Ne sećam se tačno kada sam prvi put čitao Danila Kiša. Ne sećam se ni prve njegove knjige koja mi je došla do ruku. Zasigurno nikakav podsticaj za to nisam dobio u školi. Mislim da mi je jedna njegova fotografija u dnevnim novinama probudila interesovanje za „Rane jade“. Nemoguće je ne reagovati na tako „istinito“ lice. Bogdan Tirnanić će jednom prilikom zapisati da ga je Kiš izgledom i ponašanjem podsećao na Kita Ričardsa. To poređenje prijalo je mojoj mladićkoj idolatriji. Možda sam video onaj njegov razgovor sa Borom Krivokapićem u ateljeu Radomira Reljića, dok pali cigaretu za cigaretom i nervozno provlači prste kroz dugu, gustu kosu; možda onaj efektan govor povodom dodeleAndrićeve nagrade. Čudni su putevi čitalački. Ugledao sam sveta iste one godine kada je objavljen roman „Bašta, pepeo“. Sa jedanaest godina nisam mogao da čitam „Grobnicu za Borisa Davidoviča’’, niti dve godine kasnije da razumem „Čas anatomije“… Nastavite sa čitanjem
Arhive autora: Clio
Benito Peres Galdos – Donja Perfekta
Našoj publici Benito Peres Galdos pre svega je poznat kao autor romana Nazaren i Tristana (oba su prevedena na srpski) po kojima je Luis Bunjuel snimio istoimene filmove. Njegov opus, međutim, balzakovskih je razmera i obuhvata oko sto romana i drama. Reč je o jednom od najvećih pisaca španskog realizma, klasiku koga u rodnoj zemlji smatraju ekvivalentom Tolstoja i najvećim domaćim proznim piscem posle Servantesa. Pisao je pre svega istorijske (46 romana iz istorije Španije, objedinjenih pod naslovim Episodios nacionales) i socijalne (njegovim remek-delom smatra se četvorotomna knjiga Fortunata i Hasinta) romane. Donja Perfekta, prvi put objavljena 1876, spada u ovu drugu grupu i jedno je od njegovih ranih dela. Nastavite sa čitanjem
Златни кавез Вирџиније Вулф
Лондонски Ричмонд данас је кварт образоване средње класе са типичним породичним кућама подељеним по вертикали, негованим травњацима и мостићима који воде на другу обалу Темзе ка срцу Лондона који је удаљен око 40 минута вожње подземном железницом. Да није лепо углачане плаве табле на фасади куће Вирџиније и Леонарда Вулфа мало ко би знао да је овде био њихов дом и уточиште. Ту је остварено оно о чему је писала у чувеном есеју Сопствена соба, да свака жена која жели да пише мора имати известан годишњи приход и собу за рад. Вирџинија Вулф осетила је тренутак када је било могуће да се жене у већем броју окрену писању, тренутак одређен колико сталешки толико и стратешки јер је материјални положај жене коначно некима омогућио и драгоцено слободно време и оно је могло бити потрошено на креативни рад.Тако је уместо бесконачних кућних послова иза којих је вековима остајала празнина жени пружена могућност да остави траг за собом.Књига Александре Лемасон одлучно негира могућност да је Вирџинија Вулф била сифражеткиња или феминистикиња, напротив, каже ауторка, сувише је ценила себе да би доказивање сматрала потребним и сувише је добро познавала друштво у коме живи и његове хипокризије да би такве напоре сматрала довољним. Nastavite sa čitanjem
Лето је право време за читање
Пишите нам драги наши читаоци о књигама које вам предлажемо за ово лето! Неке су у продаји по изузетно повољним акцијским ценама, а књигу можете и добити на поклон уколико напишете текст и пошаљете нам на мејл pricamooknjigama@clio.rs. Једном месечно наградићемо најбољи текст и објавити га на блогу.
Хуан Еслава Галан ГВАДАЛКИВИР
Историјски роман који вас води право у срце маварске Шпаније на заласку. Прича о забрањеној љубави двоје младих из завађених породица почиње на тргу у Гранади где слепи приповедач окупља своју бројну и радозналу публику. У маниру прича из Хиљаду и једне ноћи развија се заплет богат неизвесношћу колико и филигранским детаљима приповедања. Тајни састанци у врелој андалузијској ноћи, коњи, коњаници, последњи племићи и њихови соколари, тајновите хладовине унутрашњих дворишта-патија у којима се испредају приче и сплетке, уговарају бракови или окончавају тајне везе, а све на фону великог историјског знања и књижевне даровитости аутора који је избегао замке тривијалне литературе и понудио нам слику древне Андалузије о којој маштамо.
Kако остати књижевни Медитеранац
Сан о изласку на море, идеја о Медитерану као уточишту песничких и филозофских душа, море као апсолутна метафора вечности, све су то мотиви којима су прожета многа књижевна дела, од антике до данас. Они којима је Медитеран завичај, стварни или песнички, радо себе називају Медитеранцима, попут Орхана Памука. Тој великој породици придружили су се одавно и писци са балканских простора – Милош Црњански, Јован Христић, Предраг Матвејевић, Иво Андрић који се није тако представљао али је још као млад написао аутопоетски текст “Летећи над морем“, о вечитој жудњи човека са копна да изађе на море… И читалац може бити припадник породице Медитеранаца избором своје лектире, склоношћу да море тражи међу редовима као својеврсни облик бекства од стварности који му нико не може одузети.