Osoben pristup i doprinos Draisme proučavanju snova

Poslednji nastavak teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

TKAC-SNOVA (1)Knjiga Tkač snova Dauvea Draisme ne nudi jednostavne i lake odgovore na teška pitanja koja postavlja istraživanje snova. Naprotiv, ona mnogo više sumnja i kritički preispituje postojeća tumačenja i odgovore koji se uzimaju kao nepobitna saznanja i opštepoznate istine. U ovoj knjizi o snovima više je dobro postavljenih, produktivnih i lucidnih pitanja nego apodiktičnih tvrdnji i definitivnih odgovora na zagonetke koje postavlja san. To je i razumljivo jer gotovo svaki, mukom stečeni odgovor u ovoj klizavoj i mutnoj oblasti, po pravilu, rađa po nekoliko novih, teških pitanja.

Dauve Draisma je veliki skeptik i racionalista u svom pristupu zagonetnim noćnim zbivanjima. On na svoj, otrežnjujući, racionalistički i često ironičan način razbija mnoge zablude o mističnim, proročanskim snovima. Dobar primer je san o strašilu nekog pecaroša koji je bio fasciniran ovim svojim „proročanskim snom“, jer je kasnije upravo na mestu u jezeru na kojem je sanjao strašilo našao leš utopljenika. Evo kako ovaj misteriozan san racionalno, analitički tumači Draisma. „Verovatno je dan pre sna prolazio pored mesta na kome se nalazio leš i preletevši ga pogledom nije ništa primetio. Međutim, nesvesno je ipak nešto registrovao i taj traumatični prizor se ponovo javio u njegovom snu, kao što je slučaj u košmarima vojnika koji su tokom rata oboleli od ratne neuroze. Tome ovakvi snovi i služe: traumatsko iskustvo se ponavlja, tako da strah postepeno nestaje. Međutim, zašto se u snu javlja strašilo? San je čuvar spavanja, stoga je priča u snu prilagođena: ’Nije ništa strašno, to nije stvarno leš, to je samo strašilo, nastavi da spavaš’.“

clock-1527690_640

Izvor: pixabay.com

Ova knjiga je dobro metodološki utemeljena i zasnovana je na skeptičkom i kritičkom pristupu ovoj delikatnoj i teško uhvatljivoj temi. Autor neguje brižljivo, kritičko razmatranje „nesumnjivih istina“, kao i metodološki stroge analize i lucidna preispitivanja zaključaka istraživanja. Dauve Draisma često veoma strpljivo i vešto raspliće mnoge zamršene niti u tkanju sna, kako bi došao do rešenja nekog specifičnog pitanja kao što je na primer pitanje proticanja vremena u snu. Zagonetku subjektivne procene vremena u snovima, gde često čitavu dugačku priču sanjamo za nekoliko sekundi, on osvetljava uzimajući za paradigmatičan primer snove buđenja. Ovi snovi objektivno izuzetno kratko traju, a često se duga priča sa uvodom i zapletom, koja čini san, završava onim što je u stvarnosti početak, inicijalni impuls – zvonjava budilnika! Ovaj paradoks objašnjava se time da inicijalna draž (zvono) aktivira već spremnu priču čiji je kraj upravo ono što je bio njen okidač. Frojd objašnjava ovaj paradoksalni doživljaj vremena time da je san poput vatrometa: priprema se satima, a onda se ispali u jednom trenutku.[1] Filozof Danijel Deneta smatrao je da se brzina kojom se odvija san možda može objasniti činjenicom da su u našem sećanju pohranjeni već gotovi scenariji. On se umesto Frojdovom metaforom koristi drugom, u to vreme (60-ih 20. veka.) aktuelnom metaforom, pa kaže da nadražaj buđenja (budilnik, zvono) aktivira odgovarajući scenario sna koji se „poput video-trake ubaci u neuronski stroj“.

Izuzetno pitka, uzbudljiva i zanimljiva knjiga sa brojnim ilustrativnim primerima snova značajnih ljudi, telepatskih, erotskih, strašnih, lepih i proročanskih snova. Gotovo svako poglavlje, a često i odeljak, u knjizi autor započinje nekom interesantnom, karakterističnom anegdotom, intrigantnim eksperimentom, rezultatima ankete, nekim od revolucionarnih otkrića u proučavanju snova, životnom pričom kakvog velikog istraživača snova, zagonetnim snom ili kriminalističkim slučajem kako bi nas zainteresovao i uveo u neki od važnih istraživačkih, metodoloških i teorijskih problema u proučavanju vrste, prirode i funkcije snova. A potom sledi ozbiljna naučna, teorijska i empirijska analiza datog problema, koja se završava čitavim nizom izazovnih pitanja i opreznih, trezvenih, katkad neočekivanih zaključaka. Čitalac ove neobične knjige o snovima uživaće kako u racionalnom, naučnom pristupu onome što je iracionalno i zagonetno, tako i u domišljatim hipotezama i teorijama, baš kao i u inventivno dizajniranim eksperimentima, koji bacaju novu svetlost na još uvek zatamnjenu oblast istraživanja snova i njihovog značenja.

Žarko Trebješanin

Iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Pročitajte i:
Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma
Strogo empirijski pristup istraživanju snova
Tipični snovi i njihovo tumačenje
Lepi, ružni i opominjući snovi: erotski, košmarni i proročanski


[1] S. Frojd, Tumačenje snova, Matica srpska, II, Novi Sad, 1984, str. 228.

Lepi, ružni i opominjući snovi: erotski, košmarni i proročanski

Četvrti deo teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

chimera_dark_dreams_by_animalerrant-d3050v8

Izvor: animalerrant.deviantart.com

Samo naizgled snovima o golotinji slični su i erotski snovi, koji, međutim, čine potpuno drugu vrstu snova. Veruje se da erotski snovi imaju sasvim jasno značenje, da su u njihovoj osnovi providni motivi. To kao da potvrđuju i egzaktno utvrđene činjenice. Ispitivanja u laboratoriji pokazuju da svake noći muškarci imaju nekoliko puta delimičnu ili potpunu erekciju u ukupnom trajanju približno dva sata (u proseku na svakih sat i po imali bi erekciju od oko 25 minuta). Ali to ne mora da znači da tada imaju i erotske snove, kako bi se to moglo pomisliti, jer erekcija može biti fiziološka reakcija potpuno nezavisna od sna. Drevno narodno shvatanje simbolike u snovima kao da potvrđuje da erotski snovi nisu tako prozirni, odnosno da je njihovo značenje skriveno. Prema narodnom tumačenju iz sanovnika starih Grka, erotski snovi imaju značenje nezavisno od seksa, naime, oni nagoveštavaju materijalno bogatstvo, napredak u poslu i društveni uspeh. Frojd, takođe, smatra da otvorene, eksplicitne erotske scene u snu nemaju seksualno značenje, baš kao što obrnuti, naizgled nevini, neerotski snovi imaju skriveno seksualno značenje! Hrišćanska crkva je u erotskim snovima videla upliv demona ili prste Sotone, tako da dobar vernik mora preko dana svim silama da se opire sladostrasnim bludnim mislima, kako mu one inače ne bi dospele u san i izazvale košmar. Erotske snove mnogi gotovo izjednačavaju sa erotskim fantazijama, sa „snovima na javi“. Međutim, istraživanja pokazuju da su erotski snovi raznovrsniji u poređenju sa seksualnim fantazijama, odnosno da imaju mnogo širi dijapazon tema i scenarija, pošto svaki čovek ima svoju omiljenu fantaziju, svoj privatni erotski film ili svega njih nekoliko. Tako, recimo, na svoje zaprepašćenje i užas, heteroseksualni muškarci imaju nekada snove o homoseksualnim ili incestuoznim odnosima, ali krajnje retko ili nikad takve fantazije. Muškarci češće nego žene sanjaju da imaju seksualni odnos sa više osoba i sa nepoznatim osobama, a žene dva puta češće od muškaraca da imaju odnos sa slavnim osobama visokog statusa. Ove muško-ženske razlike uklapaju se dobro i u evolucionističke, biologističke, ali i u kulturološke, sociološke šeme objašnjenja.

Verovatno najzanimljiviju vrstu tajanstvenih „noćnih prikazanja“ predstavljaju proročanski snovi.[1] U njima se na direktan ili posredan, simbolički način predskazuje ono što će se dogoditi u budućnosti, a što može biti vrlo značajno za snevača. Jedan od najpoznatijih je san Abrahama Linkolna o „mrtvom predsedniku“. On je četiri dana pre atentata sanjao sebe samoga kako leži u sanduku u Istočnoj sobi Bele kuće, a vojnik mu kaže da su ubili predsednika. Linkoln je san koji je na njega ostavio snažan utisak ispričao ženi i nekolicini prijatelja i poznanika, među kojima je bio i njegov biograf. A uoči dana kada će ga ubiti sanjao je san koji mu se ponavljao: Bio je na nekom „neobičnom, neopisivom brodu, koji je velikom brzinom plovio ka nepoznatoj obali“. San su zabeležili generali kojima ga je tog dana ispričao. Te večeri ubijen je u pozorištu. Naizgled, ovaj san na neki nepoznat, mističan način neverovatno tačno i precizno predviđa tragičnu sudbinu predsednika. Analitički pažljivo i lucidno kritički Draisma preispituje sve okolnosti u kojima se san javio , kao i njegov sadržaj, i trezveno zaključuje da i nije posebno čudno i neobjašnjivo da neko kome stalno prete atentatom usni svoje mrtvo telo koje je izloženo a gde bi drugo nego u Istočnoj sobi, u kojoj su već bili izloženi ubijeni i pokojni predsednici! Još je Aristotel tvrdio da nema proročanskih snova, već da snevač može samo slučajno, po zakonu velikih brojeva, jednostavno da pogodi ishod nekog događaja u budućnosti.[2] A nekada snevač može da nasluti budućnost bez ikakvih natprirodnih sposobnosti, samo zbog toga što jasnije opaža neka jedva primetna telesna zbivanja, koja u budnom stanju nije u stanju da opazi. Zahvaljujući toj povećanoj osetljivosti on može da „predvidi“ da će se, recimo, razboleti.

ghost-1215489_640

Izvor: pixabay.com

Jung je smatrao da snovi, budući da su često orijentisani na budućnost, mogu i predskazati budućnost u tzv. proročanskim snovima. Jung nije voleo izraz „proročanski snovi“, jer u njima nema ničega natprirodnog ni „mističnog“, te ih je radije nazivao „prospektivnim snovima“ ili „snovima upozorenja“. Ovi snovi rezultat su prirodnog delovanja nesvesnog koje je usmereno na budućnost i prospektivne funkcije sna. Snovi su, dakle, proročanski isto toliko koliko je to i vremenska ili lekarska prognoza. Prospektivni snovi ponekad upozoravaju snevača na opasnosti koje ga vrebaju u budućnosti. Tako, recimo, jedan Jungov poznanik, čovek koji se upetljao u sumnjive poslove a bavio se i opasnim planinarenjem, sanjao je da s vrha planine pada u ponor. Uprkos Jungovim upozorenjima poznaniku da obrati pažnju pri planinarenju, san se obistinio posle šest meseci. Čovek je na stravičan način našao izlaz iz svojih nerešivih teškoća, smirenje za kojim je nesvesno čeznuo. U tome, kaže Jung, nema nikakve čarolije, njegova pogibija nije rezultat delovanja demonskih, natprirodnih sila, već prirodnih moći nesvesnog da bolje i dalje vidi od svesnog uma. Jung navodi i druge primere „proročanskih snova“ i zaključuje: „Tako, eto, snovi mogu katkad najaviti izvesne događaje znatno pre nego što će se oni zaista dogoditi. To nije nužno neko čudo, niti oblik predviđanja. Mnoge krize u našem životu imaju svoju dugu nesvesnu istoriju. Mi im idemo u susret korak po korak i nesvesni opasnosti što se gomilaju. Ali ono što svesno previđamo često prozre naše nesvesno i saopštava nam putem snova.“[3]

U novije vreme u laboratoriji za istraživanje snova proučavaju se telepatski snovi (koje Draisma pogrešno svrstava u proročanske). Tu su sedamdesetih godina 20. veka izvedena brojna eksperimentalna istraživanja telepatskih snova pomoću nasumičnog slanja crteža slikara (rezultat: pogađanje je statistički značajno, odnosno iznad nivoa slučajnosti u jednoj, a ispod nivoa u drugoj laboratoriji!). Neuspeh u replikaciji je bolna tačka parapsihologije, za koju kažu da je „skupina činjenica u potrazi za teorijom“. Ličnosti („ovce“ i „koze“) razlikuju se po tome da li veruju ili ne veruju u parapsihološke pojave. „Ovce“, pojedinci koji slabo razumeju verovatnoću, jesu „lakovernije, podložnije sugestiji i lakše ih je hipnotisati, imaju lošije ocene i iskustva koja se javljaju i kod osoba koje boluju od šizofrenije ili bipolarnog poremećaja“. Zbog nerazumevanja slučajnosti, „ovce“ mnogo češće „vide značenje u stvarima koje se još uvek mogu pripisati verovatnoći i slučajnosti“.

