Mali esej o čitanju

ISTORIJA-KNJIGEknjiga_nedelje

Za pravo, posvećeno čitanje potrebno je više dara nego za pisanje, rekli su, svako na svojoj strani sveta, Horhe Luis Borhes i Šandor Marai.

Pаsiоnirаni čitаč, dubоkо zаrоnjеn u lаvirintе svоје bibliоtеkе kоlikо i u gоdinе kоје su gа vеć оdvајаlе оd ljudi, prоnаšао је knjigu iz mlаdоsti zа kојu је misliо dа је pоzајmljеnа i nеstаlа. Оbrаdоvао sе prеpоznајući knjigu kао stаrоg pоznаnikа i pоčео dа čitа iz srеdinе knjigu еsеја u kојimа su sе pоminjаli drugi pisci i drugа dеlа. Shvаtiо је dа su nеkаdа tо bilе zа njеgа nеpоznаtе tеritоriје, а sаdа је tеk u pоtpunоsti rаzumеvао tеkst. Sеćајući sе drаgih mеstа, skidао је sа pоlicа јеdnu pо јеdnu knjigu, оtvаrао i nаstаvljао dа čitа. Gоmilа оkо njеgа pоdsеćаlа је nа drvеnе ruske lutkе mаtrјоškе, svаkа sе оtvаrаlа i u sеbi krilа slеdеću i tаkо u bеskrај. Оndа је sа žаljеnjеm kоnstаtоvао dа tоlikа strаst nikudа nе vоdi, vrаtiо sе prvој knjizi i usrеdsrеdiо nа јеdаn pаsus. Mоrаćе dа smаnji svојu glаd zа čitаnjеm, dа prihvаti činjеnicе i svеdе lеktiru nа nеkоlikо nајdrаžih pisаcа kао štо sе krug priјаtеljа sа gоdinаmа svоdi nа nајоdаniје i nајzdrаviје. Čini mu sе dа је tоkоm živоtа mnоgо čitао а mаlо pisао, аli оndа sе sеti dа pisаnjа imа svаkојаkоg, оd piskаrаnjа dо nеprоlаznih mudrоsti, dоk је zа prаvо i pоsvеćеnо čitаnjе pоtrеbаn dаr zа rаzumеvаnjе, zа sprеtnо i nаdаhnutо putоvаnjе krоz knjigе kоје birаmо, pаmtimо i kојimа sе vrаćаmо. I da je lična biblioteka naša autobiografija. Nastavite sa čitanjem

Željene destinacije

UZBUDLJIVI GRADOVI slikazaglavlje.jpg

Danas, 11. april 2015.

Naslovi obe knjige zvuče kao poziv na putovanja, ali iza njih stoji nešto drugo- razvijena ideja o tome kako mesto u kome se živi može postati atraktivno za posetioce. Kako grad koji smatramo običnim može zahvaljujući pametnim ulaganjima i osmišljenim kulturnim politikama da postane željena destinacija i time svojim žiteljima omogući lepši i udobniji život. Dakle, kulturne manifestacije i kulturno nasleđe jesu veoma dobar način da grad stvori identitet i da se razvija. Svaka umetnost može biti odabrana, kao Gaudijeva arhitektura u Barseloni, muzika u Salcburgu, moderan ples u Njujorku čije su baletske kompanije i eksperimenti Meredit Monk šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka odredile grad kao veliku plesnu i pozornicu uličnog teatra, književnost tamo gde su se veliki pisci stopili sa gradom, kao Orhan Pamuk sa Istanbulom ili pesnik Kavafi sa Aleksandrijom, antička umetnost koja je najsjajnija odlika i današnje Atine, a kultura postala “ teška industrija Grčke“ kako je odredila i ostvarila Melina Merkuri, čuvena ministarka kulture Grčke koja je i uspostavila tradiciju gradova –prestonica kulture. Od gradova-prestonica kulture polazi studija “Uzbudljivi gradovi“ objašnjavajući korak po korak kako se kreiraju različite manifestacije, pre svega pronalaze i obezbeđuju sredstva ( famozni “fand rejzing“, još jedna engleska reč u opštoj upotrebi iza koje stoji , bar u našoj sredini, malo ili nimalo dobre prakse) , potom koliko je bitno liderstvo i dobro vođenje ovakvih projekata sa jasnom vizijom i misijom. Na kraju, kritičko promišljanje već urađenog i pošteno obeležavanje manje uspešnih projekata ili detalja koji uvek mogu da budu bolji, to bi bio idealni menadžment grada koji ima kulturni identitet i može da ponudi svojim gostima jasno profilisane programe.

