Izazovi proširenih multimedija

Objavljeno 15. april 2016. od strane Clio

Za sve one koje je zaintrigiralo predavanje Aleksandra Luja Todorovića na drugoj sesiji foruma Mediji u Srbiji u digitalnom dobu, prenosimo tekst u celin.

Mladi više veruju reklamama na društvenim mrežama nego onim koje se emituju preko televizije.

Uopšte uzev kod mladih su društvene mreže mnogo popularnije nego televizija. Ako gledaju televiziju oni se istovremeno bave nizom drugih delatnosti od kojih su najčešće pretraživanje po internetu, korišćenje društvenih mreža i razmena poruka.

Preko 75% mladih prati televizijske sadržaje preko interneta.

Mogli bismo nabrajati još mnogo toga što nove generacije rade sa televizijom, ali ono što je ovde suštinski važno jeste da bez obzira na sve promene u stvaranju, distribuciji i potrošnji pokretnih slika, pokretne slike ostaju i dalje hipnotički privlačne kao što su oduvek bile. Međutim, tokom poslednjih desetak godina u tom domenu je došlo do niza ključnih promena koje su do neprepoznatljivosti izmenile lice tog medijskog idola.

Tehnologija, kulturni i društveni obrasci uvek su se uporedo razvijali. Drugim rečima, uvek je postojala veoma jaka dvosmerna komunikacija i razmena između umetnosti, kulture i masovnih medija s jedne i svih drugih kreativnih industrija s druge strane. To je i jedan od razloga što su bazična istraživanja oduvek imala snažan uticaj na oblast masovnih medija. Tehnološki razvoj nije samo doprinosio većoj efikasnosti, racionalnosti i produktivnosti masovnih medija već je tokom istorije bitno uticao i na sam oblik, prezentaciju ali i sadržaj medija i time izazivao neke od najznačajnijih prelomnih tačaka u njihovoj istoriji.

Prema tome, promene koje danas u medijima izaziva sinergija tehnoloških promena nisu neuobičajena pojava. Pre pedeset godina slične revolucionarne promene u tehnologiji dovele su do sličnih promena u medijskoj slici toga doba. Tu pojavu je sjajno zapazio i obradio Džin Jangblad u svojoj ključnoj knjizi „Prošireni film“, u kojoj tvrdi da je tokom šezdesetih godina prošlog veka film i ceo kompleks audiovizuelnih medija, drugim rečima svet pokretnih slika, dosegao tačku kada su osnove na kojima je počivao počele popuštati; tada su se granice medija pokretnih slika počele raspadati iz čega je proizašla jedna nova vizuelna stvarnost. To je bio trenutak kada su se pojavile videosfera i intermediji.

Danas smo došli do još jedne prelomne tačke. U međuvremenu su intermediji prerasli u multimedije koji su sada dosegli svoju Seldonovu kriznu tačku i mi već jasno vidimo da pod dejstvom novih tehnologija ceo taj kompleks stvaranja, obrade i distribucije sadržaja prolazi kroz proces korenitih izmena. Granice koje su dosada razdvajale pojedine medije sve više i više blede i nestaju i uskoro će, po svoj prilici, potpuno nestati ostavljajući na sceni jedinstvene proširene multimedije. Ovi, tehnološki određeni prošireni multimediji, više nemaju mnogo zajedničkog sa sa terminom „multimedija“ kako ga određuju rečnici i enciklopedije:

„koji kombinuje tekst, grafiku, film, video i muziku tako da deluju kao celina“

„koji koriste, uključuju i obuhvataju više različitih medija“

Pod „proširenim multimedijima“ mi svakako podrazumevamo i ono što nam govore pomenute rečničke definicije, ali taj izraz se mnogo više odnosi na nove načine proizvodnje, obrade i distribucije proizvoda medijskih industrija koje se polako stapaju u jednu jedinstvenu i moćnu celinu. Vidimo da se ova dva određenja, rečničko i ono koje odgovara novoj stvarnosti, poprilično razlikuju, što je verovatno rezultat činjenice da, kako kaže jedan od junaka Kluzoovog filma Špijuni, „živimo u jednom opasno dinamičnom svetu u kome reči nemaju isto značenje kao u rečnicima“.

Nema nikakve sumnje da ovaj novi svet zahteva nove pristupe i nova rešenja za razvoj onoga što nazivamo medijska pismenost. Ti novi pristupi moraju uzeti u obzir da su razvoj digitalne tehnologije i potrebe i zahtevi kapitala učinili da sve brže nestaju granice koje dele masovne medije. Svi mediji sada generišu obrađuju, memorišu i distribuiraju iste nizove jedinica i nula koje čine digitalni signal, tako da teme i sadržaji mogu brzo i bez zapreka da putuju od jedne do druge oblasti koje smo nekada smatarali odvojenim medijima. Oni prelaze sa filma na televiziju, sa televizije na video igre, da bi se eventualno pretvorili u popularne papirne ili elektronske knjige, ili, možda, kreću nekim drugim redosledima, ali se neminovno šire po celoj oblasti proširenih multimedija. Danas je sve teže odrediti gde se završava film i počinje televizija, gde prestaje štampana reč i počinje elektronski generisani tekst.

Nema sumnje da je digitalna tehnologija dovela do jednog niza pojava koje bismo mogli sažeti u jedan izraz – usitnjavanje medijskog pejzaža. Ovo usitnjavanje se ogleda u dve osnovne pojave – u umnožavanju medijskih izlaza i u posledičnoj fragmentaciji auditorijuma. Poslednje godine dvadesetog veka zatrpale su medijsku scenu nebrojenim kanalima distribucije sadržaja koji su bukvalno preplavili potrošača, zabavom u svim mogućim oblicima. Ja ovde namerno ističem zabavu jer se po svemu čini da je iz novog pejzaža proširenih multimedija potpuno izbačen princip trijade informacija, zabave i obrazovanja, koga je još dvadesetih godina prošlog veka postavio prvi generalni direktor BBC-a, Džon Rejt. Obrazovanje je potpuno nestalo, informacije su se pretvorile u jedan čudni hibrid koji Englezi nazivaju „infotainment“ - „infozabava“, tako da je zabava ostala sama da srećno vlada uz podršku svepristunih reklama.

Taj svet multimedijskog obilja doveo je do fragmentacije gledališta što predstavlja ozbiljnu pretnju za opstanak medijskih industrija. Kao što dobro znamo medijske industrije mogu opstati samo ako obezbede određenu kritičnu masu korisnika. Drugim rečima, svaka medijska industrija da bi opstala mora da okupi publiku koja je svojim brojem i svojim psihografskim odlikama dovoljno privlačna određenim oglašivačima da obezbedi njihovu spremnost da kupuju oglasno vreme i prostor. Sa usitnjenim gledalištem taj zadatak je izuzetno težak. Suočene sa tim problemom i opasnošću od finansijske propasti, medijske industrije su zaključile da je jedina racionalna strategija preživljavanja usvajanje novih poslovnih modela i upućivanje zahteva novim tehnologijama da ponude rešenja koja bi omogućila multimedijalizaciju njihovog izlaza.