apocalypse-483425_640

Izvor: pixabay.com

Osim proročanskih snova, možda najveću pažnju naučnika i laika privlače najupečatljiviji i ujedno najodbojniji, najneprijatniji – košmarni snovi. Prema Ernestu Džounsu, a i po narodnom shvataju ukorenjenom u mitovima, predanjima i legendama, košmarni snovi, noćne more, imaju tri kardinalne osobine: izražen strah, zatim snažan pritisak na grudima „koji na uznemiravajući način otežava disanje“, a to izaziva utisak gušenja, i, najzad, osećanje „bespomoćne oduzetosti“ praćeno paničnim strahom. Po Frojdu, snovi straha jesu posebna vrsta snova, u kojima se nešto toliko užasno, grozno dešava nama samima ili nama dragim osobama, da to izaziva veoma snažno osećanje straha, koje često prekida i san i spavanje.[4] Pošto je ova vrsta snova vrlo neprijatna i dovodi do buđenja, ona na prvi pogled protivreči tumačenju snova po kojem je san čuvar spavanja i predstavlja (maskirano) ispunjenje (nesvesne) želje. To, međutim, ne opovrgava ulogu sna koju Frojd poredi sa zadatkom noćnog čuvara koji nastoji da do nas koji spavamo ne dospe nikakva larma spolja, ali ako je u naš stan, uprkos čuvanju, uspeo da uđe provalnik, onda će nas taj isti čuvar probuditi kako bismo zajedno izbacili uljeza. Tako i san pokušava da očuva spavanje ne dopuštajući da se naše neprihvatljive želje u otvorenom vidu u njemu pojave. Ali, ako uprkos cenzuri ove suzbijene težnje provale u san, javlja se strah i spavanje se prekida. Prema tome, za snove straha važi formula po kojoj su oni otvoreno, neprikriveno ispunjenje jedne potisnute želje.[5] Tako npr. san da je voljena osoba ubijena, praćen osećanjem užasa, zapravo predstavlja imaginarno ostvarenje snevačeve duboko potisnute agresivne želje. Savremeni Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM), na Frojdovom tragu, košmar definiše kao „san čiji zastrašujući sadržaj budi snevača i koji se dobro pamti“. O košmarnim snovima straha, koji ostavljaju težak, sablasni utisak, u svojim Znakovima pored puta Andrić beleži: „Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani – to je ono što me po nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.“ Košmari se, baš kao i lucidni snovi, javljaju po pravilu pred zoru, tokom REM faze, kada zastrašujućim slikama opsedaju um koji se nalazi pred buđenjem, zbog čega se obično i dobro pamte. Oni se najčešće javljaju kod dece, posebno na uzrastu od pet do deset godina. Snovi straha često se javljaju i u sklopu posttraumatskog stresnog sindroma u skladu sa tipom traume (opsesivno se ponavljaju užasni snovi o požaru, saobraćajnoj nesreći, silovanju, eksploziji, borbi na frontu). Košmari se razlikuju od epohe do epohe. U ovim jezivim snovima snevač iz ranijeg doba će sresti veštice, đavole, zmajeve, čudovišta, zmijurine, džinove, demone, karakondžule, vukodlake, more, vampire i druge zastrašujuće likove iz priča iz njegovog doba. A u današnje vreme to su likovi iz horor-filmova: marsovci, frankenštajni, zombiji, klonirani ljudi i vanzemaljci.

U knjizi se istražuje i da li više sanjamo u boji ili crno-belo, od čega to zavisi, koliki je uticaj filma na obojenost snova, koje su boje dominantne u snovima (kako je to povezano sa imenovanjem boja), čitav niz sličnih problema itd. Postavlja se i pitanje: Šta sanjaju slepi ljudi, a odgovor na njega nalazi u brižljivom empirijskom istraživanju slepih od rođenja i onih koji su oslepeli posle svoje sedme (pete) godine. Kod ovih drugih, oslepelih posle sedme godine, javljaju se slike, vizuelne predstave, ali njih nema kod onih koji su ostali slepi pre pete godine (kod njih su najčešće auditivne i kinestetičke predstave). Novo svetlo na snove slepih od rođenja pruža i produbljeni i ekstenzivni psihološki intervju koji je Draisma uradio sa jednim piscem, osobom koja je slepa od rođenja, a koja je veoma lucidna, obrazovana, nadarena za introspekciju i s tananim osećanjem za jezički izraz. Zanimljivo je da se i kod slepih od rođenja u snu javljaju brzi pokreti očnih jabučica u REM fazi.

Lucid dreams

Izvor: invivomagazin.sk

Autor posvećuje dosta pažnje lucidnim snovima, tematski različitim, ali u kojima smo uvek svesni da sanjamo, imamo očuvanu sposobnost introspekcije i delimično možemo da upravljamo radnjom sna. Karakteristike lucidnih snova: „Opšti karakter: izuzetno prijatni, najčešće o lebdenju ili letenju. Vremenski period: uvek između pet i osam ujutro. Telesno stanje: izvrsno. Svest o stvarnosti: gotovo potpuna. Sećanje na san nakon buđenja: jasno. Zastupljenost: dosta često. Naknadno dejstvo: izuzetan osećaj blagostanja, ponekad upozoravajući karakter“, beleži Van Eden u svom Dnevniku snova. Ovi snovi su izuzetno jasni, bistri, kristalno čisti, logični, realistični, a imaju isceljujuće, blagotvorno dejstvo. Lucidni snovi su često povezani sa snovima o letenju i proročanskim snovima. S obzirom na to da snevač u lucidnom snu ima utisak da je on sâm režiser, autor i glavni glumac sna, to kod njega stvara osećanje samopouzdanja i sreće, slično kao u snu o letenju.

Žarko Trebješanin

Odlomak iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Pročitajte i:

Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma

Strogo empirijski pristup istraživanju snova

Tipični snovi i njihovo tumačenje

 


[1] Proročanski i telepatski snovi spadaju u parapsihološke, natprirodne pojave, za koje su bili zainteresovani i koje su istraživali mnogi veliki psiholozi: Gustav Fehner, Vilhelm Vunt, Vilijam Džejms, Alfred Bine, Sigmund Frojd, Karl Gustav Jung.

[2] Veliki grčki filozof poziva se ovde na poslovicu: „Ako mnoge strele odapneš, jedna ili dve pogodiće cilj“ (Aristotel, O proricanju po snu, Polja /tematski broj: San/, 274, 1981).

[3] Jung, K. G., Čovek i njegovi simboli, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 51

[4] S. Frojd, Tumačenje snova, Matica srpska, II, Novi Sad, 1984, str. 234‒235.

[5] S. Frojd, O snu, Odabrana dela S. Frojda, knj. 7, Novi Sad, 1984, str. 339.

Tipični snovi i njihovo tumačenje

Treći deo teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

Frojd kao tipične snove spominje snove o letenju, snove o nagosti i snove o ispitu. Tipični snovi su zanimljivi i savremenim naučnim istraživačima zbog toga što mogu da utvrde da li su ovi prepoznatljivi motivi zavisni od istorijskih, kulturnih, uzrasnih i personalnih karakteristika. Tako se, recimo, postavlja pitanje da li se učestalost snova o ispitu razlikuje u različitim društvima, u kojima se različito vrednuje formalno obrazovanje? Posebnu pažnju su od iskona privlačili proročanski, erotski i strašni snovi.

birds-eye-view-229764_640

Izvor: pixabay.com

Snovi o letenju su povezani, logični, realistični, dobro se pamte jer imaju privid smislene priče u kojoj se letenje ili lebdenje uzima kao nešto sasvim normalno. U njima snevač leti bez krila, samo pomoću ruku i nogu, kao da pliva i lebdi u bestežinskom stanju. Ovi snovi češće se javljaju u mladosti (kod više od 10% ispitanika), dok se u starosti javljaju mnogo ređe (kod manje od 5% ispitanika). Ličnosti kod kojih se češće javljaju snovi o letenju nezavisne su, imaju unutrašnji lokus kontrole, introvertne su, emocionalno uravnotežene i bezbrižne. Zanimljiv je i podatak jednog metaistraživanja iz 2007. da procenat zastupljenosti snova o letenju raste od 1956. do 2000. godine (neki veruju da je razlog tome porast vazdušnog saobraćaja)! Snovi o letenju, kao i lucidni snovi (u kojima smo svesni da sanjamo), obično se javljaju pred zoru, u fazi paradoksalnog sna (mozak otkočen, aktivan, a telo zakočeno, nepokretno).

Snovi o letenju su mnogima najomiljeniji, najlepši i najprijatniji snovi. Ovu vrstu snova prate isključivo pozitivne, izuzetno prijatne emocije: osećanje gotovo nezemaljske radosti, zadovoljstva, sreće, osećanje svemoći, opijenosti, egzaltacije, a sam doživljaj je uzvišen, predivan, fantastičan. „Atmosfera u snovima o letenju je prijatna i veličanstvena. Uživa u pejzažima i gradovima preko kojih preleće, u osećaju bestežinskog stanja, u bistrini svojih misli i opažanja. Kao da ga čula tada bolje služe nego tokom dana. Opaža najlepše boje. U dubini dolina razabira detalje – čudne biljke, kristale neobičnog oblika – koji bi mu promakli u budnom stanju.“[1]

Psihološko tumačenje snova o letenju različitih psihologa bilo je različito – u skladu sa njihovim osnovnim principima i teorijama. Po Frojdovoj psihoanalitičkoj teoriji ‒ ovi snovi imaju erotsko značenje i povezani su sa erekcijom (uzdignuti penis prkosi gravitaciji), prema Jungovoj analitičkoj psihologiji – oni ukazuju na prevazilaženje životnih problema i na uzdizanje u sferu duha, dok ih Adler tumači kao ostvarenje težnje za nadmoći, kao zadovoljenje želje snevača da dominira, da se izdigne visoko iznad drugih! Egzistencijalistički i humanistički psiholozi ovome bi dodali da snovi o letenju izražavaju našu potrebu za drugačijim načinom bivstvovanja, za slobodom, za samoaktuelizacijom, za oslobođenjem od stega banalnog, prozaičnog života, a neki drugi psiholozi da ti snovi zadovoljavaju našu neurotičnu  potrebu za divljenjem ili za uspehom. Narodno tumačenje snova o letenju, kao znamenje budućih događaja u različitim kulturama, može da bude različito (najavljuju sreću na Javi i u Kini, uspešno sazrevanje mladih ili dug život u Indiji), ali im je svima zajedničko da uvek imaju pozitivno značenje. Naš narod tumači snove o letenju kao nagoveštaj rasta, razvoja i napredovanja, a što je u skladu sa empirijski utvrđenom činjenicom da ove snove češće sanjaju mlađi nego stariji ljudi.[2]

test-986935_960_720

Izvor: pixabay.com

Jedan od najrasprostranjenijih tipičnih snova je san o ispitu. Apsurdnost ovih snova je u tome što u snu bezuspešno pokušavamo da polažimo neki važan i težak ispit, koji smo zapravo davno (pre više godina, a nekada i decenija) uspešno položili (advokat sanja da polaže advokatski ispit, dugogodišnji lekar da polaže diplomski ili maturski!). Ovaj san javlja se obično kada se nalazimo u nekoj neizvesnoj, stresnoj situaciji, kada smo demoralisani i zabrinuti da li ćemo uspeti u nekom poslu. San nas vraća u davno prevaziđenu ispitnu situaciju i hrabri nas: „Ne očajavaj, eto i tada si se brinuo i plašio, a sve se dobro završilo.“ Ali san o ispitu može biti i maska za jednu drugu vrstu ispita, a to je ispit muškosti u situaciji kada se snevač brine za svoju smanjenu potenciju. Strašni ili mučni snovi o ispitu, u kojima smo na velikim mukama, predstavlja cenu za život u meritokratskom i takmičarskom društvu, gde se pojedinac neprestano dokazuje i odmerava svoju vrednost kroz konkurenciju sa drugima, gde njegov socijalni položaj direktno zavisi od testiranja i procena njegovih zasluga, sposobnosti, znanja, veština i truda. U društvu gde je osoba pod stalnim pritiskom da mora da uspe, da pobedi, da sačuva svoj položaj javlja se strah od ispita, odnosno od neuspeha, od poraza, koji znači gubitak samopoštovanja.[3]

Frojd je među tipične snove uvrstio i san o golotinji. U ovom, obično kratkom snu snevač se nalazi potpuno go ili oskudno, nedolično obučen u društvu nepoznatih ljudi i zbog toga ima intenzivno osećanje neprijatnosti i stida, iako ga oni gledaju ravnodušno. Za Frojda je ovde bitno upravo to osećanje stida i zato on ovaj tipičan san i naziva san nelagodnosti zbog nagosti.[4] Njegovo je mišljenje da ovaj manifestni san zapravo maskira latentnu, potisnutu infantilnu želju za pokazivanjem svog golog tela. On smatra da je poznata Andersenova bajka Carevo novo odelo zapravo inspirisana ovim tipičnim snom i da je njen skriveni motiv infantilni egzibicionistički poriv. From, međutim, istu ovu bajku tumači kao sposobnost deteta da vidi jednostavnu istinu, ono što socijalizacijom preparirani um odraslog ne može da vidi – a to je prava, bezvredna suština lažnog autoriteta.[5] U pogledu ovih snova postoje očekivane kulturne razlike, tj. snovi o nagosti i stidu javljaju se češće u kulturama u kojima je strogo propisano nošenje odgovarajuće odeće u javnosti.

Žarko Trebješanin

Odlomak iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Pročitajte i: Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma
                   Strogo empirijski pristup istraživanju snova


[1] Draisma, D., Tkač snova, Clio, Beograd, 2016, str. 48

[2] Mijatović, S. M., Običaji srpskog naroda iz Levča i Temniča, SEZ, 7, SKA, Beograd, 1907.

[3] Draisma, D., Tkač snova, Clio, Beograd, 2016, str. 66‒68

[4] Frojd, S., Tumačenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 244.

[5] From, E., Zaboravljeni jezik: uvod u razumevanje snova, bajki  i mitova, Zavod za udžbenike, Beograd, 2003, str. 88.