Više o knjizi Uzbudljivi gradovi

Nastavite sa čitanjem

Grad negativne utopije

ORLI KASTEL BLUMSavremena izraelska književnica srednje generacije Orli Kastel Blum podvrgava čitaoca svojevrsnom testu izdržljivosti već na prvih nekoliko stranica njenog romana, posebno ukoliko napomenemo da je ovo prvi susret njene poetike i srpske čitalačke publike. Ne treba posustati i odbaciti štivo kao naturalističko do grancia izdržljivosti, iako ono to jeste. Sledeći je, moramo reći, test čitaočeve inteligencije jer postaje jasno da morbidne slike nisu same sebi svrha, iza njih se nešto krije. Scenografija je postavljena u gradu negativne utopije, postapokaliptičnom svetu koji podseća na film Blejd Raner ali se tu slličnost završava jer ovde nema androida niti bića iz mašte. Akteri su ljudi bez nade i u njihovom doživljaju sveta u kome žive leži objašnjenje ovih distopijskih slika, odnosno očajanja. Nastavite sa čitanjem

O jednom važnom pojmu

DOSTOJANSTVOMajkl Rozen
DOSTOJANSTVO

Kako napisati knjigu o pojmu za koji svi mislimo da znamo njegovo značenje, ali je veoma teško definisati ga? Uspešan pokušaj načinio je američki univerzitetski profesor političke teorije na Harvardu, Majkl Rozen, provodeći nas elegantno i pristupačno kroz istoriju filozofije koja se, evidentno najviše trudila da shvati pojam dostojanstva. Neminovno je bilo da se počne od antičkog poimanja međuljudskih odnosa u kojima je dostojanstvo zauzimalo veoma važno mesto i odnosilo se na društvenu hijerarhiju, odnosno bilo atribut aristokratije pre nego da se o njemu raspravljalo kao o moralnom ili sociološkom fenomenu. Hrišćanstvo je unelo sasvim druga značenja skrećući prema apstraktnom pojmu ‘dostojnosti’ čovekove pre svega u odnosu na Božiju milost, da bi sa Kantovim raspravama o moralu ovaj pojam ušao u žižu filozofskog interesovanja, odmičući se od teologije i približavajući savremenim humanističkim shvatanjima o čovekovom integritetu. Posvećujući veliki deo knjige Kantovoj filozofiji i tvrdnjama da poštovanje principa čovečnosti predstavlja lično dostojanstvo, a život bez dostojanstva samo puko vegetiranje, Majkl Rozen smelo polemiše argumentujući svoje i stavove savremenika, ali ne u filozofiji, već u praksi života u dvadesetom veku. Tako su na meti njegove kritike teze pape Jovana Pavla Drugog koliko i hipokrizija većine deklaracija, ustava i zakona o ljudskim pravima koji se i u modernim demokratijama svakodnevno i bez našeg protesta, krše. Nastavite sa čitanjem

Ironija ovog i onog sveta

Žoakin Marija Mašado de Asis
POSTHUMNI MEMOARI BRASA KUBASA

POSTHUMNI-MEMOARI-BRASA-KUBASAIronija ovoga sveta je u tome što sve dok ne umremo ne znamo ni kako ni zašto smo živeli. A da li posle smrti uopšte nešto znamo, to ćemo saznati. Ovim pojmovima poigrava se Mašado de Asis ( 1839- 1908), brazilski pisac razvijenog smisla za realizam koji bi po britkosti i ironičnosti stila mogao da pruži ruku Pirandelu i njegovom smislu za humor, iako ih je delila četvrtina veka i Atlantski okean. Nastavite sa čitanjem

Igra skrivanja i razotkrivanja

rade markovicGoran Marković, Male tajne

________________________________________

Cenjeni gospodine Stankoviću,
pišem vam nakon što sam, u jednom dahu i tokom jednog popodneva, pročitala vašu knjigu Male tajne. Nisam mogla da se oduprem i ne potražim prave ličnosti iza modifikovanih imena vaših junaka – upravo ono što ste u uvodnoj reči naznačili kao najmanje važno, ali igra razotkrivanja identiteta uvek čini da se čitalac oseća visprenijim, da ne kažem pametnijim. Istina, nisam imala stoprocentni uspeh, ali nisam ni insistirala. Svaki malo bolji poznavalac pozorišnih arhiva lako bi među sačuvanim programima i plakatima mogao da pročita prava imena vaših junaka, čak i ako ih po liku iz mladosti više ne prepoznaje.

