da po navici i dalje navode prethodnu godinu i nekoliko meseci nakon što je već počela sledeća.“

Takođe, urednici navode da su imali problema sa „dešifrovanjem“ rukopisa u delu pisama, naročito kad ih je pisao Ginsberg, mada je i Keruakova potreba da piše sa obe strane papira, naročito tokom proticanja vremena odnosno starosti pisama, uticala na to da ponegde nije bilo moguće sa stopostotnom preciznošću pročitati neku reč, čak ni sa lupom.

jack-kerouac-1953-manuscript-notebookMožda je ovde najvažnije kazati kako se Ginsberg i Keruak u ovim pismima, koja, naravno, izvorno nisu bila namenjana za objavljivanje, ponekad svesno ne drže uvreženih zakonitosti pravopisa i gramatike (uostalom, često ih se ne drže ni u svojim knjigama). U tom smislu, prevodilac i lektor su sledili praksu urednika originalnog izdanja koji takve „kreativne greške“ nisu ispravljali (interpunkcija, velika i mala slova, spojeno i rastavljeno pisanje reči i sl.).

Naposletku, treba istaći značaj  koji u ovom izdanju imaju uredničke beleške i fusnote. Uredničke beleške pomažu čitaocu da se snađe u hronologiji života Keruaka i Ginsberga te bi pomoću njih ovu knjigu mogao bez problema da čita i prati čak i eventualni čitalac koji o životima ovih pisaca ne zna ama baš ništa. Sličnu funkciju imaju i fusnote, u kojima se daju osnovni biografski podaci o ličnostima koje se pominju u pismima. One se, prirodno, daju na mestima gde se određene osobe pominju prvi put.

I to je otprilike sve što valja reći čitaocu pre nego se prepusti magiji samih pisama Keruaka i Ginsberga. Ova knjiga je neizostavno štivo za sve one koji vole njihovu prozu i poeziju, za sve one koji su opčinjeni njihovim uzbudljivim životima. Negde između dnevnika, radne sveske u četiri ruke te fragmentarne autobiografije u duetu, to je knjiga za naše vreme. Bilo da je čitate lepo po redu, kao neku „klasičnu“ knjigu, bilo da najpre čitate samo Keruakova ili samo Ginsbergova pisma, bilo da je čitate na preskok, kako se otvori, bilo da pročitate samo jedan ili dva pasusa pred spavanje, ovo je knjiga koja plastično otkriva kako je pravi pesnik uvek pesnik, možda i najizrazitije kad pokušava da to ne bude, kad ne zamišlja nikakvu publiku, kad se obraća jednoj konkretnoj osobi, svom prijatelju, bratu po snovima, patnji i spoznaji.

Muharem Bazdulj     

Diplome ili knjige

clio_diplomeČinjenica da je na našem štandu vladalo veće interesovanje za knjige nego za fakultetske, master i doktorske diplome ukazuje da je nešto krenulo naopako. Diplome smo prodavali po nižoj ceni od knjiga ali su se posetioci ipak odlučivali za Istoriju arapskih naroda, Geopolitiku televizijskih serija ili za Pegi Gugenhajm. Posumnjali smo da je favorit u ovogodišnjoj prodaji knjiga Granična ličnost i sva njena lica odigrala vaspitnu ulogu i da se narod dozvao pameti. A i onaj subverzivni spis Dragana Lakićevića Ideologia raspamećenoga uma naterao je mnoge političare da se zadržavaju kod nas na štandu. Delovalo je!
Sajam 2016 - Izdavac godineNavikli smo da kritikujemo i tražimo bolje uslove izlaganja i primamljivije razloge sajamskog okupljanja. Umorili smo se, kao i sajam sam, koji je zašao u sedmu deceniju. Stiglii smo do tačke u kojoj se svi slažu da je sve savršeno – kompromis caruje, um klade valja. Vidljiv je i porast onih koji plaćaju porez na glupost.
Svojim sloganom  ‘Optimizam krepi organizam’ predvideli smo da ćemo i sa ovog sajma izaći vedri i radosni, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog mnoštva dobrih knjiga, uvek dragocenih susreta s dragim ljudima i rastućeg uzbuđenja što dolazi period rasta plata i penzija, a to znači i povećenu prodaju knjiga, pa ko zna možda i čitanja. Dakle samo sajam knjiga i EU nemaju alternativu o svemu ostalom možemo da razgovoramo.
Zoran Hamović
direktor i glavni urednik IP Clio

Surova matematika opstanka

Vreme, 27. oktobar 2016.