Strogo empirijski pristup istraživanju snova

Drugi deo teksta Savremeni naučni pogled na snove Žarka Trebješanina

Dauve Draisma

Dauve Draisma
Izvor: www.lc.nl

Savremeni psiholog Dauve Draisma, empirijski i eksperimentalno orijentisan, zainteresovao se za snove koji su i dalje zagonetka i koji, smatra on, psiholozima postavljaju mnoga podsticajna, a nerešena pitanja: Možemo li tokom sna da postanemo svesni da sanjamo, pa čak i da upravljamo tokom radnje u snu, tj. da kontrolišemo snove? Zašto su nam bizarni, apsurdni i nelogični događaji u snovima savršeno normalni, a kada se probudimo, odmah shvatamo da su besmisleni, nemogući? Zašto s nelagodom sanjamo da polažemo već položene ispite? Koliko dugo traju naši snovi? Da li sanjamo o istim temama u fantazijama kao što sanjamo i u erotskim snovima? I, najzad, za istraživače snova najteže i najznačajnije pitanje: Da li snovi imaju smisao ili nisu ništa više „do salve impulsa koje haotično ispaljuju neuroni“?

Upravo zbog ovakve naučne orijentacije i racionalnog, veoma trezvenog i skeptičnog pristupa onome što se o snovima može pouzdano saznati, Draisma se ne bavi previše spekulativnim tumačenjem snova, poput Jungovog, Fromovog i Bosovog.

Autor u svom istraživanju snova koristi veoma raznovrsne izvore saznanja i podatke: naučne članke iz fiziologije, neurologije i biologije snova, knjige posvećene psihologiji i psihoanalizi snova, zatim članke i knjige u kojima se precizno analiziraju sadržaji snova, te korelaciona istraživanja tema koje se javljaju u snu i demografskih i psiholoških odlika snevača itd. Osim toga, on se oslanja na mnoštvo dragocenih, bogatih i autentičnih dnevnika snova, autobiografija, pisama i drugih spisa koji nude svež i obiman materijal za proučavanje snova. To su pre svega Dnevnici snova holandskog psihijatra, socijalnog reformatora i pisca Frederika van Edena (1860‒1932), koji je decenijama beležio svoje snove, zatim profesora medicine na Oksfordu ser Vilijama Oslera (1849–1919), koji je vodio svoj dnevnik snova gotovo deset godina (1910‒1919), i Engleskinje Meri Arnold-Forster (1861–1951), koja je na osnovu svog ličnog dnevnika napisala Istraživanja snova.

Hypnogram

Izvor: en.wikipedia.org

Snovi postaju relevantan predmet ozbiljnih naučnih istraživanja, smatra Draisma, tek kada se 1953. godine ispostavilo da se mogu meriti. Eugen Aserinski utvrdio je egzaktno, pomoću EEG aparata (svojevrsnog ogledala mozga, koje je 1929. pronašao H. Berger) u laboratoriji Čikaškog univerziteta (kojom je rukovodio N. Klejtman) da, dok spavamo, neke oblasti našeg mozga tri ili četiri puta tokom spavanja postaju aktivne, „pale se“ i počinju da „svetlucaju“. To je na osnovu električnih talasa mozga protumačeno kao nesumnjiv znak da te oblasti ne spavaju i da započinju da „ispredaju priče koje doživljavamo kao snove“. Istovremeno s povećanom aktivnošću mozga u izvesnim periodima spavanja javljaju se brzi, nagli i nepravilni pokreti očnih jabučica ispod zatvorenih kapaka (REM – rapid eye movements). Godina 1953, kada je došlo do ovog otkrića u neurofiziologiji spavanja, predstavlja još jednu prekretnu, revolucionarnu godinu u istraživanju snova. Revolucionarno je bilo saznanje da san nije homogen, da je izgrađen od REM i NREM faza (u kojima nema naglih, nasumičnih pokreta očiju). Upravo tada, kad snevač uđe u REM fazu, pouzdano se javljaju snovi, jer, ukoliko snevača probudimo u toj fazi, on može da kaže šta je upravo sanjao.[1] Zahvaljujući brojnim kasnijim dovitljivim eksperimentalnim polisomnografskim istraživanjima povezanosti fizioloških promena u REM fazi i snova, koja su od tada počela da se vrše po celom svetu, u proteklih šest decenija mnogo smo saznali o tome kada i kako naš mozak stvara snove. Ali, nažalost, uprkos tim saznanjima, nije jasnije šta sanjamo, a još i manje kakva je priroda i uloga snova i, posebno, koji je njihov smisao.

U savremenom proučavanju snova krupan korak napred napravila su i dva američka psihologa, Kelvin Hol (odličan znalac Frojdovog i Jungovog dela) i Robert van de Kastl, svojim kapitalnim delom Analiza sadržaja snova (1966). U njoj su izneli svoj metod proučavanja snova pomoću brižljivo izrađenog sistema kategorija i kvantitativnog kodnog sistema za detaljnu analizu sadržaja snova (formalnu i suštinsku). I to je bio veliki napredak u objektivnom, egzaktnom naučnom proučavanju tema, likova i radnji u snovima. Valjalo bi da analiza odgovori na sledeća pitanja: Da li se radnja odigrava u zatvorenom ili otvorenom prostoru? Da li je okolina poznata snevaču? Da li se u snu javljaju druge osobe, muške ili ženske, mlade ili stare? Koliko se javlja agresivan, prijateljski ili erotski odnos? Kakva je atmosfera u snu: zastrašujuća, vesela ili tužna? Na osnovu odgovarajućeg kodiranja pojedinih elemenata sna možemo, oslanjajući se na obrađene rezultate uzorka snova, tačno i nepristrasno odgovoriti na pitanja kao što su: po čemu se razlikuju po svom sadržaju snovi muškaraca i žena, mladih i starih, psihički bolesnih i zdravih, pripadnika različitih kultura ili različitih vremenskih perioda itd. Na osnovu kvantitativne analize sadržaja, utvrđeno je, recimo, da žene češće sanjaju snove koji se zbivaju u poznatom, zatvorenom prostoru, dva puta češće se u njihovim snovima javljaju boje, češće sanjaju svoje očeve nego muškarci majke itd.[2]

 Žarko Trebješanin

Odlomak iz pogovora za knjigu TKAČ SNOVA

Pročitajte i:

Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma

 


[1] Ovu fazu, koja nastupa posle otprilike devedeset minuta po zaspivanju, karakteriše nestanak delta talasa i javljanje nesinhronizovanih, niskovoltažnih talasa karakterističnih za budno stanje. REM faza, koja se ponavlja četiri-pet puta tokom spavanja, naziva se i fazom paradoksalnog sna (postoji nesklad: mozak radi, a telo miruje). Naime, tada je, baš kao u budnom stanju, dotok krvi u mozak povećan, puls je ubrzan, penis je u erekciji, a skeletni mišići opušteni.

[2] Pronađeno je da su muškarci početkom pedesetih godina 20. veka tri puta više nego žene izveštavali o erotskim snovima, četiri puta više snova muškaraca nego žena sadržalo je seksualni odnos, dok danas, šest decenija kasnije, žene i muškarci podjednako često izveštavaju o erotskim snovima.

 

Kratka povest tumačenja snova: od šamana do Frojda, Junga i Froma

Povodom objavljivanja knjige Tkač snova Dauvea Draisme u nastavcima prenosimo tekst Žarka Trebješanina Savremeni naučni pogled na snove, koji je poslužio kao predgovor ovoj knjizi.

Kratka povest 1

Izvor: pixabay.com

Snovi su nekada davno uzimani krajnje ozbiljno kao doživljaji naše duše koja napušta telo za vreme spavanja i koja je tada u stanju da primi „onostrane“ poruke demonskih bića ili naših umrlih predaka. U snu se otvaraju granice između ovog i onog sveta, sveta živih i sveta mrtvih, što omogućava komunikaciju snevača sa dušama umrlih.[1] U tzv. primitivnim društvima, ali i civilizacijama u starom veku, oni su shvatani kao „glas bogova“, te su kod ljudi izazivali veliku pažnju i poštovanje, koje je često prelazilo u strahopoštovanje. Stari narodni sanovnici[2] Vavilonaca, Egipćana, Jevreja, Grka, Rimljana pokazuju koliku su važnost onovremeni ljudi pridavali ovim onostranim porukama, koje čoveku šalju natprirodna bića, duhovi predaka, bogovi ili demoni. U jednom drevnom spisu iz Mesopotamije rečeno je da onaj ko poznaje snove „poznaje srce svih stvari“.[3] U antičko doba eksperti za snove, efori, odlazili su da spavaju u hramove i na druga sakralna mesta u nadi da će im se bogovi obratiti u snu i da će im došapnuti važnu tajnu poruku. Tumači snova (šamani, vračevi, proroci, vidovnjaci, sveštenici) bili su najcenjeniji ljudi u starim civilizacijama jer su oni jedino posedovali dragocenu veštinu pouzdanog odgonetanja skrivenih, simboličkim jezikom iskazanih poruka i opomena koje onostrane, božanske sile upućuju smrtnicima. Dobro poznata priča iz Starog zaveta o Josifovom tumačenju faraonovih snova o sedam gladnih i sedam debelih krava jasno pokazuje da se tada gledalo na san kao na šifrovanu viziju koju Bog šalje čoveku da bi ga opomenuo, a koju samo odabrani mogu da protumače.

U srednjem veku u zapadnoj hrišćanskoj kulturi san je postao sumnjivi noćni proizvod, prevashodno „glas demona ili samog đavola“, a retko kada, i samo u snu izuzetnih, svetih ljudi, može se javiti „glas Boga“. Hrišćanska crkva je proganjala gatare, vračare i tumače snova kao neznabošce i varalice. Odbačeno je predskazivanje sudbine putem snova, koji su poimani kao iluzije, lažni putokazi koji su često zavodili snevača i odvodili ga na stranputicu.

U novom veku, posebno u vreme prosvetiteljstva, od druge polovine 17. pa do kraja 18. veka, nastaje kult razuma, koji postaje mera svih stvari, vrhovni arbitar u svim pitanjima. Ono što je sa gledišta instrumentalnog razuma nepojmljivo, to i nema smisla proučavati. Sve što je psihičko, a nije moglo da stane u tesnu Prokrustovu postelju – nagoni, osećanja, imaginacija, intuicija, empatija – bilo je nemilosrdno amputirano i odbačeno. Prosvetiteljstvo je u ime racionalnog saznanja i vere u strogu nauku ne samo odbacilo narodno tumačenje snova kao praznoverje već je smatralo svako proučavanje snova kao nedostojno nauke i zdravog razuma. Tumačenje snova izgledalo je potpuno nespojivo s naučnim pogledom na svet, te su ovu staru, nekada poštovanu a sada sumnjivu i opskurnu veštinu naučnici velikodušno prepustili raznoraznim varalicama, samozvanim prorocima, vračarama, jurodivima i – pesnicima.

Romantizam, koji se temelji na imaginaciji, intuiciji i iracionalnim osećanjima i strastima, vratio je snove u centar duhovnog interesovanja i poštovanja. Tajanstveni, lepi i zastrašujući snovi predstavljaju nepresušni izvor mašte i najdubljih, intuitivnih saznanja. Po mišljenju slavnog nemačkog filozofa i pesnika Herdera, „san je majka poezije“. A drugi veliki nemački romantičarski pesnik Novalis uzdisao je: „Snova, o da mi je uvek novih snova.“ Snovi su za romantičare važni jer nam simboličke predstave u snu otkrivaju jedan drugi, nepoznat i tajanstven svet, prebogat simbolima. Oni nas povezuju sa onostranim i večnim, sa onim što se ne da razumom pojmiti i sa najvećim i najdubljim misterijama naše duše.

Krajem 19. veka naučnici su, suprotno pesnicima i mitološkom narodnom shvatanju, smatrali da su snovi zbrkani proizvod čovekovog mozga i ljudskih čula u stanju spavanja, a ne „jezik bogova“. Oni su time obnovili ono što su tvrdili još grčki filozofi Demokrit i Aristotel ‒ da su snovi beznačajni nusprodukt naše uspavane duše i da u njima nema ničeg mističnog, natprirodnog, niti proročanskog. Ovi antički filozofi anticipirali su stavove savremene eksperimentalne psihologije o materijalističkoj, neurološkoj osnovi snova, koji su epifenomeni nasumičnog rada mozga, bez smisla i psihološkog značenja.

Kratka povest 2

Sigmund Frojd
Izvor: srbijadanas.com

Frojdovo kapitalno delo Tumačenje snova (1900), nastalo na razmeđu vekova, iz korena je izmenilo dotadašnji kruti scijentistički i pozitivistički pristup snovima i širom otvorilo vrata psihološkom izučavanju snova. Zapravo, u njegovo doba, u vreme dominacije empirističke nauke i racionalističkog poimanja sveta, ignorisane su tako marginalne, nedostojne i kompromitovane pojave kakve su snovi. Malo ko je od ozbiljnih naučnika, fiziologa, psihologa ili medicinara bio spreman da rizikuje svoj ugled upuštanjem u istraživanje tako mistične, opskurne i prezrene oblasti kao što su snovi. Frojd je u moderno doba bio taj koji je ponovo otkrio zaboravljeni smisao snova, kao i metod za istraživanje njihovog simboličkog jezika, te ih tako sa krajnje periferije vratio u samo središte kulture Zapada. Snovi nisu besmislene pojave, nusprodukt uspavanog mozga, ali ni „jezik bogova“, smatra tvorac psihoanalize. Oni su jezik duše, kojim progovara naše nesvesno na jedan simbolički način. Pre Frojdovog sistematskog, obuhvatnog i pronicljivog naučnog istraživanja prirode i smisla snova, u ovoj oblasti je „carovala mrkla tama“, ocenio je Jung.[4]

Glavna biološka uloga snova je, smatra Frojd, da budu čuvari spavanja.[5] Snovi odraslih ljudi su po pravilu zbrkani, čudni, besmisleni i otud nerazumljivi, za razliku od dečjih snova, jasnih, razumljivih, providnih, koje bez napora tumačenja lako možemo razumeti kao imaginarno ostvarenje neke želje koja je u realnosti ostala neostvarena. Tako, recimo, jedan petogodišnji dečak prethodnog dana nije smeo da jede sladoled, ali zato iste noći u snu jede veliku porciju sladoleda! Prema tome, za dečji san možemo reći da je otvoreno ispunjenje neke svesne, nepotisnute želje.