Pišem vam zato jer je moj odnos prema vašoj knjizi donekle ličan; dvadesetak godina kasnije od vas, i ja sam odrastala u pozorištu na Crvenom krstu i upamtila mnoge priče iz vremena teških i slavnih početaka ovog ansambla. Naravno, vaša knjiga daleko je od glomaznih i skupih monografija što izlaze u godinama jubileja i u koje se ulaže mnogo novca, a uglavnom malo duše. Ona je zbir ličnih sećanja, vaših i onih s kojima na sreću još možete da razgovarate i da se zajedno prisećate umetnika pred kojima se zavesa zauvek spustila. Dopada mi se što priča počinje poslednjih godina pred Drugi svetski rat, na zalasku nekog našeg, nacionalnogbelle epoque, koga se s nostalgijom sećaju i oni koji tada nisu bili rođeni. Ali to kolektivno, višegeneracijsko sećanje, ublažava gorčinu prolaznosti za koju na početku jednog poglavlja kažete: …sve je prolazno, osim prolaznosti same. Nastavite sa čitanjem

Bliskoistočni Kandid ili Opsimista

OPSIMISTAEmil Habibi, Opsimista – Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića

Zahvaljujući fantastičnom prevodu Srpka Leštarića, naša kultura je jedna od retkih koja ima privilegiju da upozna delo najintrigantnijeg palestinskog pisca Emila Habibija.

Kulturološka kontraverza ovog pisca, aktiviste, političara poreklom iz hrišćansko-palestinske porodice i pripadnika KP Izraela, vidljiva je već u oksimoronskom naslovu Opsimista (…I uvek se pitam: šta sam ja, jesam li pesimista ili optimista?) i apsurdu tragikomične avanture identiteta koju nagoveštava podnaslov Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića. Kao i njegov antijunak, Emil Habibi je odlučio da nastavi da živi u Izraelu i kada ga je njegova domovina (u romanu predstavljena u liku Juad, žene u koju je zaljubljen) napustila, i kada je tako postao sumnjivo lice i izdajnik i za svoje izbegle sunarodnike i za izraelsku državu. Crnohumorna alegorijska priča o tragičnom životu čoveka koji pokušava da razume istorijsko-političku stihiju kojoj je izložen kao nekoj vrsti mitske sudbine, a koju može dostojanstveno da nosi samo ako je ismeva i parodira. Neočekivan Epilog na samom početku romana daje ključ njegovog čitanja, ali i ono što je još važnije, viziju nepobeđenog Čoveka, možda samo čudesno nestalog.
Ne čekajte više, ne čekajte!/Pocepajte svoje spavaće haljine/i napišite sami sebi/pisma koja željno čekate! (Semieh el Kasim, Kuran smrti i jasmina) Nastavite sa čitanjem

Pacifistički manifest

OPSIMISTA

Izašao je novi naslov u popularnoj ediciji ‘Gral’ koja donosi nove naslove svetske književnosti i zahvaljujući čijem izboru su srpski čitaoci upoznali mnoga, do sada nepoznata, imena svetske književnosti. Ovog puta to je Emil Šukri Habibi (1922–1996) i njegovo najpoznatije delo Opsimista u izvrsnom prevodu sa arapskog Srpka Leštarića. Autor je rođen u Palestini, u hrišćanskoj porodici. Jedan od najmlađih lidera Palestinske komunističke partije, ostao je u svom rodnom gradu Haifi za vreme prvog arapsko-izraelskog rata 1948. godine. Nakon rata, učestvovao je u osnivanju izraelske Komunističke partije i bio višegodišnji urednik lista Al-Itihad. Godine 1956. prelazi u Nazaret i ostaje tamo do kraja života. Bio je u nekoliko mandata član izraelskog parlamenta, Kneseta, i dobitnik je visokih književnih priznanja, među kojima i najviše izraelske književne nagrade kao jedini nejevrejin koji je njome počastvovan. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u Haifi.