Na poslovnom planu to je značilo objediniti što više do tada različitih medija pod jednu kapu. Jedan od vodećih holivudskih studija, Vorner Bros, spojio se sa novinskim carstvom Tajma a zatim kupio najvećeg internet provajdera AOL postajući na taj način jedan od prvih multimedijalnih konglomerata. Aksel Špringer je kupio televizijski informativni kanal N24 i povezao ga sa svojim dnevnim listom Di Velt. Isti taj poslovni pristup ukazuje da je istovremeno posedovanje velikog broja različitih distribucionih kanala veoma dobra pozicija, ali i da je proizvoditi posebne programe za sve te kanale finansijski teško održivo. Prema tome, od tehnologije se očekivalo da nađe način da se postojeći sadržinski resursi prerađuju tako da se mogu plasirati na svim tim kanalima. To je značilo ukinuti granice koje su do tada razdvajale medije i proizvoditi ubuduće samo proširene multimedije.

Međutim, te nove tehnologije, te nove tehnološke alatke neminovno utiču ne samo na izgled već i na sadržaj i na suštinu proizvedenih sadržaja. Tako se sa proširenim multimedijima pojavila i nova, univerzalnija gramatika i sintaksa koja je postupno zamenila gramatike i sintakse dotada posebnih medija. Tako su video igre postale izuzetno realistične, toliko da ih je ponekad teško razdvojiti od akcionih filmova; istovremeno zapleti koiji se koriste na filmu i televiziji sve više liče na scenarija video igara sličnih ozloglašenom Lovu na čoveka. Ako pogledamo na internetu stranicu nekih dnevnih novina i uporedimo je sa stranicom neke televizije vidimo da im se razlikuju samo zaglavlja. Sve ostalo je isto, veliki naslovi, pisani tekstovi, video spotovi, zvučni inserti, link prema arhivi. Obe na isti način plasiraju oglase firmi koje su detaljno skenirale navike pripadnike publike tih medija.

Uz sve ovo ne bismo smeli izgubiti iz vida bitne promene u gledalačkim navikama. Gi Debor je još davno definisao našu civlizaciju kao „društvo spektakla“ , kao „društvo čiji je glavni proizvod spektakl.“ Dva veka ranije, jedna od istaknutih ličnosti francuske revolucije, Luj Portije je rekao da je „čovek rođen da bude gledalac“. Međutim, posmatranje, praćenje spektakla oduvek je bilo društveni čin par excellence. To je bio slučaj u klasičnoj Grčkoj kada se stanovništvo celog polisa okupljalo da u pozorištu doživi katarzičko iskustvo. To je bio slučaj u srednjem veku kada se celo selo udruživalo da bi odigralo misterije ili se grad slivao na glavnom trgu da bi pratio Palio. To je bio slučaj i u devetnaestom veku kada je Šarl Garnije sagradio parisku operu tako da su joj holovi i veliko stepenište bili raskošniji i upečatljiviji od operske sale. To je ostao slučaj i sa sportskim priredbama koje privlače hiljade ljudi na tribine stadiona. Pojava modernih medija nije izmenila situaciju. Čekanje u redu pred blagajnom bioskopa, praćenje filma u zamračenoj sali punoj srodnih duša, komentarisanje viđenog pri izlasku iz sale, sve su to bili bitni sastojci „odlaska u bioskop“. Kada se pojavila televizija ekrani su bili veoma mali, ali taj mali ekran je privlačio celu podrodicu, a veoma često i prijatelje i susede. Praćenje televizije bilo je društveni čin. Međutim, kako je vreme prolazilo TV ekrani su postajali sve veći, sve do današnjih ogromnih LED, LCD i plazma ekrana. Međutim, rast ekrana doveo je do jedne čudne pojave, do jedne neobične zakonitosti. Statistike pokazuju da se pri svakom povećanju veličine ekrana od nekih 10 cm skup koji sedi pred njim umanjuje za po jednog člana koji odlazi da prati pokretne slike na nekom drugom ekranu. Konačno smo došli do situacije da po jedan usamljeni gledalac sedi pred jednim ogromnim ekranom i da se ta slika ponavlja od jednog domaćinstva do drugog.

Istovremeno sa tim procesom atomizacije gledališta teče i proces multimedijalizacije potrošnje pokretnih slika. Proizvodi masovnih medija sve više se prate na „nomadski“ način“. Nove generacije su stalno u pokretu te zamenjuju usamljenost sobe ispunjene ekranima samoćom praćenja pokretnih slika na njihovim džepnim tehno prostorima – raznim kombinacijama ekrana, elektronike i bežične veze. Po rečima Kevina Vestkota iz Deloita „Ovi pokretni neprekidno priključeni korisnici inspirišu kulturne promene u oblasti potrošnje sadržaja. Te promene bitno utiču na pristupe koje kompanije koriste da bi se povezale sa potrošačima i što duže ih zadržale. Ove promene razaraju tradicionalne poslovne modele, ali u isto vreme nude tehnologiji i proizvođačima sadržaja priliku da se prilagode i nastave da se razvijaju prema potrebama naredne generacije.“

Pored toga tehnološke promene su dovele do još jedne nove pojave. Distribucija videa po želji preko interneta dovela je do nove pojave koju su Amerikanci nazvali binge viewing, što bi se moglo prevesti kao „gledalačko prežderavanje“. Naime, najnovije ankete Deloita su pokazale da 70% američkih gledalaca naj taj način prati televizijske serije gledajući u proseku pet epizoda zaredom, ili na isti način gleda pet filmova. Pritom, 31% takvih gledalaca to radi bar jednom nedeljno. Međutim, multimedijalizacija praćenja sadržaja se ne zaustavlja na tome. Ispitivanja su pokazala da ljudi ipak još uvek vole da „gledaju televiziju na televiziji“, kako kaže Fil Lejven, ali su ista ta ispitivanja pokazala da su gledaoci postali multimedijski zavisnici jer 85% njih istovremeno sa gledanjem velikog ekrana televizora gleda i manji ekran lap topa, pametnog telefona ili tableta. Na tom drugom ekranu oni razmenjuju poruke, pretražuju internet ili rade nešto slično.