To što su snovi odraslih ljudi neprozirni, nerazumljivi i naizgled apsurdni i što se u njima ne nazire ostvarenje želja dolazi otud što su oni izopačena zamena za nešto drugo što je smisaono, ali nesvesno. Na taj način Frojd za tumačenje snova uvodi fundamentalnu razliku između manifestnog sadržaja sna (zapamćeni tekst sna kojeg smo svesni), s jedne strane, i latentnih misli sna (skrivene, nesvesne želje i misli koje su nevidljiva, prava suština sna), s druge. Ono što se obično naziva snom, a u Frojdovoj terminologiji očiglednim snom, samo je maska, odnosno iskrivljena verzija pravog sna u kojem dominira neka zabranjena i svesti nepoznata želja. „Izopačenje sna je ono što čini da nam se san prikazuje tako čudnim i besmislenim“, zaključuje Frojd.[6] San je, dakle, neproziran ne zato što je takav po svojoj prirodi, već zato što je tendenciozno deformisan. Cilj izopačenja je da se ne dozvoli prognanim impulsima da povrede etičke zahteve svesnog ega. Izopačenje se u snovima javlja kao rezultat cenzure i rada sna. U Frojdovoj teoriji snova rad sna je postupak kojim se od latentnih misli sna obrazuje manifestni san, koji je nerazumljiv i za samog snevača. Rad sna je, dakle, kaže Frojd, „onaj rad koji skriveni san preobraća u očigledni“. Ovaj nesvesni postupak obavlja mehanizam rada sna, a to su sažimanje, pomeranje, simbolizacija, arhaizacija, vizuelizacija, dramatizacija i sekundarna obrada[7], pomoću kojih san postaje izopačen, apsurdan i otud nerazumljiv. Tumačenje snova je rad koji ide u suprotnom smeru, on uklanja efekte procesa izopačenja kako bi od manifestnog sna dospeo do skrivenog, latentnog smisla sna. Svoje celokupno tumačenje snova Frojd sažima u formulaciju: „San je prikriveno ispunjenje jedne potisnute želje.“

Osim Frojdovog tumačenja, za dubinsko tumačenje snova značajni su i pogledi Junga, Froma i egzistencijalističke analize na prirodu, funkciju i način interpretiranja snova… (Ali o njima, iz razumljivih razloga, koji će ubrzo postati jasni, nema ni reči u knjizi Tkač snova.)

Kratka povest 3

Karl Gustav Jung
Izvor: buka.com

Karl Gustav Jung, za razliku od Frojda, smatra da san nije puka fasada iza koje treba tražiti neko latentno, tobož skriveno značenje. „Sumnjam da smemo prihvatiti da je san nešto drugo nego što se čini da jeste“, a zatim nastavlja: „Pre sam sklon da se pozovem na drugi autoritet, naime na jevrejski Talmud, koji kaže da je san svoje sopstveno tumačenje. Drugim rečima, ja uzimam san za ono što on jeste. … San je prirodni događaj i nema vidljivog razloga za pretpostavku da je on neki lukav pronalazak, određen da nas zavede, da nas odvede u zabludu“, piše Jung aludirajući na Frojda.[8] San ništa ne skriva, već, naprotiv, snevaču otkriva, simboličkim jezikom, njegovo pravo duševno stanje. Za Junga san je „spontano samoprikazivanje aktuelnog stanja nesvesnog u simboličkom izražajnom obliku“.[9] San je poruka koju naše nesvesno šalje nama samima, kaže tvorac analitičke psihologije. Jung smatra da je san izraz mudrosti nesvesnog, posebno kolektivnog nesvesnog, koje sadrži riznicu akumuliranog predačkog iskustva. U kriznim situacijama, u prelomnim trenucima života, arhetipovi kolektivnog nesvesnog šalju svoja upozorenja svesti putem snova. S obzirom na to da se u snovima javljaju arhetipske figure kolektivnog nesvesnog (Senka, Anima, Animus, Sopstvo), kao i da njihova mudrost nadilazi lično iskustvo, razumljivo je da u snovima dominiraju univerzalni simboli, koji imaju transpersonalno i transkulturalno značenje.

Kratka povest 4

Erih From
Izvor: detinjarije.com

Prema Erihu Fromu, u nastanku i oblikovanju sna ne igraju glavnu ulogu isključivo infantilne želje, već to mogu i sadašnji, aktuelni motivi. San je, smatra ovaj psihoanalitičar, „smislen i značajan izraz bilo koje vrste mentalne aktivnosti u uslovima spavanja“ (razmišljanja, sećanja, nade, brige, namere i težnje).[10] Snovi simboličkim jezikom izražavaju naše želje, kao i naše strahove, očekivanja, iluzije, ali i pronicljive uvide. Oni su često izraz mržnje, sebičnosti, pakosti, ali i težnje za rastom, potrebe za saznanjem, za pravdom; oni su, dakle, izraz i onoga što je najgore i onoga što je najbolje u nama samima. Veština razumevanja snova često se sastoji u tome da otkrijemo da li san izražava naše zdrave, racionalne težnje i uvide ili bolesne, iracionalne želje i racionalizacije. From se slaže sa Jungom da smo mi često pronicljiviji i mudriji u snu nego u budnom stanju, ali za razliku od Junga, koji to tumači uticajem transcendentnog izvora, From smatra da je to stoga što naša misao, oslobođena stega spoljašnje realnosti, postaje lucidnija.[11]

Značajno je spomenuti i razumevanje (ne tumačenje) snova sa stanovišta egzistencijalističke psihoanalize. Naime, egzistencijalistički analitičari, i posebno Medard Bos (Boss), kritikuju dogmatsko „dubinsko“ tumačenje, odnosno „dešifrovanje“ snova i zalažu se za analizu snova u novom, fenomenološkom ključu. U njihovom razumevanju smisla sna bitni su odgovori na pitanja: prema kakvom je svetu u toku snevanja pojedinac „otvoren“ (neživoj prirodi, svetu biljaka, životinja ili ljudi), koje se emocije u snu javljaju itd. U svojoj knjizi o snovima Bos (1985) oštro kritikuje frojdovsko „simboličko“ tumačenje snova jer, po njegovom mišljenju, san ništa ne prikriva (u tome se Bos slaže sa Jungom), već, naprotiv, otkriva, izražava osobeni način bivstvovanja snevača u svetu.[12] Ako pojedinac, recimo, sanja kako ćelavi, onda to nije prerušeni „strah od kastracije“ ili „impotencije“, već slikovito predstavljanje doživljaja „egzistencijalnog osiromašenja“.[13]

 Žarko Trebješanin

Više o knjizi TKAČ SNOVA



[1] Толстой, Н. Н., Народные толкования снов и их мифологическая основа, у Н. Н. Толстой, Очереки славянского  язычества, Moskva, 2003, str. 306.

[2] Narodni sanovnik predstavlja celokupni korpus tumačenja predstava i simbola koji se sreću u snu. To je na principu rečnika iscrpan i uređen popis ključnih leksema (predmeta, radnji, lica, pojava) i njihovog značenja po narodnom verovanju. Sastoji se od dugačkog niza kratkih dvočlanih formula: predstave u snu (npr. mutna voda) i značenja (bolest) (Trebješanin, Ž., „Simbolika snova: neke srpsko-ruske folklorne paralele“, u Zajedničko u slovenskom folkloru /Zb./, Balkanološki institut SANU, Beograd, 2012, str. 349‒368).

[3] Pongracz, M. , I. Santer, Carstvo snova: četiri hiljade godina tumačenja snova, Naprijed, Zagreb, 1970.

[4] Jung, K. G., O psihologiji nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 8.

[5] Frojd, S., Tumačenje snova, Matica srpska, I, Novi Sad, 1984.

[6] Frojd, S., Uvod u psihoanalizu (drugi deo: San), Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 126.

[7] Sažimanje je jedan od mehanizama rada sna koji se ispoljava u tome što je manifestni san mnogo kraći od skrivenog sadržaja latentnog sna. „Tekst sna je oskudan, siromašan, u poređenju s obimom i bogatstvom misli sna“, kaže Frojd. Sažimanje predstavlja neku vrstu skraćenog prevoda onih dugih lanaca skrivenih misli koji tvore san. Pomeranje je proces na osnovu kojeg je očigledni san drukčije centriran u odnosu na onaj skriveni, pravi san. Ono što je u latentnim mislima sna bilo bitno u manifestnom snu postaje sporedno, i obrnuto. Pomeranjem težišta sna on postaje nejasan i nerazumljiv. Simbolizacija je postupak kojim se predstavom nekog spoljašnjeg predmeta ili radnje izražava neka, obično svesti neprihvatljiva, nesvesna sadržina, ideja, želja, težnja (jahanje – seksualni odnos, vađenje zuba – kastracija). Vizuelizacija je mehanizam kojim se apstraktni pojmovi prevode u konkretne slike sna (Detaljnije o ovim mehanizmima videti S. Frojd, Tumačenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 280–350; Ž. Trebješanin, Leksikon psihoanalize, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012).

[8] Jung, K. G., Psihološke rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1984, str. 110.

[9] Jung, K. G.,  Opšta gledišta psihologije snova, Dinamika nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1984.

[10] From, E., Zaboravljeni jezik: uvod u razumevanje snova, bajki  i mitova, Zavod za udžbenike, Beograd, 2003, str. 44.

[11] From navodi primer čoveka koji je dan ranije susreo neku u javnosti zbog svoje dobrote uvaženu osobu, a koji je te noći usnio san u kojem ta „ugledna“ osoba ima izgled i ponašanje tvrde i okrutne varalice. Kasnije se pokazalo da je san bio pronicljiv uvid u pravu, rđavu, skrivenu prirodu te „ugledne“ ličnosti. Ono što snevač usled buke dnevnog života nije mogao da uoči spoznao je u snu.

[12] Boss, M., Usnilo mi se prošle noći, Naprijed, Zagreb, 1985.

[13] Isto, str. 207.

Ahtarov antropološki optimizam

Pogovor za knjigu PSIHOLOGIJA DOBROTE Salmana Ahtara

hands

Izvor: pixabay.com

Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj suštini dobar ili zao. U istoriji filozofije i kulture na ovo pitanje davani su potpuno oprečni odgovori, a i psihoanaliza je zauzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.

Tokom svoje istorije, psihoanaliza je morala da odgovori na brojne kritike, opravdane kao i neopravdane. Samo jedna među njima odnosi se na njen poslovični pesimizam.[1] Najveći broj životnih ili kliničkih situacija koje je moguće protumačiti na različite načine psihoanalitičari tumače na najnegativniji, svodeći sve ono što je moglo biti smatrano dobrim ili uzvišenim na bazično i patološko. Posebno je zgodno u tu svrhu koristiti mehanizme odbrane, pa objasniti, na primer, da je pristojnost prikrivena agresivnost, marljivo učenje beg od seksualnih impulsa, patriotizam projekcija „kompleksa oca“… Čini se da je dovoljno pogledati termine u naslovima Frojdovih knjiga i tekstova: nelagodnost, rat, cepanje, iluzija, prolaznost

Frojd

Sigmun Frojd
izvor: commons.wikimedia.org

U teorijskom smislu, međutim, ima i više od toga. Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu je insistirao u svojim poslednjim radovima (videti Freud, 1938, str. 195), a ono je osnovna tema jedne od njegovih najvažnijih knjiga iz prve decenije XX veka (Freud, 1901). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje, kreativnost. On u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je, dakle, psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma (Popović, 1988, str. 58–70): svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potpunosti lišena slobode: koliko god se borio, on ne može da uspostavi autonomiju od nesvesnog i bude siguran zašto je nešto uradio, rekao, odlučio. Frojdove ambicije bile su, međutim, još veće: on je želeo da zasnuje kliničku antropologiju (videti Van Haute & Geyskens, 2004), da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Po toj koncepciji, patologija (pre svega patologija seksualnosti) predstavlja pravu meru ljudskosti, suština ljudskosti je rascep.[2]

Slično je bilo i s mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara. Da pomenemo samo najslavnije primere: Melani Klajn je pisala o značaju zavisti, a Oto Kernberg se protivio ideji o mogućem postojanju zdravog narcizma, različita tumačenja kreativnosti i umetničkog stvaralaštva nisu išla dalje od nagona… Tako se dogodilo da psihoanaliza za čitav vek ništa nije rekla o, recimo, velikodušnosti ili se tek dotakla zahvalnosti i iskrenosti.