Razgovor sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim urednikom IP Clio

„KAO ŠTO SE U MEDIJSKOM PROSTORU USPOSTAVLJA ‘RADOJIČIN SMIRAJ’, TO JEST NEUTRALISANJE RAZLIČITOSTI I KRITIČKOG MIŠLJENJA, TAKO I IZDAVAŠTVO ‘SPONTANO I DEMOKRATSKI’ ZATVARA POSTPETOOKTOBARSKU EPOHU NEUTEMELJENOG OPTIMIZMA I PRILAGOĐAVA SE NOVOJ ATMOSFERI AGRESIVNOG OPTIMIZMA. U SLOBODNOM PREVODU – JEDNOUMLJA“

Zoran Hamović

Izvor: Vreme

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga se, osim novih naslova, vide i već godinama unazad stari problemi našeg izdavaštva. Ako izostavimo finansijsku krizu koja se podrazumeva i koja nije specifičnost izdavača i knjižara već predstavlja planetarni problem, preostaje nekoliko čini se nerešivih prepreka koje kao nakovanj koče produkciju knjige. U veri da tumačenje tih problema i po ko zna koji put pisanje o njima mogu da pomognu njihovom rešavanju, razgovaramo sa Zoranom Hamovićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom izdavačke kuće Clio osnovane pre 26 godina, poznate po precizno profilisanim edicijama proze i raznovrsnih društvenih nauka i oblasti.

„VREME“: Možda je neumesno u vreme Sajma, dakle u vreme svetkovine knjige, kako se Sajam tradicionalno karakteriše, pominjati postojanje nerešivih problema, ali…

ZORAN HAMOVIĆ: Možda je to razlog što gotovo svi novinarski izveštaji sa ovogodišnjeg Sajma knjiga počinju sa nekoliko istih konstatacija: da ima mnogo novih knjiga, da je gužva veća nego prošle godine, da je ova manifestacija veliki praznik knjige, da je ove godine na toliko i toliko kvadratnih metra raspoređeno toliko i toliko izlagača, da ima raznovrsnih promocija knjiga i susreta s autorima… Nema kritički raspoloženih izlagača, utihnula je rasprava o tome da li je Sajam knjiga kulturna manifestacija ili najveća diskontna prodaja knjiga u Srbiji. Deluje kao da su se strasti smirile, različitosti smanjile, dakle deluje kao da je sve u najboljem redu. Mogli bismo da kažemo da je došao mir, ali preteći!

Događaji na Sajmu i događanje Sajma knjiga, znamo, uvek su bili odraz društvenih okolnosti i ogledalo političkih promena. Kao što se u medijskom prostoru uspostavlja „radojičin smiraj“, to jest neutralisanje različitosti i kritičkog mišljenja, tako i izdavaštvo „spontano i demokratski“ zatvara postpetooktobarsku epohu neutemeljenog optimizma i prilagođava se novoj atmosferi agresivnog optimizama. U slobodnom prevodu – jednoumlja.

Izvol’te, slobodno recite, na šta mislite? O monopolu tržišta je nebrojeno puta diskutovano i pisano, o nepoštovanju autorskih prava takođe…

Monopol se može bolje sagledati u knjižarskim lancima nego na velikim štandovima na Sajmu. Pre svega u zatvaranju vrata raznovrsnosti i umanjivanju prisustva ponude pojedinih izdavača. Time se, pre svega, umanjuje prostor za prodaju određenih izdanja, time se utiče na izdavače ali posredno i autore, i smanjuje se plasman određenih vrednosti. Izvesno je da se mogu navesti ekonomski motivi za ovu pojavu, i da je reč o legitimnom postupku onih u čijem su vlasništvu te knjižare. Taj proces homogenizovanja učvršćuje jednoumno poverenje i uspešno eksploatiše kupce koji više ne postavljaju pitanja. Njihova nekritičnost i neutemeljeno divljenje prema lakim žanrovima i zabavnom štivu postaju temelj uspeha monopolskih izdavača. I autori se prilagođavaju, ili da budemo precizniji idiotizuju. Kao Grand parada, mnoštvo je literarnih pretendenata koji oblikuju literarni proizvod na bazi književnosti, očekujući od izdavača da im obezbede slavu, veliku zaradu, nagrade i priznanja. Upotrebiti pisce, više nije pitanje. Učiniti ih površnijim, stvoriti od njih agente ekonomske mašine i literarne starlete, to je ono što zahteva surova matematika opstanka. Poetika i stručnost su u drugom planu. Knjiga je svedena na cenu a talenat usmeren na najbržu liniju. Sve može da prođe, sve se može pretvoriti u „vrednost“ i sve se može kupiti, uključujući i dnevnike blogerki…

Da, ali složićete se da ipak pre svega od pisca zavisi da li će se povinovati ekonomskoj mašini ili ne. Takođe, ne može se prenebregnuti činjenica da izdavači često baš zahvaljujući zaradi od objavljivanja dnevnika blogerki objavljuju kapitalna izdanja naše literature.