Nema potrebe isticati da su distributeri sadržaja i oglašivači u prvom trenutku bili neprijatno inznenađeni ovakvim nalazima. Međutim, oni su veoma brzo shvatili da nema svrhe boriti se protiv drugog ekrana već da ga treba „osvojiti“. Razvijen je čitav niz novih rešenja koja se u suštini svode na pokušaje da se drugi ekran ispuni sadržajima koji su povezani sa onima koji se prikazuju na glavnom ekranu i ponudi niz mogućnosti za interaktivnu komunikaciju. Pritom su otkrili da drugi ekran pruža sjajnu priliku da se detaljnije ispitaju osobine i navike korisnika, kako bi mu se preko dva ekrana slale još usmerenije i neodoljivije oglasne poruke. Osim toga, drugi ekran je pružio mogućnost da se stvori neka vrsta surogata za nestali društveni čin praćenja spektakla. Naime, ovaj sistem omogućava usamljenom gledaocu pokretnih slika i drugih multimedijalnih sadržaja da iskoristi ponuđene linkove i na taj način postane član jedne eksluzivne „društvene mreže“ okupljene oko sadržaja koji se prikazuje na glavnom ekranu, u suštini da se uroni u jedan surogat društvenog okruženja u kome svi usamljeni potrošači medijskih sadržaja zamenjuju komunikaciju interakcijom i pokušavaju da pobegnu iz tužne stvarnosti utapajući se u beskrajne virtuelne svetove proširenih multimedija. No, moguće je da to i nije baš tako nova situacija. Naime, 1967. godine Gi Debor je kao moto svoje knjige Društvo spektakla stavio citat Ludviga Fojerbaha iz 1841. godine:

„Današnje doba rađe prihvata znak od označenog, kopiju od originala, predstavu od stvarnosti, privid od suštine.“

Medijska pismenost, kao i svaka pismenost ogleda se u sposbnosti razumevanja i tumačenja „pročitanog“. Međutim, kako tumačiti proširene multimedije. Koje repere, koje teorijske pristupe koristiti. Dugotrajna istorija pojedinačnih masovnih medija, od Gutenberga do Ruperta Mardoka omogućila je nastanak brojinih izuzetno važnih teorijskih dela i „čitalačkih alatki“. Tako je, na primer, svojevremeno Maršal Makluan delio medije na „vruće „ i „hladne“ prema obimu učešća koje zahtevaju od korisnika. On je uspostavio neku vrstu skale na kojoj je poređao medije od vruće štampe do hladne televizije.

Ako pokušamo da primenimo taj pristup na proširene multimedije odmah ćemo se suočiti sa ozbiljnim problemom. S jedne strane, po definiciji, multimediji se obraćaju svim čulima, oni podrazumevaju čitanje, dekodovanje vizuelnih znakova, slušanje zvukova, jednom rečju oni preplavljuju korisnika talasima čulnih senzacija koje od njega ne zahtevaju gotovo nikakvo učešće. Prema tome, mogli bismo reći da je to veoma vruć medij. Međutim, prošireni multimediji su po definciji interaktivni što znači da se očekuje veoma aktivno učešće korisnika, pa bismo bili u iskušenju da ih svrstamo u kategoriju hladnih medija. Čini se da Makluanova lucidna analiza ne odgovara novoj situaciji i da je potrebno sprovesti nova istraživanja koja bi nam ponudila nove, podjednako revolucionarne i kvalitetne teorije i nove kategorizacije. Pored toga, potrebno je imati u vidu još jedno polje istraživanja. Naime, iako se čini da su postojeće metode istraživanja semiotičkog značenja tekstualnih, zvučnih i vizuelnih komponenti proširenih multimedija sasvim dovoljne i odgovarajuće, postavlja se pitanje neće li njihovi međusobni odnosi stvoriti neke nove složene intertekstove gde će veze i mitovi jednog teksta uticati na druge koji se sa njim nalaze u istom vremenu i prostoru.

Nova sloboda praćenja pokretnih slika na bilo kom mestu, u bilo koje vreme i na bilo kom uređaju, što Entoni Karuzo definiše kao novu renesansu, predstavlja po mnogo čemu jedan veliki izazov. Pored neophodnosti teorijskog promišljanja cele ove nove situacije, neophodno je razviti sasvim nove metode proizvodnje, obrade i distribucije sadržaja. Novi svet proširenih multimedija treba proizvesti i distribuirati novom svetu multimedijske potrošnje tih proizvoda. Sve to postavlja niz tehničkih problema za koje postoje neka, ali još uvek ne i najoptimalnija rešenja. Međutim, mnogo je delikatnije pitanje ovladavanja novom pismenošću neophodnom da se na pravi način i u punoj meri dekoduju poruke koje prošireni multimediji nude. Suočen sa pola milijarde piksela, sa bukvalno svim bojama vidljivog spektra, sa bitno proširenom dinamikom slike, šizofreno raspolućen između dva ekrana, suočen sa dožvljajem skoro virtuelne stvarnosti koju mu nudi na oči priljubljeni pametni telefon ili žižna tačka zakrivljenog ekrana skoro dvometarske dijagonale, usamljeni potrošač, koji nema na šta da se osloni osim na nejaku podršku koju mu pruža neki virtuelni surogat društvenog okruženja, postaje lak plen za sve vrste medijskih diskursa.

Ovo su samo neka od pitanja koja se danas postavljaju pred nama i koja urgentno traže odgovore.

Aleksandar Luj Todorović

Studija sa daškom pastiša

Objavljeno 29. mart 2016. od strane Clio

Dnevnik, Novi Sad, 29. mart 2016.

Intervju sa Markom Tompsonom, autorom biografije Danila Kiša I zvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu

Plod dvodecenijskog istraživanja, knjiga „Izvod iz knjige rođenih – priča o Danilu Kišu“ engleskog istoričara Marka Tompsona nudi objektivan i iscrpan pogled na život i delo Danila Kiša kroz obilje dokumenata, razgovora sa Kišovim prijateljima, poznanicima, urednicima, čitaocima, bivšom suprugom Mirjanom Miočinović, i kasnijom životnom saputnicom i prevoditeljkom Paskal Delpeš. Iz Tompsonove priče slaže se slika srednje Evrope i Jugoslavije prošlog veka, od holokausta u kojem je ubijen Kišov otac, do bolesti zbog koje je Danilo Kiš prerano otišao.

Po rečima autora, biograf pisca koji je, poput Kiša, „velik i nevidljiv“, neminovno se suočava sa uzaludnošću svog posla! „Kišove knjige vredne su rizika i truda“ – piše Tompson – „ali kakav bi to trud trebalo da bude?… Da bi uopšte dobila priliku da bude istinita, studija o Kišu mora biti eksperimentalna, enciklopedijska po stilu, sa daškom pastiša.“ Zato on, u sasvim kišovskom postupku „traganja za formom“ literarnog izraza, svoju knjigu koncipira kao „dugačak komentar minijaturne autobiografije napisane za jednu referentnu američku publikaciju koja nikad nije objavljena“. Reč je, naravno, o analizi poznatog Kišovog teksta „Izvod iz knjige rođenih (Kratka autobiografija)“, iz 1983. godine, u kojem je gotovo do paroksizma dovedeno piščevo uverenje da su lična dokumenta poput izvoda iz knjige rođenih ili knjige umrlih „prožeta nevidljivom i neslućenom književnom snagom“.