Nekoliko decenija psihologijom je dominirao pristup nastao kao reakcija upravo na ovakve stavove razvijene u psihoanalizi. Takozvana humanistička psihologija bila je usmerena na proučavanja ličnosti u celini i njenih najsvetlijih strana. Psiholozi humanističke orijentacije trudili su se da razviju teoriju ličnosti čiji osnovni princip ne bi bio unutrašnji konflikt. Njihov najvažniji predstavnik Abraham Maslov pisao je o „najvišim dometima ljudske prirode“. Po njegovom mišljenju, u ljudima postoji nezavisna, biološki utemeljena motivacija, nesvodiva na nagone, nesvesno ili mehanizme odbrane, da se saznaje, teži pravdi, uživa u lepoti, bori za istinu… Štaviše, Maslov je verovao da odustajanje od tih potreba vodi izopačenju ljudske prirode i specifičnim oblicima mentalnih poremećaja (Maslov, 2001). Iz ovoga su proistekla istraživanja motivacije za rad, radoznalosti, integrisanosti ili autonomije, a i savremeni pristupi ovim temama su pod uticajem izvorne humanističke struje (Dimitrijević, 2001). Dijalog između ovih psiholoških sistema u izvesnoj meri je postojao tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali je nakon toga zamro.

Salman Ahtar

Salman Ahtar
Izvor: sigourneyaward.org

Zadatka da iz psihoanalitičke perspektive sistematski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta (i njihove autentičnosti) poduhvatio se Salman Ahtar, već dugo jedan od najproduktivnijih autora u savremenoj psihoanalizi. Ahtar je rođen u Indiji 1946. godine. Po završetku studija medicine, specijalizaciju psihijatrije završio je u SAD gde mu je mentor bio Vamik Volkan, drugi velikan savremene američke psihoanalize, s kojim i danas objavljuje. Psihoanalitički trening završio je u Filadelfiji gde i danas radi kao univerzitetski profesor i psihoanalitičar.

Do početka 2016. godine Ahtar je objavio ukupno sedamdeset i sedam knjiga. Jedan deo njegovih interesovanja odnosi se na definisanje i tretman poremećaja ličnosti, takozvane primitivne mehanizme odbrane i strukture ličnosti (videti, na primer, Akhtar, 2000). Mnogo je pisao i o psihološkim aspektima imigracije i izbeglištva (Akhtar, 1999; 2010), a jedan je od autora koji su otvorili pitanje specifičnosti recepcije psihoanalize u Aziji (Akhtar, 2005a; 2009a). Autor je često korišćenog i citiranog psihoanalitičkog rečnika (Akhtar, 2009b), knjige o psihoanalitičkom slušanju (Akhtar, 2012), a bio je urednik brojnih važnih stručnih časopisa. Ahtar je takođe objavio sedam knjiga poezije, na engleskom i urdu jeziku, što nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme ili „songove“ za bolivudske filmove. Poslednjih nekoliko godina posebno se usmerio na pisanje i priređivanje knjiga o „osnovnim ljudskim iskustvima“: usvajanju dece (Akhtar & Kramer, 2000), očinstvu (Akhtar & Parens, 2005), želji za posedovanjem (2005b), pitanjima života i smrti (2011), strahu (2014), ulogom životinja u našim životima (Akhtar & Volkan, 2014a, b), beznadežnosti (2015a), pohlepi (2015b), sramu (2015c) i mnogim drugim.

PSIHOLOGIJA DOBROTEAhtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač. Mada je čitav jedan seminar održao u Beogradu pre četvrt veka, ovo je prvi prevod nekog njegovog dela na srpski jezik. U Psihologiji dobrote, Ahtar razmatra šest psiholoških fenomena, podeljenih u dve grupe. Među „dobra svojstva“ spadaju hrabrost, rezilijentnost i zahvalnost, a među „dobre postupke“ darežljivost, opraštanje i žrtvovanje. U svakom od poglavlja Ahtar izlaže definicije datog fenomena, njihove razvojne aspekte, psihoanalitičko razumevanje i daje brojne kliničke ilustracije. Njegove definicije često nisu psihoanalitičke, već potiču iz filozofije ili Oxford Encyclopaedic Dictionary, a etimologija je izložena u okviru starogrčkog i latinskog, ali i sanskrita i neevropskih tradicija. Fenomeni se onda dovode u vezu sa srodnim psihičkim svojstvima i razgraničavaju od njih. U ovim delovima teksta do izražaja dolazi Ahtarova erudicija i sposobnost da se pozove na brojne primere iz istorije ili umetnosti.

Razvojem pomenutih fenomena Ahtar se bavi uglavnom u kontekstu psihoanalitičkih razvojnih teorija, mada ne previđa značaj bioloških faktora. Uglavnom počinje klasičnim pristupima, ali gotovo uvek uključuje i savremena razmatranja, pa i istraživačke rezultate. Razvoj se trudi da prati tokom čitavog životnog ciklusa, a to što je najveći broj podataka prikupljen u radu s decom i odojčadi nije njegova krivica.

Najvredniji deo knjige, međutim, predstavljaju njeni klinički delovi. U njima se diskutuju povezanosti osnovnih fenomena kojima je knjiga posvećena sa različitim psihopatološkim simptomima. Ovom prilično tradicionalnom pristupu Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opise situacija kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna. Najuzbudljiviji deo knjige lako bi mogle biti upravo kliničke ilustracije. Izabrane iz višedecenijske analitičke i supervizijske prakse, napisane upečatljivo i iskreno, Ahtarove vinjete predstavljaju kliničku psihoanalizu u najboljem izdanju. U njima vidimo i to da su Ahtar-autor i Ahtar-kliničar ista osoba: prirodna, radoznala, kreativna, darežljiva… Dok je pesimista Frojd izgleda govorio da su pacijenti „dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati“ (Ferenczi, 1988), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć nikad ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju (videti, na primer, odeljak „Hrabrost analitičara“).

Ahtar, otud, ovom nevelikom knjigom na izvrstan način otvara bavljenje temama koje nam mnogo nedostaju. S jedne strane, za psihoanalizu bi bilo veoma dobro kad bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u doba površnih identiteta i čestih preseljenja, ali i zbog gotovo potpunog nestanka optimizma iz društvenog života u Srbiji.

Aleksandar Dimitrijević

urednik edicije Imago


[1] U Beogradu je pre četvrt veka održan naučni skup „Frojdov antropološki pesimizam“ (Jovanović, 1990), tokom kojeg su najugledniji jugoslovenski poznavaoci Frojda diskutovali o ovoj temi, a čiji naslov ovde variram.

[2] Naravno, takva disciplina morala bi da koristi psihoanalizu kao svoj osnovni metod, pa bi na taj način Frojd postavio svoje otkriće u sam centar nauke o čoveku.

Literatura:

Akhtar, S. (1999). Immigration and identity: Turmoil, treatment, and transformation. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2000). Broken structures: Severe personality disorders and their treatment. Jason Aronson, Inc.

Akhtar, S. (ur.). (2005a). Freud along the Ganges: Psychoanalytic reflections on the people and culture of India. W. W. Norton & Company Inc.

Akhtar, S. (2007). Objects of our desire: Exploring our intimate connections with the things around us. Harmony.

Akhtar, S. (ur.) (2009a). Freud and the Far East: Psychoanalytic perspectives on the people and culture of China, Japan, and Korea. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2009b). Comprehensive dictionary of psychoanalysis. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (2010). Immigration and acculturation: Mourning, adaptation, and the next generation. Jason Aronson.

Akhtar, S. (2012). Psychoanalytic listening: Methods, limits, and innovations. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (ur.). (2013). Fear: A Dark Shadow Across Our Life Span. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (2015). Hopelessness: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. London: Karnac Books.

Akhtar, S. (Ed.). (2015a). Greed: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. Karnac Books.

Akhtar, S. (Ed.). (2015b). Shame: Developmental, Cultural, and Clinical Realms. London: Karnac Books.

Akhtar, S., & Kramer, S. (ur.). (2000). Thicker Than Blood: Bonds of Fantasy and Reality in Adoption. Jason Aronson Inc.

Akhtar, S., & Parens, H. (ur.) (2005). Real and imaginary fathers. Jason Aronson, Inc.

Akhtar, S., & Volkan, V. D. (ur.). (2014a). Mental zoo: Animals in the human mind and its pathology. London: Karnac Books.

Akhtar, S., & Volkan, V. D. (Eds.). (2014b). Cultural Zoo: Animals in the Human Mind and Its Sublimation. London: Karnac Books.

Dimitrijević, A. (2001). Predgovor. U: A. Maslov: O životnim vrednostima. Izabrani eseji iz psihologije vrednosti. Beograd: Izdavačko preduzeće Žarko Albulj, str. 7–14.

Ferenczi, S. (1985). The clinical diary of Sándor Ferenczi. Prir. J. Dupont. Harvard University Press.

Freud, S. (1901): The Psychopathology of Everyday Life. Standard Edition, 6.

Freud, S. (1905): Three Essays on the Theory of Sexuality. Standard Edition, 7: 123–245.

Freud, S. (1938): An Outline of Psychoanalysis. Standard Edition, 23: 139–208.

Jovanović, B. (1990). Frojdov antropološki pesimizam. Beograd: Studio plus – Dom kulture „Studentski grad“.

Maslow, A. H. (2001). O životnim vrednostima. Izabrani eseji o psihologiji vrednosti. Beograd: Izdavačko preduzeće Žarko Albulj.

Popović, B. V. (1988): Psihologija ličnosti. Beograd: Savez društava psihologa Srbije.

Van Haute, P. & T. Geyskens (2004): Confusion of Tongues. The Primacy of Sexuality in Freud, Ferenczi, & Laplanche. New York, NY: Other Press.

Novi lik moderne drame

SCENA – Časopis za pozorišnu umetnost, 1-2 / 2016 (januar – jun)

Prikaz knjige POETIKA MODERNE DRAME

POETIKA-MODERNE-DRAMEPrevod knjige Poetika moderne drame Žan-Pjera Sarazaka je nastavak prevodilačkoi-straživačkog rada teatrološkinje i prevoditeljke Mirjane Miočinović. Prethodna etapa ovog rada bio je prevod knjige Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon. Ove dve knjige povezuje pojam mitos koji se na srpski prevodi kao mit i/ili priča. Mitos u značenju mit se konkretno vezuje za narodna predanja koja utvrđuju identitet jednog naroda i kao takva reč mit je nepodesna za analizu dramskog dela. S druge strane, problem sa rečju “priča” je taj što je postala kolokvijalna i što je izgubila preciznost grčke reči mitos kojom Aristotel označava sklop događaja, odnosno podražavanje radnje kao bazične osobine tragedije. U knjizi Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta Florans Dipon utvrđuje u kojoj meri je mitos bio određujući za istoriju i razvoj evropske drame i pozorišta. U Poetici moderne drame možete pročitati kako je došlo do potpune dekonstrukcije mitosa i sa njim dramske forme, zašto je to bilo neminovno i zašto ta dekonstrukcija nije kraj drame, već nova razvojna faza koja je u saglasju sa promenom ideje o ljudskom biću u 20. i 21. veku.

Pri početku knjige Žan-Pjer Sarazak piše da je priča u aristotelovskom smislu “Sistem u kojem je hronološka veza između činjenica, između radnji, bila strogo uslovljena uzročnim odnosom koji je povezivao radnje, koji je unosio rastuću nestabilnost u jednu apriori stabilnu situaciju, pojačavao sukob do krajnjih granica, izazivao katastrofu i preokret sudbine, čemu bi Hegel dodao dolazak ‘konačnog smirenja’.” (21). Ovakvo poimanje drame se, naravno, umnogome oslanja na Aristotelovo delo O pesničkoj umetnosti, ali u suštini govori o tzv. građanskoj drami. Građanska drama je odraz građanskog društva i građanskog pojma ličnosti koja je sagledavana kao celovita. U vreme kada su počeli da se dovodi u pitanje način na koji je ustrojeno društvo i ideja ličnosti kao koherentne celine (a to je bilo krajem 19. i početkom 20. veka), pisci su krenuli da rastaču forme građanske drame. Žan-Pjer Sarazak, navodeći veliki broj drama kao primer, pažljivo prati puteve i načine ovog rastakanja.

Analizu počinje navođenjem Pirandelovih estetskih i filozofskih razloga za razbijanje forme dobro skrojenog komada. Nova forma komada proizilazi iz težnje za svojevrsnom rekonstrukcijom radi otkrivanja suštine iza svakodnevnog građanskog života. Pisci poput Strindberga dovode u pitanje celovitost i veličinu komada pa se javljaju komadi ogromne dužine i bez vidljivog kraja. Moderna drama postaje delo bez početka, kraja ili sredine. Takođe, celovita priča gubi primat i javlja se čitav niz novih oblika: dramski roman, dramska stanica, epska hornika… Priča može postati i predmetom montaže kako bi se kroz premetanje delova tragalo za novim, skrivenim značenjem. Primat nad radnjom uzima situacija. Zaustavljanje radnje, bazične vrednosti dobro skrojenog komada, nemaju za cilj poništavanje drame, već da je učine vibrantnijom i vidljivijom. Statičnost situacije kod Beketa ima za cilj da prikaže radnju u najsitnijim pojedinostima. Takođe, drama može postati čitava sazdana od stalnog vraćanja u prošlost, od introspekcije, retrospekcije, optacije, ponovne montaže… Beketov komad Kraj partije postaje metafora za čitav niz komada koji su sasvim skoncentrisani na poslednju etapu puta i praveći bilans, ona je slika života onakvog kakav je bio.

photo-1468866576576-de8a9bf61f92Posebnu transformaciju doživljava karakter. Kod Aristotela karakteri su bili drugi po važnosti za sklop tragedije (odmah nakon radnje), dok u građanskoj drami karater postaje primaran – središte individualizma. Na početku 20. veka u delima Strindberga i Pirandela pa i Čehova vidimo cepanje ovog jezgra. Cepanje počinje ukidanjem “saglasnosti lika sa samim sobom”. On je nepoznat samom sebi i menja se kako se menjaju odnosi među likovima. U stalnoj borbi sa samim sobom, lik postaje čovek bez svojstava – bez karaktera, identiteta, čak i volje, da bi kod Joneska individue postale međusobno zamenljive i savršeno anonimne.