Kolateralna šteta od monopolske pozicije ogleda se u regrutovanju dobrih pisaca čijim se imenom i delom pokriva „estradna“ produkcija i pred licem obrazovanije javnosti pere poslovni obraz. U ovom slučaju, uloga dobrih pisaca, njihov stečeni ugled, jeste da daju legitimnost delovanju takvih izdavača, da budu garancija njihovog kvaliteta. Monopol dodatno učvršćuju i pojedini mediji koji pod pritiskom ekonomskih teškoća daju ne samo oglasni prostor već i urednički. Tako se mimikrijski događa serijsko učvršćivanje nekad nepoželjnih društvenih štetočina, a sada dobrodošlih „simpatičnih negativaca“ koji redovno plaćaju.

Utisak posetioca Sajma knjiga je da ga tamo ništa neće iznenaditi, da izlažu godinama isti izdavači koji se nalaze na istim mestima, da Sajam ima školski dan, promocije, izložbe… Da li je takva vrsta stabilnosti dobra ili nije po imidž Sajam knjiga?

Za unapređenje imidža Sajma knjiga kao prestižne međunarodne kulturne manifestacije veoma je značajna vizija Odbora Sajma o budućnosti ove manifestacije. Članove Odbora Sajma knjiga, koliko je meni poznato, imenuje Skupština grada Beograda. Primetićemo da je nekadašnji Savet postao Odbor Sajma knjiga. Ta promena nas može navesti na pomisao da se odustalo od stručnih saveta i programiranja sajamske manifestacije. Neprihvatljiv je stav da je Odbor Sajma knjiga samo tehnička podrška, odnosno domar koji se bavi iznajmljivanjem prostora i podrškom u gradnji štandova. Mnogo je važnija uloga Odbora u unapređenju izlagačkog koncepta i inoviranju sajamskih programa. Model Beogradskog sajma bi trebalo da dobije originalnost i drugačiju boju, ali svakako treba da koristi dobra i analizira loša iskustva Frankfurtskog, a posebno Torinskog, Solunskog, Lajpciškog ili Pulskog sajma. Pored poznate, i na mnogim sajmovima u svetu korišćene institucije počasnog gosta, Beogradskom sajmu bi bili potrebni originalnija legitimacija i autentičnost, posebni međunarodni programi privlačni za strane izlagače.

Posebno su važni regionalna saradnja i prisustvo izdavača iz eksjugoslovenskog prostora. Ne mislim samo o obnovi, već pre svega o uređenju tržišta. Pojave nelojalne konkurencije, odnosno prisustva istih naslova knjiga na srpskom, crnogorskom, bosanskohercegovačkom i hrvatskom tržištu, postaje sve prisutnija. Legalno ili nelegalno preuzimanje i prilagođavanje prevoda je već duže vreme prisutno i šteti svima, i izdavačima i prevodiocima, a kod stranih izdavača i agencija stvara nepoverenje. No ima i dobrih povoda za saradnju. Ukoliko u Beograd dođe autor iz Australije ili Amerike, pa čak i iz bližih evropskih destinacija, nije li to dobra prilika da ga upoznaju i čitaoci i izdavači?

Pre nekoliko godina, vašom inicijativom, doneta je pozitivna odluka da u areni i u prvom prstenu sajamske hale budu štandovi isključivo izdavača. Međutim, to nije bilo dovoljno da se izlagački prostor odvoji od prodajnog.

Podela prostora je podrazumevala da se tematski okupe izdavači i da se olakša komunikacija sa posetiocima. Istina je da je u areni, ali i u prstenu, predviđen prostor za one koji imaju najvišu reputaciju od srpskih izdavača, ali: menjani su ili nisu poštovani kriterijumi izlaganja, pa je atmosfera velikog diskonta i vašarskih čarolija postala više nego prisutna. Sve je svedeno na prodaju i tezge, a ne na uvid i predstavljanje godišnje produkcije.

Sajam knjiga, kakav god da je, predstavlja verovatno jedinstvenu priliku izdavačima da za kratko vreme zarade više nego što im uspeva prodajom u knjižarama. Sledeća takva prilika, ali ipak manja, jesu otkupi knjiga Ministarstva kulture i Sekretarijata grada.

Sajam je samo lansirna rampa za ono što se događa u javnim nabavkama i republičkom otkupu knjiga. I mislim da je po državu mnogo bitnije pitanje posledica tih otkupa od pitanja izdavačkih zarada, zato što se upravo na ovim standardnim oblicima pribavljanja bibliotečkih fondova vidi prst dobre ili loše politike. Krah institucionalnog sistema i opravdanih očekivanja nastaje kad se u državnu aparaturu usele ljudi bez kapaciteta, volje i odgovarajućeg znanja. Onda umesto da osporavaju monopolske pozicije, oni ih i svojim činjenjem ali i nečinjenjem jačaju. Ukoliko se otkupljuju parama poreskih obveznika biografije ili literarna dostignuća starleta, onda se ne može govoriti o odgovornoj i stručnoj aktivnosti Ministarstva. Još opasnije je ono što se nalazi pod šifrom „što narod traži“ i nije prihvatljivo za biblioteke. Takva vrsta brige državnih organa pothranjuje ideju da je sve dobro i prihvatljivo.

Sonja Ćirić