Kako ste odlučili da se bavite Kišovim životom i delom?

Prvo sam čitao Kiša na engleskom, oko 1988. godine. Koliko se sećam, ideja da napišem knjigu o njemu pala mi je na pamet u LJubljani, dok sam gledao primerak „Ranih jada“ u knjižari blizu Tromostja, 1992. ili 1993. Kažem „gledao“, jer u to vreme nisam bio u stanju da čitam Kiša na izvornom jeziku. Ono što me je fasciniralo na engleskom jeziku, a kasnije i na srpsko-hrvatskom, bio je kvalitet njegove rečenice.

Šta je sve podrazumevao rad na knjizi “Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu”?

Prikupljao sam informacije o Kišu mnogo godina, dok sam radio na različitim poslovima i pisao druge knjige. Moj drugi posao odveo me je u Beograd i Crnu Goru (bio sam, više od godinu dana, politički službenik u misiji Ujedinjenih nacija na Prevlaci). A ja sam živeo u Zagrebu, što je ujedno bila prednost.

Posetio sam selo u Mađarskoj, gde je živela Kišova familija po ocu. Naravno da sam, isto tako, išao i u Pariz. I ja sam kontaktirao gotovo sve koji bi mi pružili svoje utiske i ideje o Kišu. Bio sam vrlo strpljiv! Dugo vremena, nisam znao kako da osmislim strukturu knjige. Na kraju, prava ideja za strukturu pala mi je na pamet…

Naslov knjige “Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” je parafraza Kišovog autobiografskog teksta “Izvod iz knjige rođenih – kratka autobiografija”?

Moja knjiga ima oblik komentara Kišovog autobiografskog teksta, koji se zove „Izvod iz knjige rođenih – kratka autobiografija“. Secirao sam Kišov tekst, prelomio ga u rečenice, fraze, ili čak u jednu reč, a onda sam pisao o ovim fragmentima. Osetio sam da je to bio adekvatan način za pisanje o kasno-modernističkom autoru koji je bio nemiran eksperimentator, autor koji je u velikoj meri odbacio naturalističke narativne forme.

Kakve utiske nosite iz mađarskog sela Kerkabarabaš gde je Kišova porodica našla utočište tokom Drugog svetskog rata, a kakve sa Cetinja gde se Kiš školovao?

Kerkabarabaš je selo u jugozapadnoj Mađarskoj. Kada sam ga posetio, pre nekih 15 godina, činilo mi se kao da se nikada ništa nije tamo desilo osim „nestanka“ Eduarda Kiša – ali, naravno, njegov nestanak je u krajnjoj liniji bio razlog moje posete. Opisao sam u knjizi susrete sa seljanima koji su poznavali porodicu Kiš i koji su, u nekim slučajevima, išli u školu sa Danilom i njegovom sestrom Danicom. Danilo nije imao nostalgiju za selom – baš naprotiv.

Cetinje je u gotovo svakom pogledu bilo kontrast. Kišov život na Cetinju nije bio lak, jer je izgubio majku dok je još bio školarac. Ali on je otkrio književnost, zahvaljujući najpre biblioteci njegovog ujaka Rista Dragićevića, a zatim biblioteci na Cetinju; i on je tamo stekao doživotne prijatelje. On je do kraja svog života ostao vezan za Cetinje.

Kiš je sahranjen po pravoslavnom obredu, ali nije ispoštovana njegova želja da na sahrani ne bude govorancija?

Verujem da je Kiš izabrao da bude sahranjen u skladu sa pravoslavnim obredima, jer je njegov život spasila potvrda o krštenju u pravoslavnoj crkvi, koju su njegovi roditelji dobili u Novom Sadu, u decembru 1938. Mislim da je on smatrao da ima dug prema pravoslavnoj crkvi koji se ne može platiti ni na koji drugi način. Ovaj dug je u potpunosti ličan i nije imao nikakve veze sa političkom ulogom koju je igrala crkva u Srbiji krajem 1980-ih. NJegova uputstva da ne bi trebalo biti „govorancija“ odražava njegovu svest o tome da povod njegove sahrane može da bude iskorišćen od strane crkve…

Danilo Kiš je bio cenjen pisac o kome su mnogi lepo pisali i govorili (S. Zontag, M. Kundera, J. Brodski). I Salman Ruždi o Kišu veoma lepo piše u svojim nedavno objavljenim memoarima. Zašto Kišove knjige nisu zaživele na Zapadu?

Dve ili tri Kišove knjige su u velikoj meri bile hvaljene na Zapadu i takođe čitane. On stvarno ima čitaoce kao i poštovaoce u mnogim zemljama. (Početkom ove godine „Enciklopedija mrtvih“ je objavljena na korejskom, to je njen dvadeset peti prevod!) On nije pisac koji je ikada mogao biti, ili postati, stvarno popularan; on je previše zahtevan za to. NJegova slava je druge vrste: renome koji pripada istinskom umetničkom ostvarenju i kulturnom značaju.

Pri pominjanju Kišovog imena među piscima mlađe i srednje generacije iz bivše Jugoslavije nema sporenja, svi mu priznaju talenat i etičke stavove?

Možda je razlog prestiža za Kišom među mladim i sredovečnim piscima danas taj što on i njegov rad predstavljaju vrednosti koje su im potrebne, a koje nedostaju. Možda on predstavlja figuru i opus koji su pripadali jugoslovenskom miljeu – ili nekoliko tih miljea – bez deljenja nekih konačnih svojih intelektualnih i umetničkih nedostataka. On je pripadao ovde, ali je pokazao kako je moguće ujedno i biti bolji, nego samo pripadati ovde. Na taj način, on predstavlja nešto „aspiraciono“.

Kako je ova vaša knjiga primljena na engleskom govornom području?

Moju knjigu su pohvalili recenzenti u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Nadam se da će nekoliko mojih čitalaca poželeti da otkriju Kiša, ali je malo verovatno da oni koji su pročitali moju knjigu, već nisu oduševljeni Kišom. Pozitivna stvar je da se „Pingvin buks“ odlučio da ponovo štampa prevod „Enciklopedije mrtvih“.

Vujica Ognjenović

Više o knjizi IZVOD IZ KNJIGE ROĐENIH - PRIČA O DANILU KIŠU

Ja sam devojka: lekcije feminizma 70-ih za 21. vek

Objavljeno 23. mart 2016. od strane Clio

U susret poseti Endija Radoka, australijkog profesora i autor knjige Mladi i mediji, prenosimo vam njegov tekst sa The Conversation.

Pre dve godine australijski kanal ABC2 emitovao je film Ja sam devojka (I am a Girl). Dokumentarac Rebeke Beri (Rebecca Barry) predstavlja nam šest mladih žena širom sveta. One dolaze iz Kambodže, Kameruna, Avganistana, Papua Nove Gvineje, Sjedinjenih američkih država i Australije.