Posebnu trasformaciju doživljavaju dijalog i didaskalije. Dijalog se transformiše u veliki monolog ili izjavu. Didaskalije se jako proširuju i postaju samostalni tekst koji je značajan za poetiku nove drame, ali se neretko teško može izvesti na sceni i zahteva da bude izgovoren umesto prikazan. Proširivanjem dijaloga u monolog, didaskalije u repliku, drama se približava poemi kod mnogih pisaca, među kojima je i Sara Kejn. Novi tretman teksta dovodi do pojave nove figure koju Žan Pjer-Sarazak naziva Rapsod koji je hipostaziran u didaskala, a neretko je autobiografski lik.

Svi ovi postupci zajedno vode put novog rađanja drame kroz igru i kao igre. U ovoj tački rasprave Žan-Pjer Sarazak polemiše sa Hans-Tisom Lemanom za koga kaže da svako udaljavanje od dramskog vidi kao napuštanje dramskog zbog postdramskog i Florans Dipon koja evropsku dramu vidi kao suprotnost igri koja u evropski teatar stiže preko komedije del arte i drugih narodskih žanorava. Ideja da ne prisustvujemo kraju, već rađanju nove drame deluje ohrabrujuće za sve one koji su počeli ozbiljno da sumnjaju. Stoga, ovaj izuzetan bedeker kroz poetiku moderne drame treba da ima u svojoj biblioteci svaki savremeni dramaturg, reditelj i glumac.

 Marina Milivojević Mađarev

Sa Ruijem Zinkom na Trgu od knjige: Od fudbala do čitanja (preko palačinki)

20160726_102214Srećemo se u kafeteriji Instituta za fizikalnu meicinu “Dr Simo Milošević” u Igalu. Rui dovršava sendvič. Kosa mu je kraća nego proletos, pa ga na prvi pogled ne prepoznajem. Sedam pored njega.

- Dakle, ipak si stigao.

Klima glavom dok guta poslednji zalogaj.

- Jesam, ali je bilo napeto. Imao sam samo pola sata na rimskom aerodoromu da uhvatim drugi let. A tamo su tako dezorganizovani. I bezobrazni su. Svađao sam se sa jednim službenikom da me pusti na početak reda, ali nije popuštao. Znam italijanski, ali namerno sam pričao na engleskom. Kad se svađaš sa strancem, nikad nemoj da se služiš njegovim jezikom. Ako se zaljubiš u stranca, onda treba da govoriš njegovim jezikom.

Kao gosti festivala Trg od knjige u Herceg Novom portugalski pisac Rui Zink i ja trebalo je da tamo predstavimo njegov roman Ugrađivanje straha. Domaćini su bili toliko ljubazni da nam obezbede trodnevni boravak, ostavivši nam na raspolaganju dosta slobodnog vremena za razgovore i istraživanje. Sa Ruijem sam se upoznala u aprilu kada je gostovao u Beogradu – znala sam da mi neće biti dosadno.

Već kad smo se spustili na plažu i naručili pivo u obližnjem baru raspoloženje mu se znatno popravilo. Čestitala sam mu na tituli evropskog prvaka u fudbalu. Nasmejao se.

- Priznaj da si navijala za Hrvate.

- Istina. Ali u finalu sam navijala za Portugal. Tata me je naučio da uvek treba navijati za slabijeg, a kada igraš protiv domaćina, ti si slabiji.

- Bio sam u Njujorku kada smo igrali protiv Hrvata. Gledao sam utakmicu u jednom kafiću. Bilo je očigledno da pored mene sedi grupa hrvatskih navijača, kao što je i njima bilo očigledno da ja navijam za Portugal.  Međutim, posle meča su prišli da mi čestitaju. Mislim da je to baš lep gest. A za Francuze mi je posebno drago što smo ih pobedili jer nisu igrali fer. I bili su arogantni, kao da se podrazumevalo da ćemo ih pustiti da pobede samo zato što su domaćini. Proradila nam je ona srpska crta, kako se zvaše…

- Inat.

-E, to.

Iz hladovine bara posmatramo popodnevnu vrevu na plaži.

- Lepo je ovde. Skoro kao da sam na Kubi, samo nema prodavaca ikona.

- Mislim da si požurio sa zaključkom. Sigurno ćemo ih sresti negde uz plažu.

20160724_184305I zaista, već nekoliko metara dalje naišli smo na tezgu sa ikonama. Naravno da im nije odoleo.

Ovako je izgledala dinamika celog našeg boravka u Herceg Novom. Trenuci brige i nerviranja, pa trenuci opuštanja. Rui kao da nije mogao da zaboravi neprijatnosti sa aerodroma u Rimu; plašio se da će mu i povratak biti takav, pa je stalno razmišljao kako da predupredi probleme. Trudila sam se da ga utešim.

- Znaš, kada me očekuje nešto što je potencijalno neprijatno, a neizbežno, trudim se da ne razmišljam o tome pre nego što mu dođe vreme. Tako ću se nervirati samo tada, a ovako se nerviram i tada i sada i bespotrebno kvarim trenutak.

- Lako je tebi da budeš zen. Ti nisi sredovečni džangrizavi profesor. Dovoljno sam star da poznajem sebe dobro. Znam da ne mogu tako da razmišljam.

- Kad si već to spomenuo, često zaboravljam da si i profesor. Imala bih svašta da te pitam, nikada nisam bila u prilici da ovako razgovaram sa svojim profesorima.

- Odmah da se razumemo, ne govorim ništa manje interesantno kao profesor, nego što to činim kao pisac. Nisam Doktor Džekil i Mister Hajd. Dakle, o književnosti pre svega govorim kao osoba. Šta više, neki kažu da je profesor u meni previše prisutan u mom pisanju i da je pisac u meni previše prisutan u mojim predavanjima. Kakve god odgovore da ti dajem, pre svega ih dajem kao zdravorazumska osoba.

Sutradan smo krenuli peške do Herceg Novog. Vidim kako stalno kuca nešto na mobilnom telefonu.

- Vodim beleške za tekstove koje hoću da napišem. Desi mi se ponekad da i ceo tekst napišem na mobilnom. Da mi je to neko rekao pre pet godina, smejao bih se.

I tako stižemo do neizbežnih tema, do dominacije tehnologije u savremenom svetu i mesta humanistike u njemu.

- Šta misliš, da li je istina da je filozofija mrtva? Na prvi pogled izgleda da se ništa novo ne dešava. Pa i književnost – sve je postalo neka pena reči, ne mogu da izdvojim pisce za koje bih stvarno mogla da kažem da su veliki, mada ih ima koji su odlični. I kao da se danas više ne okrećemo ni filozofiji ni književnosti u potrazi za odgovorima. Ne znam da li mi se samo čini.

20160725_165046- Mislim da su ljudi koji kažu da nema napretka u filozofiji glupi. Naravno da su glupi, jer kako se stvarnost menja, menjaju se i naše misli. Pojava mobilnih telefona, Tvitera, Pokemona menja naše iskustvo kao ljudskih bića. Naravno da će to promeniti filozofiju, naravno da će uticati na teoriju, zato što teorija uvek reaguje na iskustvo. Srećan sam što živimo u istom svetu u kom je živeo i Aristotel, ali po svemu sudeći, on nije dao sve odgovore, jer se onda pojavio Spinoza, pa za njim Lok, pa onda Niče i mnogi nakon njega. U suštini, filozofija se samo kreće sporije nego druge nauke. Očigledno je da danas znamo više nego što se znalo u 16. veku. Filozofija se, međutim, bavi neprolaznim čovekovim osobinama, tako da možemo doći i do zaključka, koji je na izvestan način divan i romantičan, da smo isti kao i ljudi Aristotelovog doba i da je on zaista sve rekao. To naravno nije istina, već samo tako izgleda jer se ljudsko vreme kreće sporije od vremena tehnologije.

Što se književnosti tiče, mislim da joj se ljudi i dalje okreću u potrazi za idejama i drugačijim pogledom na svet. Sve zavisi od toga na koga tačno misliš kada kažeš “ljudi”. Često čujemo da se ništa novo ne može postići na polju jezika, da su naši preci imali mnogo bogatiji rečnik i da danas niko ne čita. Pa, definiši mi tu reč “niko”. To je laž za mase. Ako kažeš da danas niko ne čita, onda impliciraš da su u 18. i 19. veku svi čitali, a znamo da je to budalaština. Nikada nije bilo toliko pismenih ljudi koliko ih ima danas. Nikad se nije čitalo više nego danas. Naravno, bestseleri najčešće nisu i najbolje knjige, ali ljudi i dalje čitaju Ilijadu i Odiseju . Sem toga, nikada nije bilo toliko interesantnih pisaca. Svaka zemlja danas ima bar 5-6 pisaca koji pomeraju granice u upotrebi jezika. Danas se susrećem sa mlađim generacijama pisaca i čitalaca koji su zaista pametni, čak previše pametni za moje dobro. Voleo bih da nisu toliko pametni, jer mi to govori da moje knjige neće još dugo biti bitne.”

Pogled mu skreće ka obližnjem restoranu brze hrane.

“Šta je to palacinka?”

Kažem da je to možda omiljeni slatkiš u Srba koji se sprema u svakoj kući i dopušta široke mogućnosti kombinacije ukusa – dovoljno da odluči da proba.

Između dva zalogaja zaključuje:

- Vidiš, ti sada misliš da jedem hranu. Ali zapravo, ja jedem ideju, koncept.

Inspirisan ovom kulturnom razmenom, pokušava da me natera da progovorim portugalski.

- Ne trudi se, nisam ni reč portugalskog izgovorila već četiri godine, stvarno ne želim da se blamiram.

20160725_170123- Znaš, kamp u Njujorku gde sam držao predavanja pre nego što sam došao u Crnu Goru zabranjuje studentima da govore bilo koji drugi jezik osim onog koji su došli da nauče. Ne samo na časovima, nego i u spavaonicama, u kuhinji, na ulici. Sedam nedelja smeju da pričaju samo portugalski.

- Ali ko ih kontroliše, ko može da tvrdi da zaista to i rade?

- Niko, to je kao sa drogom – izbaciće te samo ako te uhvate ili te neko prijavi. Ali na početku svi moraju da polože zakletvu da neće pričati na nekom drugom jeziku. A Amerikanci veoma ozbiljno shvataju zakletve. Tokom tih sedam nedelja imali smo samo dva ozbiljna problema. Prvi je bio jedan dečko koji je bio potpuno nezainteresovan, otvoreno je ometao nastavu i uopšte se nije obazirao na pravila kampa. Drugi je bio jedan gej par koji je stalno bio zajedno. Očigledno su bili baš zaljubljeni. Nismo znali šta da radimo – već oko šeste sedmice skoro da se i nisu pojavljivali na časovima. Upravnik kampa mi je u strogom poverenju rekao: “Rui, šta da radimo? Mislim da oni stalno pričaju na engleskom.” Bilo mi je smešno, jer sam pomislio kako bi pre samo nekoliko godina problem bio potpuno druge prirode.

- A tvoji studenti na fakultetu? Imaju li oni nedoumice u vezi sa tim zašto su tu gde jesu? Kada mladi ljudi u Srbiji odluče da studiraju književnost, često ih pitaju “Zašto? Koja je svrha toga? Šta će ti to u životu?”, pa često moraju da objašnjavaju svoj izbor, jer ih drugi vide kao zanesenjake koji nisu svesni realnosti.

- Većina studenata uopšte nije radoznala i lenji su kada treba da razmišljaju. Pre neki dan sam intervjuisao studenta koji se prijavio za master studije. Pitao sam ga da li voli da čita. Odgovorio mi je da voli, ali da nema vremena za to. Poslednja knjiga koju je pročitao je bila na obaveznom spisku literature. Zanimalo me je da li mu se dopada taj pisac. Oduševljen je njime, kaže. Ali kada sam ga pitao šta je još pročitao od njegovih dela, rekao mi je: “Ništa. Voleo bih da čitam ali nemam vremena.” Ljudi koji kažu tako nešto lažu. U redu je ako nemate vremena za čitanje, ali nemojte se pretvarati da ste nešto što niste. Tradicionalno, kada sam ja upisivao fakultet, književnost se u mojoj zemlji smatrala oblašću za glupe ljude. Sad, ja sebe nisam smatrao glupom osobom, kao ni nekolicina mojih kolega i koleginica. Bilo nas je petoro u grupi od tridesetoro studenata, ali bili smo tamo svojom voljom. Mislim da je svetu potrebno više ljudi koji književnost izučavaju s ljubavlju i zato što je to bio njihov izbor. Ako ste prava osoba za tu oblast, pa čak i za filozofiju, nećete zažaliti što ste to izabrali iz nekoliko razloga. Prvo, raj nastaje onda kada vas plaćaju da radite ono u čemu uživate. Na primer, meni su platili put do ovog divnog mesta kako bih radio nešto u čemu uživam. Imao sam sreće u proteklih trideset godina jer sam radio ono što volim – predavao književnost, diskutovao, raspravljao se, a istovremeno sam pisao. Bio bih stvarno očajan da nisam mogao to da radim. Ako ste već odabrali da studirate književnost, budite posvećeni tome.