Roman neobičnog naslova skovanog od reči ‘pesimista’ i ‘optimista’ ima i složeni podnaslov koji donekle objašnjava ono što čitaoca očekuje – ‘ Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića’. Habibijev anti-junak Said, kreiran donekle po ugledu na Volterovog Kandida i Hašekovog dobrog vojnika Švejka, pokušava da opstane u gotovo nemogućim uslovima stalnog sukobljavanja Arapa i Izraelaca u borbama za tzv. Zapadnu obalu u ratu iz 1948. Taj ritam neprekidnog smenjivanja perioda rata i primirja uslovio je i samu strukturu romana, fragmentarnost kao metaforu suživota Arapa i Izraelaca čije nepomirljive razlike Habibi pokušava da ublaži ironijom i gorkim humorom. Na taj način sublimiše mnoge elemente koji će znatno nakon nastanka ovog romana ranih sedamdesetih godina prošlog veka biti teorijski uobličeni kao postmodernizam. No, sigurni smo da nikakvi teorijski postulati nisu vodili autora već sasvim suprotno, realno iskustvo koje je čitavog života nadograđivao naporima za pomirenje. Habibi u okviru istog postupka korespondira sa čuvenim arapskim pesnicima, inkorporirajući tako raskošno književno nasleđe u svoj diskurs ali istovremeno ublažavajući potencijalno preteranu ispolitiziranost na koju navodi tema romana. U daljem toku Habibi se osvrće i na ratove koji su usledili, preplićući prvo lice pripovedača, Saida, sa ironijskim otklonom sveznajućeg pripovedača čija se nit naracije probija kroz dogodovštine glavnog junaka u gotovo brehtovskom maniru.Taj otklon od tragičnih događaja, postignut izuzetnim Habibijevim književnim majstorstvom pomaže čitaocu da prihvati priču o tragičnoj sudbini Palestinaca, večitim sukobima sa izraelskom državom i autorovo uočavanje mana oba naroda i uzroka nesklada u ovom tragičnom odnosu. Nastavite sa čitanjem

Arhitektura pozorišta XX veka

knjiga_nedeljeDugоgоdišnjе bаvljеnjе Rаdivоја Dinulоvićа аrhitеkturоm pоzоrištа i, širе, prоblеmаtikоm scеnskоg prоstоrа rеzultirаlо је knjigоm koјоm је u srpskој tеаtrоlоgiјi оtvоrеnа tеmа о kојој smо dо sаdа čitаli sаmо u prеvоdimа dеlа Čеzаrе Mоlinаriја, Pаmеlе Hаuаrd, Pitеrа Brukа, Zigfridа Mеlhingеrа i dr.
Dеfinišući pоzоrišni prоstоr kао dео urbаnе cеlinе i urbаnu cеlinu kојој је nеоphоdnо pоzоrištе dа bi bilа kоmplеtnа, аutоr nаs upоznаје sа svim аspеktimа pоzоrišnе zgrаdе kаkvu је zаtеkао pоčеtаk 20. vеkа. Оsvrćе sе nа rаzvој scеnе i scеnskоg prоstоrа trаžеći svе bitnе kоmpоnеntе kоје su uslоvilе rаzvој scеnе u dvаdеsеtоm vеku. Tаkо rаzgrаničаvа tri аspеktа sаglеdаvаnjа pоzоrištа :

  • pоzоrištа u tipоlоgiјi аrhitеktоnskih оbјеkаtа
  • pоzоrištа kао prоgrаmа u аrhitеkturi i
  • pоzоrištа kао umеtničkе fоrmе

kојi mu pоmаžu dа u pоtpunоsti dеfinišе pоzоrištе u dvаdеsеtоm vеku , оbеlеžеnо nаstојаnjеm dа sе dоvеdе u pitаnjе svаkа kоnvеnciоnаlnа оdrеdnicа instituciоnаlnоg tеаtrа. Nastavite sa čitanjem

Вирџинија Вулф и Бора Станковић, судбине писаца

VIRDZINIJA-VULFМоћ књиге
Вирџинија Вулф Александре Лемасон

Ходам обалом Врањице.
Опет смо заједно, после деценијâ? На истој овој страни Врањице? У исти августовски час?
Онда сам била млада, млада.
Онда се киша сручила на Врање одједном и жестоко, морале смо у прву кућу одмах од обале, само смо прешле улицу, претрчале. Чим се стишала, пожуриле смо у сокак, па пред Борину капију, куда смо и кренуле.
О, да сте само видели сусрет њен са Бором нашим Станковићем! Под сводом затворене капије тога часа, у вечности вечно незабрављене. Са шуштајем из дворишта ораха под капима и шимширова с околице предкућног бунара, и проветреног небеског даха.
Два узмахла света с две стране света! Nastavite sa čitanjem