Film predstavlja devojke poput Kimzi, šetrnaestogodišnje prostitutke iz Kambodže koja izdržava svoju celu porodicu i Kejti, studentkinju iz srednje klase kako se priprema za ispite. Njihovi životi se možda razlikuju. ali one dele zajednički problem: žive u svetu u kom je opasno biti devojka.

Pretpostavka filma je da tehnološki i društveni razvoj nisu doveli do ravnopravnosti polova. Previše je devojaka koje su ubijene, napadnute i eksploatisane zbog svog pola. Njihova otpornost i dovitljivost samo naglašava potrebu za sistematskom intervencijom.

Ironično, upravo hrabrost i britki um običnih devojaka maskiraju iscrpljujući problem rodne nejednakosti. Ako želite da razmišljate o devojkama, medijima i stvarnosti, razmišljajte o Malali Jusufazi, a ne o Majli Sajrus.

Delo Rebeke Beri odražava proučavanje medija kojim su se feministkinje bavile sedamdesetih godina prošlog veka.

U to vreme, zajednica pod nazivom Grupa za ženske studije Univerziteta u Birmingemu zastupala je stanovište da svaki pokušaj razumevanja načina na koji su devojke predstavljene u medijima mora početi od njihovog društvenog i fizičkog iskustva. Tvrdile su da se debate u vezi sa prizorima na televiziji, bilo da su oni ugnjetavajući ili oslobađajući, moraju povezati sa jednostavnim političkim činjenicama: na primer, da je u posleratnom periodu politika društva zahtevala od žena da ostanu kod kuće i rađaju decu.

Drugim rečima, ideološke borbe nisu se vodile samo na ekranu: one su bile ispisivane na ženskim telima.

Da li se situacija popravlja za devojke?

Teoretičarka kulture Anđela Mekrobi ovde je knjučna figura. Poslednjih godina ona tvrdi da vreme samo produbilo suštinske probleme u vezi sa medijima. Tokom sedamedesetih mediji su devojkam nudili malo toga ka čemu bi težile: ili su bile nevidljive, ili žrtve, ili fizičke radnice.

Danas je neosporno da stvari stoje gore, zato što spolja izgledaju bolje. Danas su ekrani prepuni devojaka koje mogu da rade šta god požele. Stvarni svet je pun devojaka koje to ne mogu, zato što na svojim ramenima nose teret ekonomske i društvene eksploatacije.

Prema Mekrobijevoj, kada razmišljamo o devojkama koje se pojavljuju u medijima i onim koje srećemo u stvranom svetu, treba da imamo na umu dve stvari.

Prvo, to što su one pametne i odsečne ne rešava ništa. Drugo, upravo zato što ovo važi za većinu devojaka u većini delova sveta, od ključne je važnosti uvideti da moć rodne nejednakosti leži upravo u tome što se ona prilagođava različitim okolnostima.

A to i jeste poenta filma Ja sam devojka.

Nema baš mnogo razlike između Kimzi, kambodžanske prostitutke, i Kejti, australijske studentkinje koja se bori sa depresijom u svetu nemogućih zahteva. Dokumentarac ne samo da otkriva pogledu mesta koja ne liče na ona u kojima gledaoci žive. Takođe nas poziva da razmotrimo šta ovi svetovi dele. Možda je to njegova najjača odlika.

Svet je pun borbenih devojaka koje znaju u kakvom vremenu žive. Problem je u tome što to menja situaciju manje nego što možemo da zamislimo.

Genijalnost filma „Ja sam devojka“ nije samo u tome što nam prikazuje svet koji ne vidimo. Takođe na nov način osvetljava i medije onog sveta koji vidimo.

Endi Radok

Više o knjizi Mladi i mediji

Ptice i kit

Objavljeno 18. mart 2016. od strane Clio

Vreme, 17. mart 2016.

Prikaz knjige Muzej melanholije

Nije stvar u tome o čemu Kaza ovde piše, nego kako piše, a to je jedino važno. Piše dobro, kao što je uvek pisao Kazimir, u daljem tekstu Kaza, seo je da napiše izvesne priče i par projekata. To sa projektima nije mu bilo svojstveno ranije, mada priče jesu. Projekti su mu valjda došli od njegovog dugogodišnjeg marljivog truda oko Ebarta, elektronske medijske dokumentacije, od koje je napravio nešto najviše nalik na Borhesovu Vavilonsku biblioteku, nešto i dalje (i zauvek) beskonačno – po prirodi stvari. Nije to jedina uloga Borhesa u Kazinom magnum opusu, kao što ćemo videti.

Naime, Kazimir Ćurgus potiče iz jedne određene intelektualne klime koju bi bilo pretenciozno nazvati čak i pokretom. Reč je 0 grupi okupljenoj još 1968. oko Frontisteriona (danas bi se to zvalo „projekt“), lista Saveza studenata Filozofskog fakulteta, uredno zaplenjenog i uništenog odmah. Posle je zbog toga dopao zatvora Vlada Mijanović – ni kriv ni dužan. Ta ekipica okupila je Svetlanu Eulaliju Kojić (danas Slapšak), Zorana Malog Mindu Minderovića, Milana Kirila Ćirkovića i rečenog Kazu. Tako je nastala – danas bi se reklo – supkulturna marginalna grupica koja će se uskoro, ajde da kažemo, „konstituisati“ u veoma rasutom stanju kao Međunarodni institut za kućnu književnost. (Kaza koristi termin „kuhinjska književnost„; nije tako, mada bolje zvuči; imam pred sobom osnivački manifest sa potpisima Svetlane i Kaze.) Dotični Institut proizveo je svašta, uglavnom kao samizdat, mada je u javnost procurilo dosta toga, uglavnom kroz tadašnji non, ako se ne varam. Oni su se bavili raznim, nadasve zanimljivim stvarima (danas bi se reklo „projektima“) koje su ostale tu negde, u raznim papirićima. Izmišljanjem novih jezika, na primer: Kaza je tada sastavio jedan divan i veoma ritmičan sonet koji se zove Lokatva; zatim su konzilijarno napravilijoš jednu pesmicu (Ulejma Aleksander), nešto već čitljivije ljudima obrazovanim, ali ipak isto. Bilo je tu persiflaža i patafizičkih varijacija antičkih pseudodokumenata, sve jako duhovito i smešno. Vrhunac je bio zajednički (opet) „projekat“ Malog Minde i Kaze: Minda je već bio u Detroitu i radio na nekom američkom leksikonu ili enciklopediji, pa su rešili da u to uguraju i junaka Kazine proze, lika po imenu Aleksandar Kolon. Uspelo im je i dokazali su da se Borhes nije tek tako šalio u svojim pričama.

Za Svetlanu Eulaliju Slapšak znamo gde je, kao i za Kazimira Ćurgusa; Kirilo je tu negde, samozatajan kao i uvek; Mali Minda tvrdi da je video svetlost i pristupio Svetoj Materi Rimskoj Katoličkoj Crkvi. Neka ih s milim Bogom, a mi se vraćamo Kazinoj knjižici (mogla je da bude i duža, ali eto…).