Drugo, vrlo je verovatno da ćete posao naći lakše nego ljudi koji se bave tehničkim naukama. Vidiš, oblast tehnologija se menja veoma brzo. Neko ko je pre deset godina studirao progamiranje danas je možda izgubio korak sa svojom strukom i lako ga može zameniti neko drugi. Ima tu još jedna stvar. Pre nekoliko godina predavao sam književnost studentima informatike. Bili su veoma bistri i mnogo bolji čitaoci od studenata književnost. Često sam ih podsećao na to zašto uče veštine komunikacije i pisanja. Rekao sam im sledeće: za deset godina samo će oni osrednji među vama raditi poslove koji strogo imaju veze sa tehnikom. Svi ostali će se baviti poslovima za koje nikada nisu bili obučavani – menadžmentom, odnosima s javnošću, javnim nastupom. Kada su se poslednji put Bil Gejts ili Stiv Džobs bavili inventivnim, dizajnerskim aspektima posla? Rekao bih da je to bilo pre dvadesetak godina. U određenom trenutku u svojim karijerama oni su postali lideri. Da biste to postali potrebne su vam meke veštine, veštine komunikacije i otvoren um, sposobnost da saslušate druge. Rekao sam im – pokušajte da komunicirate u svojoj struci bez upotrebe jezika. Danas nas često zamenjuju mašinama i kompjuterima. Šta možete da uradite u vezi sa tim? Prava borba odvija se na polju manipulacije, gde se jezik koristi kao sredstvo kojim nas kontrolišu, a jedino pitanje je da li ćete vi moći da prozrete granice koje vam se nameću. Mislim da će student književnosti teže poverovati u loše osmišljenu političku kampanju koja se krije iza slogana “Želimo bolju Srbiju”, “Napredak za Srbiju”, “Budućnost za Srbiju”, jer će student književnosti reći: “Šta to uopšte znači?”. A možda će upravo student književnosti pisati te slogane pomoću kojih drugi treba da budu izmanipulisani. To je još jedan posao kojim biste mogli da se bavite.

20160725_210418Stižemo do Trga Herceg Stjepana, gde je program festivala već uveliko počeo. Te večeri predstavljene su dve knjige, obe o Njegošu – jedna naučna studija i jedan roman. Pokušavam da dočaram Ruiju značaj Njegoša za kulturu i državotvornost Crne Gore. Nisam sigurna da li sam upotrebila dovoljno snažne reči, ali vidim kako zapisuje Njegos  u svoje beleške. Ne želi da mu prevodim, kaže, radije bi slušao jezik.

20160725_233040Kasnije, u čitaonici Biblioteke Herceg Novi, upoznajemo se sa organizatorkama festivala. Pitam se koliko je uopšte bilo potrebe da prevodim, jer Rui bez problema paralelno komunicira sa njima na italijanskom, francuskom i španskom. Razmišljam o tome kako bih volela da znam sve jezike sveta.

Sutradan koristimo poslednje trenutke boravka u Herceg Novom da se okupamo. Čuvam Ruijeve stvari dok je u vodi i čitam Restauraciju  Olafa Olafsona. Kada je izašao iz vode, zanimalo ga je o čemu je reč u knjizi. Klima glavom dok prepričavam, uz zaključak “avanturistička melodrama.” To je u redu, kaže; on ima razne knjige za razne prilike u svom telefonu. Zanima me da li je upoznat sa čitalačkim ukusom svojih studenata. Da li im studije književnosti promene ukus?

- Da, promene, mada odgovor nije tako jednostavan. Verujem da čitanje otvara um. Takođe verujem da je čitanje individualno iskustvo. To je kao kada biste nekoga učili kako da voli ili da vodi ljubav. To je nemoguće. Ta iskustva su misterija. Međutim, mogu svojim studentima da ponudim raznovrsnost. Ako me studenti pitaju šta im preporučujem, reći ću im vrlo rado. Ali, mislim da nije dobro nametati ikome bilo šta. Da bismo raspravljali o ukusu, prvo moramo biti sigurni da druga osoba deli naše iskustvo. Ne pokušavam da svoj ukus nametnem studentima, ali omogućiću im pristup raznovrsnosti. Napisao sam knjigu svojevremeno, i stvarno bih voleo da je Klio objavi, jer je to zaista dobra knjiga. Zove se Čitalac životinja (Animal Reader) i polako ulazi u kanon – u Rumuniji je već čitaju u školi, kao i u Portugalu. Ta knjiga za mene predstavlja moje poslednje predavanje. Kada bih morao da odaberem knjigu koja povezuje profesora i pisca u meni, izabrao bih nju. Ispostavilo se da je za decu školskog uzrasta to veoma interesantna knjiga o umetnosti čitanja. Kroz glavnog lika govorim o raznovrsnosti čitalačkog iskustva i zašto čitalac ne treba da bude arogantan. Trudim se da ne budem arogantan kao profesor i to savetujem i mladima – nemojte misliti da sve znate. Često ih čujem kako kažu – ova knjiga je dosadna. Nije, možda se ti dosađuješ dok je čitaš. Ili “Ne razumem ovu pesmu.” Dobro, pokušaj ponovo. “Ali i dalje je ne razumem.” Dobro, možda suština i nije u tome da je razumeš. Bio bih najsrećniji da mogu da ih naučim kako da čitaju, ali ne mogu, jer kao i sa ljubavlju, to su stvari koje morate da naučite sami. Kada čitate, potpuno ste sami. Možemo da razgovaramo o knjigama, ali tokom čitanja ste sami i misterija je šta se tada dešava . To je magija koja se stvara između vas i ideja i reči koje su u knjizi. Dakle, neću nametati svoj ukus drugima, ali ću razgovarati o tome samo ako je druga osoba za to raspoložena. Takođe, naravno da želim da moje knjige budu bestseleri, ali to ne znači da ću se prodati. Za mene, knjiga treba da doprinese muzici i bogatstvu jezika. Ako to nije postigla, to je jedna nemoralna knjiga.”

IMG-20160727-WA0005Pred samo predstavljanje knjige u Biblioteci nam se pridružuje i Gojko Božović, glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag. Gojko zajedno sa nama treba da predstavi Ruijev roman, pa me pomalo brine što nismo ranije stigli da se dogovorimo u vezi sa pitanjiima. Ipak, verujem da pametni ljudi uvek znaju šta treba da kažu. Razgovor o knjizi kao da se odvija sam od sebe. Pričamo o strahu i nadi, o humoru, o čitanju kao načinu da pronađemo vreme za sebe. Na kraju, Ruija zanima kakve knjige piše Gojko. “Knjige poezije, ali i tu je reč o strahu”, odgovara on. Sa druge strane, Gojko ima predlog da Rui jednom u budućnosti napiše roman Ugrađivanje nade.

Na povratku do smeštaja  sumiramo utiske.

- Kad si već spomenuo umetnost čitanja, ne mogu da se ne setim Umberta Eka. Navodiš ga kao jednog od svojih omiljenih autora. Je li uticao na tebe, ako ne kao pisca, onda bar kao profesora?

- Da, mogao bih reći da je imao uticaja na mene, kao što je to imao i njegov smrtni neprijatelj u italijanskoj književnosti, Italo Kalvino. Eko je pre svega teoretičar koji je pokušao da postane umetnik, ali nikad u tome nije potpuno uspeo. Sa druge strane, Kalvino je umetnik koji je postepeno počeo da upotrebljava književnoteorijska sredstva u svojim delima. Takođe se veoma divim i trećem autoru – Rolanu Bartu. I Eko i Bart su pioniri semiotike i obojica su pokušavali da čitaju svet onako kako se čita tekst. Obojica su bili slabi na umetnost. Ovo je prvi put da ću izneti ovo zapažanje. Umberto Eko je bio teoretičar, ali je u jednom trenutku počeo da piše romane, stalno citirajući različite izvore i time referišući na svoje široko obrazovanje. Rolan Bart je bio pametniji – on je pisao o umetnosti, ali u onom žanru u kom je neprevaziđen. Pisao je eseje. Tako je došao do svoje knjige Fragmenti ljubavnog govora, koja je jedna superknjiga – da li je esej, da li je roman, da li je fikcija? Ne, ona je sve to. Što se Umberta Eka tiče, svake godine dam svojim studentima da pročitaju njegov esej o Džejmsu Bondu i kažem im: “Na ovom svetu ne postoji mašina koja će otkriti da li je knjiga dobra, ali ako pročitate ovu analizu narativa o Džejmsu Bondu, moći ćete sa velikom tačnošču da utvrdite da li je knjiga loša.” I ta mašina i danas može sa 99% tačnosti reći da li čitate lošu knjigu, bez obzira na to koliko je prijatna.

U holu Instituta se rastajemo i želimo jedno drugom srećan put.

- Nedostajaćeš mi.

- Nedostajaće ti moje blebetanje.

- Ne, naučila sam mnogo.

- I ja sam.

Rano ujutru ostavljam ključ svoje sobe na recepciji. Vidim da tamo već stoji ključ sa oznakom 404b. Već je otišao, dakle. Nadam se da neće imati problema sa presedanjem.

 Ivanka Jelić

Mit o dobrom Nemcu u Srbiji ’41. – IZMIŠLJOTINA

Mondo, 12. jul 2016.

U Srbiji postoji mit o dobrom nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je 1941. godine odbio da strelja partizane, pa je zato i sam streljan. Čista izmišljotina, ispostavilo se.

skorceni

Foto: Bundesarchiv, Bild 101I-680-8283A-30A / Faupel / CC-BY-SA 3.0

Ovom legendom pozabavili su se i Norvežani, a svoje nalaze objavili su na sajtu Ambasade Norveške u Srbiji.

Pre nekoliko godina poznati norveški umetnik Vebjorn Sand čuo priču o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, navodi se na sajtu.

Šulc je navodno 20. jula 1941. godine u selu u blizini Smederevske Palanke umesto da učestvuje u streljanju 16 srpskih partizana skinuo šlem, znacku i pušku i krenuo ka plastu sena gde je streljan zajedno sa srpskim partizanima.

Šulcovo navodno herojstvo je godinama služilo Vebjornu kao inspiracija i koristio je ovu priču kao motiv u svom slikanju.

Vremenom je Sand uspostavio kontakt sa Dagom Solhjelom, drugim Norvežaninom koji je takođe bio zainteresovan za Šulcovu pricu.

Solhjel je značajan deo svog života posvetio istraživanju o Šulcu. Tako je došao do knjige nemačkog autora Mihaela Martensa o tome šta se zaista dogodilo tih julskih dana 1941. godine.

U-POTRAZI-ZA-JUNAKOMZaključak Martensove knjige je bio da je priča o Jozefu Šulcu najverovatnije mitologizovana i da ima previše nelogičnosti i premalo dokaza da bi se sa sigurnošću moglo reći da je Šulc streljan zbog odbijanja da ubije partizane.

Naprotiv, spekuliše se da su ga možda ubili baš srpski partizani.

Martens naglašava da to ne znači da je Šulc zlikovac, nego da je jednostavno bio običan mobilizovan vojnik u vreme zla, a da je legenda o njemu, iako najverovatnije neistinita, lepa i inspirativna priča.

Zato se Sandov i Solhjelov entuzijazam nije smanjio nakon novih otkrića. Naprotiv, bili su odlučni da posete Srbiju i vide mesto streljanja partizana, kao i razne spomenike i ulice u Šulcovu čast.

Solhjel se nažalost razboleo i nije mogao da dođe, ali su zato Sand, njegovi nećaci i perspektivni filmski stvaraoci Hakon i Gudmund, te prevoditeljka iz norveške ambasade putovali po srcu Šumadije kako bi svojim očima videli mesto nastanka legende.

Posetu su snimali sa namerom da koriste materijal za dokumentarni film.

U Smederevskoj Palanci su ih svi srdačno dočekali. Među domaćinima su bili direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci Stevan Martinović i direktor Istorijskog arhiva Smederevske Palanke Aleksandar Nikolić.

Ispostavilo se da je norveško Ministarstvo spoljnih poslova finansijski podržalo renoviranje fasade Narodnog muzeja, a Martinović je rekao da taj muzej ne zaboravlja svoje prijatelje. I nisu ih zaboravili, dočekali su Norvežane s dokumentima, slikama, ekspertima i istoričarima ali i rakijom.

Tim iz Norveške je, osim Palanke, posetio i Gornji Milanovac, gde su po dolasku u selo Lokva u okolini tog grada, saznali da je Mina Kovačević, žena koja je posvetila dobar deo svog života legendi o Šulcu, umrla pre dve godine, navodi se na sajtu.

Komšije su ugostile Norvežane u svom domu i pričali im o Mini i njenom radu u vezi sa Šulcom i dali im knjige Mininih pesmama.

Mina Kovačević je Šulcu podigla i spomenik u vlastitom dvorištu.

Norvežani su zaključili da je, iako je istinost priče o Šulcu možda upitna, ideja koja je mitologizovana u osnovi humana. I mit u tom smislu ima pozitivnu ulogu i funkciju – da pokaže da u svakom zlu ima poneko dobro.

O mitu o Šulcu pisao je i Muharem Bazdulj u nedeljniku „Vreme“.

Više o knjizi U POTRAZI ZA JUNAKOM

 

Istorija, vreme i pamćenje

Sociologija i prostor, godina 54, broj 205 (2), str. 101-193, maj – avgust 2016.