Ima tu pričica 0 stvarima svakidašnjim, a na koje ja imam primedbe i dopune. Recimo, pišući o doručku, Kaza pominje „kuriozitete“: da ko je sve koliko pojeo – 25 kugli sladoleda ili 30 ćevapa. Skrušeno se kandidujem kao kuriozitet: sredinom maja 1970. u sedam ujutro pojeo sam tri tuceta svežih ostriga iz Stona na dubrovačkoj pijaci; bio sam se kladio sa Milkom Babović i dobio sam. I nije mi bilo ništa, osim što nisam jeo dva dana, toliko je to bila jaka hrana; i sveža, što je od značaja.

Kad je o pticama reč, imam i tu dopunu: Kaza i ja živimo blizu – dva ćoška oko Liona. On se žali da su ptice otišle, fale mu slavuji, a ostali su gačci koje on meša sa vranama (nije isto). Da je u letnjoj noći otišao ta dva ćoška do mene, čuo bi slavuje. Čuo bi i detliće koji su se nedavno pojavili, a i ćuka koji je redovan. Slavuja je bio pun Novi Beograd dok sam se tuda vozio noću biciklom, nekad davno; danas ne znam ima li ih. U svakom slučaju, gornji deo opštine Zvezdara čuva svoje ekološko bogatstvo, barem kad su u pitanju ptice, mačke i ježevi.

Pominje Kaza i čuveno ukazanje kita u Beogradu, početkom pedesetih, bio sam mali, ali se sećam: ciča zima, kit izložen na kamionskoj prikolici na Tašmajdanu, pored Vatrogasne komande (tadašnje). Pogolemo čudovište, sa jezikom prikucanim za pod prikolice. Ne sećam se da je smrdeo (Kaza tvrdi da jeste), ali mi je tata objasnio da to nije mesožder, već da lovi planktone tom gustom četkom od dlaka u ustima. Da skratim: nije stvar u tome 0 čemu Kaza ovde piše, nego kako piše, a to je jedino važno. Piše dobro, kao što je uvek pisao.

Tu sad dolazimo i na naslov: Muzej melanholije. „Potreba za melanholijom suštinski je estetska i moralna“, kaže Kaza. I više od toga, usuđujem se da dodam. Postoje i zanimanja suštinski melanholična, ona koja vas dovode u neposredni dodir sa ljudskom patnjom, da sad ne ulazimo i u to; duža je to priča. Lokacija Kazinog Muzeja melanholije dobro je odabrana; znam mesto, tamo, u podrum, u skladište zagrebačke izdavačke kuće „Mladost“ zalazio sam dok je postojalo, iz nekih mojih melanholičnih razloga. Sa izvesnom nelagodom gledam na „projekt“ tog Muzeja: mnogo mi je, brate, virtuelan, ali bolje i to nego ništa. A možda je Kaza u pravu: svako ima svoju melanholiju (ako ima sreće da je ima), pa je možda virtuelnodigitalni pristup donekle praktičniji. U krajnjoj liniji, ta kuća u Crnogorskoj ulici tu više i ne treba, ako stvar uzmemo virtualno-digitalno.

U svakom slučaju, ova knjižica je za čitanje.

Miloš VasIć

Više o knjizi Muzej melanholije

Govorili su da sam luda

Objavljeno 14. mart 2016. od strane Clio

Ilustrovana politika, 8. mart 2016.

Intervju sa Orli Kastel-Blum, autorkom romana Doli Siti

Izrаеlskа knjižеvnicа је šоkirаlа svеtsku јаvnоst rоmаnоm „Dоli Siti“ kојi је stigао nа listu Unеskа kао „rеprеzеntаtivnо dеlо“ i uvršćеn је mеđu „pеdеsеt nајznаčајniјih rоmаnа nа hеbrејskоm јеziku“. Sа prеvоdоm nа srpski, аutоrkа је stiglа i dо nаs оbјаšnjаvајući nаm nеvеrоvаtnе оkоlnоsti kоје su dоvеlе dо stvаrаnjа pričе nеоbičnе sаdržinе i јоš zаnimlјiviјеg stilа pisаnjа

Ovаkvа knjigа rеtkо sе srеćе.

„Ludilо је zvеr kоја sе hrаni vаšоm dušоm“, zаklјučuје njеnа glаvnа јunаkinjа Dоli, „pоdјеdnаkо brzо kао štо је nаšа vојskа zаuzеlа Gаzu“. Kао prоizvоd strаhа, pаrаnоје i nеizvеsnоsti, оvај rоmаn vаs udаrа sа svih strаnа i gdе gоd stignе. Rеči sа njеgоvih strаnicа iskаču i šаmаrајu vаm licе, bоdu оči, vuku vаs zа uši, stružu vаm mоzаk i prеvrću stоmаk dоk su svе vаšе misli zаоkuplјеnе sudbinоm Dоli, usplаhirеnе mајkе zаbrinutе zа budućnоst svоg sinа, bеsnе nа cео svеt, а nајvišе nа sаmu sеbе i kоја vidi rаk kаkо izјеdа svе оkо njе. Аkо hаоs kојi је Dоli nаprаvilа i u kоmе živi dеluје trаgičnо nа prvi pоglеd, knjižеvnicа čitаоcu dоzvоlјаvа prеdаh uz crni humоr, svе vrеmе gа u furiоznоm tеmpu vоdеći kа iscеlјеnju sоpstvеnih strаhоvа i nеmirа.

Rоmаn је pоmоgао i mеni i mоm psihiјаtru, а vеruјеm dа ćе pоmоći i drugimа – smеškа sе Оrli Kаstеl Blum (56), izrаеlskа knjižеvnicа čiјu knjigu „Dоli Siti“ u njеnој dоmоvini svrstаvајu u pеdеsеt nајznаčајniјih rоmаnа pisаnih nа hеbrејskоm јеziku.

Оvа nеоbičnа žеnа bilа је gоšćа Bеоgrаdа gdе је prеdstаvilа uprаvо tај rоmаn оbјаvlјеn јоš 1992. gоdinе, аli kојi је tеk nеdаvnо kоd nаs оbјаvilа izdаvаčkа kućа „Kliо“ u prеvоdu Dušicе Stојаnоvić-Čvоrić.

Izrаеlski аmbаsаdоr u Srbiјi Јоsеf Lеvi, i sаm pisаc, kаžе dа оvо „niје ni lаk ni zаbаvаn rоmаn, аli dа suštinа knjižеvnоsti i јеstе dа budе оglеdаlо kоје оslоbаđа unutrаšnji glаs piscа„. Lеvi оbјаšnjаvа dа su u Izrаеlu mnоgi bili uplаšеni kаdа је оvај rоmаn uglеdао svеtlо dаnа, nајvišе zbоg „nаčinа izrаžаvаnjа lјubаvi, strаhа, оpsеsiја i brigе zа dеtе, оtаdžbinu i sеbе“.

Nеsrеćnа Dоli zа svојu nеsrеću krivi i prоšlоst i sаdаšnjоst, i svојu držаvu i аrаpskе susеdе i еvrоpskе dеmоkrаtiје, pа i svоg sinа kоgа оsеćа kао tеrеt, tеlо zаlеplјеnо zа njеnа lеđа. I sаmа аutоrkа priznаје dа је pоslе prvе zbirkе krаtkih pričа „Nеdаlеkо оd cеntrа grаdа“ оbјаvlјеnе 1987. pа i prvоg rоmаnа „Gdе sаm ја“ iz 1990. pоčеlа čudnо dа sе оsеćа i dа је njеnо ličnо stаnjе imаlо udеlа u nаstаnku оvоg rоmаnа.

Pеt gоdinа rаniје umrо mi је оtаc, а u istо vrеmе ја sаm rоdilа ćеrku i tај оdnоs izmеđu nеstаnkа i nаstаnkа živоtа mе је uzruјаvао. Оndа је оpеt pоčео rаt i оdјеdnоm sаm sе uplаšilа zа sudbinu svоg sinа kоgа sаm nоsilа. Nisаm žеlеlа dа јеdnоg dаnа i оn оdе u rаt. „Dоli Siti“ sаm pоčеlа dа pišеm u trеnutku kаdа sаm bilа u drugоm stаnju i pisаlа sаm gа оsаm mеsеci. Kао cеlа јеdnа trudnоćа! Živеlа sаm sа ćеrkоm sаmа u stаnu, bеz tеlеvizоrа i tеlеfоnа, dоk је muž biо nеgdе sа vојskоm. Ćеrkа је u јеdnоm trеnutku pоčеlа dа sе guši оd аlеrgiје i mislilа sаm dа ćе umrеti. Kаdа smо sе vrаtili оd lеkаrа shvаtilа sаm dа mi је kоmpјutеr izbrisао 250 strаnа rukоpisа zа „Dоli Siti“ i оdјеdnоm sаm bilа bеsnа i nа tеhnоlоgiјu i nа rаt i svеt i pоčеlа sаm dа sе pitаm kо sаm ја?

Nаpаdаli su mојu mајku

Niје јеdnоstаvnо zа јеdnu žеnu dа svоје mајčinskе dеprеsiје i strаhоvе pоdеli sа svеtоm, pа јоš i sinа prеdstаvi kао tеrеt. Štа vаm је sin rеkао zа knjigu?

- Prvо, knjigа је pisаnа u vrеmе kаdа sаm imаlа sаmо ćеrku, аli ја sаm tо prоmеnilа u knjizi. Sin је rоđеn pоslе njеnоg оbјаvlјivаnjа. Zајеdničkо im је štо ni јеdnо ni drugо nisu mоgli ni dа dоtаknu оvu knjigu niti dа је prоčitајu. Zа utеhu mi је štо uоpštе nе čitајu ni drugе mоје knjigе. Prihvаtајu činjеnicu dа sаm pisаc i оni mislе dа је tо dоvоlјnо. Viditе, u vrеmе kаdа је knjigа оbјаvlјеnа, mоја mајkа је rаdilа u bаnci i kоlеgе su је оsuđivаlе zbоg mоје knjigе, оptuživаlе dа је оnа sigurnо nеštо strаšnо mеni urаdilа u dеtinjstvu kаdа sаm mоglа dа nаpišеm tаkvu priču, mislili su dа јој је ćеrkа slučај zа psihiјаtriјu i, zаprаvо, cеlа pоrоdicа žеli dа zаbоrаvi „Dоli Siti“.

Dа li је tаkvо iskustvо mајkе kоја је prеvišе brižnа prеmа svоm sinu sаmо vаšе ili је tај оdnоs mајki i sinоvа uоbičаЈеn u Izrаеlu?

- Мislim dа tаkvо iskustvо imајu svе mајkе u rаtnim zоnаmа. U zаbrinutim zеmlјаmа živе zаbrinutе mајkе, tаmо gdе sе držаvе trеsu, trеsu sе i mајkе. U vrеmе kаdа sаm pisаlа knjigu mоја ćеrkа је imаlа čеtiri gоdinе, а sinа sаm nоsilа u stоmаku. Vi mоžеtе dа prеtpоstаvitе kаkо sаm sе оsеćаlа, аli pisаnjе оvе knjigе mi је dаlо vаzduhа dа mоgu dа živim i dа prеživim kаsniјi оdlаzаk sinа u vојsku. Оsеtilа sаm sе јаčоm. То је bilа 1990. gоdinа kаdа u Izrаеlu niје bilо rаtа, аli јеstе u Pеrsiјskоm zаlivu i prvi put, pоslе mnоgо gоdinа, rаkеtе su stiglе izdаlеkа i pаlе nа Теl Аviv. U dvа sаtа nоću prоbudilа mе је užаsnа bukа, sirеnе… svi smо mоrаli dа stаvimо mаskе zа disаnjе, dа idеmо u sklоništа prаvlјеnа zа slučај biо-hеmiјskih nаpаdа, prоzоrе smо lеpili sеlоtејpimа i tаdа sаm shvаtilа kоlikо је živоt оsеtlјivа stvаr i dа ја, u stvаri, nisаm spоsоbnа dа zаštitim svоје dеtе.

Sеtili stе sе i svоg dеtinjstvа?

Јоš nisаm bilа pоšlа u škоlu kаdа је izbiо оnај Šеstоdnеvni rаt. Sеćаm sе i оdlаzаkа u sklоništе, аli i situаciја kоје sаm smаtrаlа dоbrim, pоput činjеnicе dа mе је mајkа tih dаnа vоdilа sа sоbоm nа pоsао, višе sе pоsvеtilа mеni i sеstri, dоk su оcа оdvеli u vојsku. Sеćаm sе i rаtа iz 1973. kаdа sаm bilа tinејdžеrkа i bilа sаm uplаšеnа štо rаt tоlikо dugо trаје, mоždа i nе shvаtајući u kоlikој оpаsnоsti је tаdа biо Izrаеl. Моја ćеrkа је dаnаs trеćа gеnеrаciја žеnа u Izrаеlu kоје živе u rаtu ili strаhu оd rаtа, аli nikаdа sе nе mоžеtе nаvići nа tаkаv živоt. Prе dvе gоdinе је biо rаt, rаkеtе su dоlаzilе iz Gаzе i viditе kаkо lјudi živе. Budе аlаrm, svi siđеmо ispоd stеpеnicа svојih zgrаdа, јеr nаm gоvоrе kаkо је tu nајbеzbеdniје, i kаdа čuјеmо „bum“ vrаtimо sе u svоје stаnоvе kао dа sе ništа niје dоgоdilо. Niје tu nеštо prirоdnо, а lјudi sе privikаvајu nа tо, pоstајu vеоmа prаgmаtični u tеškim situаciјаmа. Јеdinо mајkе nе mоgu dа sе prilаgоdе, plаšе sе dа ćе njihоvi sinоvi biti slеdеći.