Prenosimo prikaz knjige ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE objavljen u časopisu Sociologija i prostor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

ISTORIJA-VREME-I-PAMCENJEKnjiga Istorija, vreme i pamćenje portugalskoga au­tora Fernanda Catroge sintetizira, kako sam autor na­vodi, rezultate njegovih dugogodišnjih istraživanja na području historiografije i filozofije povijesti. Čitajući knjigu i prolazeći kroz tekst posložen u četiri poglav­lja – Poetika odsutnosti, Posrednici i posredovanje, Aktivno čekanje nade i Ono čega još nema – čitatelj može uvidjeti kako u tekstu ne postoji posve susta­van i strogo strukturiran tijek misli koji bi se mogao pratiti od prve do posljednje stranice, što proizlazi upravo iz sintetskoga, gotovo zborničkoga karakte­ra knjige. Paolo Archer u pogovoru ističe Catroginu veliku zaslugu za razvoj historiografije u Portugalu i zemljama luzitanskoga govornog područja. Ova knji­ga predstavlja još jedan prilog toj zadaći.

Catroga u predgovoru za srpsko izdanje knjige piše kako je se može čitati i kao neku vrstu otvorenoga djela „zbog odbrane kraja kraja istorije i zbog prihvatanja postojanja dokle god je ontološko i narativno stanje čoveka. Zato čovek može biti prihvaćen kao istorijsko biće, odnosno kao čvor neprestanog vezivanja iskustva o sebi i o svetu s linijom koja, bezimena kao bezlični san, njegov život skicira kao projekat(e). Jer kako je konačnost njegova sigurna sudbina – smrt je uvek odloženo prevazilaženje horizonta – tako je historija, zametak znaka, materijalni garant i po­slednje uporište traganja za smislom postojanja.“ (str. 11). Čovjek je povijesno biće, biće povijesti, ali istovremeno i biće otvoreno budućnosti. Vodeći neprestani dijalog s prošlošću čovjek otkriva svoju anamnetičnu narav, što znači da se povezuje s vla­stitom prošlosti gradeći na njoj temelj osobnoga identiteta. Odnos prema prošlosti nije uvijek identičan i ovisi iz koje će perspektive subjekt djelovati, odnosno hoće li biti usmjeren na tematizaciju kolektivnoga ili osobnog pamćenja (ili autobiograf­skog i historijskog, kako piše Catroga). Sjećanja su najčešće subjektivna, osobna, „iako svako ja dobija svest o sebi samo kroz opštenje s drugima, zbog čega evocira­nje onoga što mu je svojstveno podstiče uslove koji ga socijalizuju“ (str. 18) jer se, reći će Maurice Halbwachs, čovjek obrazuje unutar kolektivnih/društvenih modela sjećanja. Catroga sjećanje određuje kao „predstavljanje (ili vraćanje prisutnosti) prošlog vremena“ (str. 18). Ako se zanemari sjećanje ili pamćenje, može li se uopće govoriti o historiografiji? Svakako da ne. Međutim historiografija nije ni nekritično nizanje događaja budući da je njezin značaj u tome što čovjeku pomaže razumjeti sadašnjost, ali i promijeniti budućnost.

Sjećanje je uvijek selektivno, tako da je čovjekov odnos prema prošlosti obilježen dijalektičkim hodom između sjećanja i zaborava, upamćenoga i zaboravljenog. „Zbog svega toga“, piše Catroga, „mora se prihvatiti da pamćenje i zaborav zahtevaju jedno drugo.“ (str. 26). Čovjekovo sjećanje također nije ni krajnje objektivno jer se rijetko kada radi o pukom (bezinteresnom) prizivanju prošlosti. Češće je prisutnija želja, kako ističe Walter Benjamin, da se tu prošlost transformira, odnosno prilagodi potrebama onoga subjekta koji se sjeća. „Takođe je poznato da pamćenje (pojedinačno i/ili kolektivno) ima tendenciju da ne zapamti zaboravljeno koje stvara, kao i da ne prihvati da je jedna vrsta vrha ledenog brega onoga što je podsvesno ili nesvesto.“ (str. 28). Osim sjećanja shvaćenoga u smislu čiste misaone konstrukcije, ono može biti i materijalizirano u obliku spomenika. Spomenik je vrsta oživljenoga sjećanja koje se dijeli s drugima. Njegovom materijalizacijom društvo teže dolazi u stanje mnemotropizma. Kao i mnogi drugi autori, Catroga smatra da je jedan od velikih problema suvremenih društva mnemotropizam, odnosno nesvjesna sklonost izmjenjivanju pojedinačnoga ili kolektivnog pamćenja. Bez ispravnoga pamćenja pojedinac nema ni adekvatne svijesti o sebi jer „jedino Mnemosina, boginja pamćenja, može povezati ono što smo bili, ono što jesmo i ono što ćemo biti; oni bez sjećanja, ili s potpunom anamnezom […] nikada neće moći da znaju za sebe“ (str. 41).

Mnemosine

Mnemosina
Izvor: commons.wikimedia.org

Autor mnogo pažnje posvećuje problemima historiografije. Za razliku od osobnoga pamćenja koje „sakralizira“ sjećanje, historiografija nastoji biti kritička operacija koja će sa sjećanja ukloniti i najmanji oblik tajnovitosti. Pisanje je povijesti, dakle objektivna radnja kojom povjesničari žele bez predrasuda bilježiti povijesnu istinu obavljajući time čin „sahrane“ pamćenja. Historiografija je u tome smislu i bijeg od zapadanja u melankoliju. „Ako je, u izvesnom smislu, grobnica kao mesto sahrane bila prvi ‘spomenik’ ostavljen onima koji dolaze, pisana historija je takođe sredstvo kojim se vodi borba protiv zaborava, a time i protiv propadanja koje označava iter vremena.“ (str. 49). Ostaje, međutim, otvoreno pitanje u kojoj je mjeri historiografija doista borba protiv zaborava jer je i ona selektivna. Nadalje, interpretacija se povijesti uvijek tumači iz konkretnoga „sada“, odnosno iz pozicije a posteriori u koju je upleten sam povjesničar, pa ni tumačenja istih povijesnih događaja ne moraju (i ponekad nisu) identična u različitim vremenskim razdobljima. Koliko je sjećanje uopće objektivno? Može li svjedok uvijek biti objektivan promatrač? U kojoj je mjeri svjedok upoznat s uzrocima i razlozima povijesnih događaja? A u kojoj mjeri pak povjesničar? Sve su to pitanja koja povjesničar ne može zaobići. Ne zaobilazi ih ni Catroga. On smatra kako je nesumnjivo da se naše „sećanje hrani naivnom epistemologijom u kojoj se još lakše meša predstavljanje (koje uvek znači reprezentifikaciju) s realnom prošlošću, odnosno s passeidade, jednom vrstom magičnog efekta u kome reč biću daje ono što ono više nije. I ako se po ovom svojstvu razlikuje od estetske imaginacije, treba podsetiti da se i jedna i druga odnose na ‘odsutni predmet’.“ Odmah dodaje: „Međutim, ako estetska imaginacija može da ima, ili nema referencu, čin sećanja se (kao i istorijsko istraživanje) ne odriče prizivanja principa stvarnosti. To zahteva da njegove retrospektive, i pored toga što se poklapaju s prošlim (prethodnim) vremenom, polažu pravo na verovatnost, s ciljem da garantuju tačnost onoga što se priča, iako mu je jedino jemstvo, zbog nedostatka svedoka, zakletva samog prizivača prošlosti […]“ (str. 52). No u kojoj mjeri vjerodostojnost te zakletve može biti narušena ideološkom pozicijom samoga kazivača-povjesničara? Nije li povijest većim dijelom konstrukt čovjekovih predodžbi o prošlim događajima nego samih sjećanja i dokumenata: „Prije osam godina znamenita novinarka i urednica Die Zeita, Marion Gräfin Dönhoff, pisala je o tome kako činjenice nemaju nikakvu ulogu u povijesti; odlučujuće su predodžbe koje ljudi o njima imaju.“ (Horvat Pintarić, 2009.:13). Historiografija ne staje na nizanju događaja i suhom bilježenju činjenica. Uvijek se radi o probiranju iz mnoštva materijala, suđenju o izabranome materijalu i slično. Catroga stoga vješto historiografiju određuje kao umijeće, ars memoriae: „Istoriografija je, sa svojim izborima i zaboravima, takođe stvorila (i stvara) ‘fabrikat’ pamćenja i, kroz svoju narativnu prirodu i svoje suučesništvo, direktno ili indirektno, sa obrazovnim sistemom, doprinela da se izbrišu ili omalovaže prethodna pamćenja, kao i da se ponovno uspostave, socijalizuju i duhovno preuzmu nova pamćenja.“ (str. 60 – 61).

Historiografija kao umijeće, odnosno historiografija kao znanstvena disciplina humanističke provenijencije kroz povijest je doživjela brojne promjene. Osobito je važnu promjenu donijela tzv. nova historiografija koju su širili autori okupljeni oko francuskoga časopisa Analles na čelu s Marcom Blochom i Lucienom Febvreom. Osnovna je pozicija „škole Anala“ bila utemeljena na pobuni protiv Rankeova pozitivističkoga modela iz devetnaestoga stoljeća i događajne povijesti (l’histoire événementielle). Uspostavlja se, nadalje, interdisciplinaran pristup te se širi opseg historiografskoga zanimanja, što se vidi iz podnaslova časopisa Analles koji glasi Économie, Société, Civilisation. Time dolazi do promjene fokusa, ali i revizije ranije uspostavljenoga kanona. S Carlom Ginzburgom i Giovannijem Levijem javlja se u talijanskoj historiografiji model tzv. mikrohistorije, što je bio najkonkretniji pokušaj da se „istoriografsko pripovedanje naseli konkretnim ljudima“ (str. 119). Izmijenjeni je temelj historiografije sada umanjio važnost filozofije u istraživanju, što Catroga ipak smatra problematičnim budući da se odbacivanjem filozofskoga stava „istraživanje prošlosti zasniva samo na fetišu dokumenata i fetišu metode, i kao da su njeni zaključci mimesis (oponašanje) stvarnosti ili puka racionalizacija zdravog razuma“ (str. 123). Iako se može reći da je historiografija osuđena na dokumente, ona ne postoji dok se dokumenti i ostala arhivska građa ne istraže i dok ih se kritički ne obradi, što u najmanju ruku pretpostavlja vrlo savjestan epistemološki pristup. S druge se pak strane može čitati i Nietzscheov zahtjev za „živom povijesti“, onom koja je sposobna (ali i obvezna) voditi dijalog između onoga što se zbilo i sadašnjosti: „Svakako mi trebamo historiju, no trebamo je drugačije no što je treba razmaženi dokoličar u vrtu znanja […]. To znači da je trebamo za život i djelo, a ne za lagodno odvraćanje od života i djela, ili čak za uljepšavanje sebičnog života, te kukavičkog i lošeg djela. Historiji želimo služiti dok ona služi životu.“ (Nietzsche, 2004.:5).

Time

Izvor: flickr

Catroga u knjizi opsežan prostor daje i pitanju vremena zadržavajući se pri tome na zapadnjačkome, točnije linearnom modelu. U linearni je koncept vremena, koji je posve u duhu judeokršćanske tradicije, implicitno uključena svrhovitost povijesnoga kretanja prema krajnjoj točki simboliziranoj u eshatonu kao svojevrsnom kraju povi­jesti. No, kako piše Catroga, „da bi historija išla ka konačnom cilju (Endzweck), taj cilj nikad nije zamišljen kao ontološki kraj, pojam koji je zaslužio Kantovu ironiju u eseju Das Ende aller Dinge (Kraj svih stvari, 1795), jer bi to sprečilo transcendenta­lizam, ili bolje rečeno, pretpostavku same etičnosti ljudskog života“ (str. 190 – 191). Autor ne nudi rješenje te problematike, što u ovome slučaju nije ni nužno, ali na samome kraju knjige iznosi tezu da je proklamirani kraj povijesti, kakav se u razli­čitim oblicima može naći kod Hegela, Alexandera Kojèvea ili Francisa Fukuyame, završio te da je došao „kraj kraja istorije“ (str. 281). Catroga do takvoga zaključka dolazi primjenjujući na historiografiju također model linearnoga i pravocrtnog kreta­nja vremena, koje unutar povijesnih znanosti jest dominantno. Zapadnjački pristup povijesti, a identično je i na području historiografije, počiva na modelu linearnoga vremena sa sviješću o konačnoj svrsi povijesti: „istorija je postavljena na scenu u skladu s dramaturgijom u kojoj je tragedija postavljena u službi srećnog završetka. Može se čak i podržati da njen zaplet simbolizuje Hristovu strast, koja se neprestano nastavlja, do konačne predaje.“ (str. 271).

Knjiga Istorija, vreme i pamćenje otvara brojne teme te Fernando Catroga u njoj na gotovo tristotinjak stranica raspravlja o nekim od osnovnih problema povijesti i povijesnih znanosti. U kritičkome dijalogu s brojnim citiranim autorima daje ši­rok pregled različitih mišljenja o određenim tematskim okvirima obrađenima unutar knjige, što čitatelju ponekad otežava uočiti autorov stav koji je najjasnije formuliran u proglašenju kraja kraja povijesti. Ovaj Catrogin tekst, međutim, nudi obilje mate­rijala za ozbiljnije promišljanje povijesti i historiografije, što ga čini važnom karikom u pokušaju kritičkoga promišljanja povijesnih znanosti kao i onih znanosti koje su s njima povezane.

Literatura:

1. Katroga, F. (2011). Istorija, vreme i pamćenje. Beograd: Clio.

2. Horvat Pintarić, V. (2009). Tradicija i moderna. Zagreb: Gliptoteka HAZU.

3. Nietzsche F. (2004). O koristi i štetnosti historije za život. Zagreb: Matica hrvatska

Igor Loinjak
Josipovac

Informacije o knjizi ISTORIJA, VREME I PAMĆENJE