Zаr mаjkе nisu оndа mоglе dа bоlје rаzumејu vаš rоmаn?

- Nе, zаtо štо niје lаkо suоčiti sе sа svојim strаhоvimа. Knjizi је trеbаlо nеkоlikо gоdinа dа budе prihvаćеnа. Pаrаdоksi nаših živоtа su u tој knjizi, činjеnicа dа nе znаmо štа ćе sutrа dа nаm sе dеsi. Моја mајkа је rоđеnа u Еgiptu i pripаdа gеnеrаciјi kоја је izgrаdilа zеmlјu. Kаdа sаm јој prоšlе gоdinе rеklа „Еvо, rаt је оpеt pоčео“, оnа mi је оdgоvоrilа „nајgоri dо sаdа“ i prоmеnilа tеmu. То sе dеšаvа čеstо, lјudi nе žеlе dа gоvоrе о tоmе. Меni је tо strаnо, tа nеkа ludа nеzаintеrеsоvаnоst, rаzmišlјаnjе dа ćе sе iоnаkо dеsiti оnо štо mоrа dа sе dеsi. U lјudskој prirоdi је dа zаbоrаvlја lоšе stvаri. I ја sаm tо pоkušаlа, аli nisаm mоglа i zаtо sаm nаpisаlа оvu knjigu, kао spоmеnik strаhоvimа, nеsigurnоsti, nаpеtоsti. Izrаеl је tеškо mеstо zа živоt, lјudimа је dоstа rаtоvа i svеgа štо оni dоnоsе. Pоslеdnji rаt је biо pоsеbnо užаsаn zbоg činjеnicе dа višе nismо mi kојi idеmо u rаt, vеć nаši sinоvi, trеćа gеnеrаciја, а tо је tužnо.

Strаh оd nеstаnkа Izrаеlа

Rеkli stе nа kоnfеrеnciјi zа mеdikе dа kе vаš nаkvеći strаh dа ćе Izrаеl dа nеstаnе. Imа li оsnоvа tаk vаš strаh?

- Nаdаm sе dа nеmа, аli u Hоlоkаustu su Јеvrејi nеstајаli. Užаsnе stvаri uvеk mоgu dа sе dоgоdе. Pоglеdајtе оvе јаdnе lјudе u Siriјi! Sеćаm sе оbа rаtа u Libаnu. Prvi је pоgоdiо mојu gеnеrаciјu. Biо је dug, trајао sеdаm gоdinа i nеkоlikо drugоvа iz rаzrеdа је pоginulо, dа bi vlаdа оdlučilа dа sе pоvučе, štо је bilа dоbrа оdlukа. Kаdа stе zаglаvlјеni u tаkvim situаciјаmа, pоnеkаd nе znаtе štа dа rаditе. Таdа tugа rаstе svudа оkо vаs.

Rеkli stе i dа sе plаšitе dа bi hеbrејski јеzik mоgао dа nеstаnе?

- Јеzik је kulturа, а dаnаšnji hеbrејski јеzik niје sе gоvоriо hilјаdu i pо gоdinа. Јеvrејi su u Izrаеlu gоvоrili аrаmејski, а hеbrејski јеzik је оživео čоvеk pо imеnu Bеn Јеhudа i mnоgо nоvih rеči је izmišlјеnо. I dаnаs sе stvаrајu nоvе rеči, а аkо ih nаrоd prihvаti, оstајu, аkо nе – оdbаcuјu sе. Dоnеdаvnо је nа tеlеviziјi bilа еmisiја „Мinut zа hеbrејski“ kоја је prеdstаvlјаlа nоvе rеči i pоdučаvаlа kаkо sе nеkе izgоvаrајu, kоg rоdа su kоје rеči, а tа grаmаtikа је kао mаtеmаtikа. Јеdinо Bоg nеmа rоd. Nа mојој gеnеrаciјi је bilо dа nаučimо hеbrејski i prеnоsimо gа dаlје. Kаdа sаm rоđеnа, mојi rоditеlјi sа mnоm nisu gоvоrili hеbrејski, vеć frаncuski, štо im је bilо mnоgо lаkšе s оbzirоm dа su dоšli iz Еgiptа. Моždа sаm i zаtо pоstаlа pisаc. Iаkо sаm rоđеnа u Izrаеlu, оsеćаlа sаm sе kао imigrаnt i mоrаlа sаm sа čеtiri gоdinе dа sаvlаdаm hеbrејski kаkо bih sе uklоpilа. U оsnоvnој škоli sаm bilа nајbоlја u diktаtu, sа vеоmа tеškim rеčimа, bеz ikаkvе grеškе.

Оd nеsigurnе dеvојčicе pоstаli stе prоfеsоr hеbrејskоg nа univеrzitеtu?

- Nisаm prоfеsоr, sаmо rаdim nа univеrzitеtimа širоm zеmlје i pоdučаvаm kао gоstојući prеdаvаč, аli mој glаvni pоsао је pisаnjе, оd kојеg, nаrаvnо, nе mоgu dа živim. U Izrаеlu gоtоvо svi žеlе dа budu pisci, mаdа nе znаm zаštо. Biti pisаc kоd nаs је s јеdnе strаnе vеlikа stvаr, а s drugе nе znаči ništа. Маlо sе zаrаđuје, nеmаtе pеnziјu, rоditеlјi vаs izdržаvајu… Моždа žеlе dа izrаzе svоје misli, а dа tо nе budе оružјеm?

U knjizi sе dоstа bаvitе pоlitikоm, аli čini mi sе dа u Izrаеlu nеmа mnоgо žеnа držаvnikа?

-Zbоg rаtа, svе sаmi gеnеrаli dоlаzе nа vlаst, vrlо šоvinističkа zеmlја. Dаnаs је bоlје, imа žеnа u pаrlаmеntu, аli tо niје dоvоlјnо. Zbоg rаtоvа lјudi sе plаšе dа prеpustе sudbinu u rukе žеnа. Моždа kаdа bi sе pојаvilа nеkа kао Маrgаrеt Таčеr.

Nеpоslušnа u vојsci

А štа bi Vi kао žеnа urаdili dа nеstаnе rаt u vаšim krајеvimа?

- Мislim dа dоk sе nе nаprаvе dvе оdvојеnе zеmlје оvi rаtоvi ćе ići u nеdоglеd. Kаdа smо prеdаli Еgiptu Sinајsku pustinju, kоја је tri putа vеćа оd Izrаеlа, ја sаm bilа u vојsci. Та prеdаја sе dеšаvаlа u tri fаzе. Bilа sаm nа grаnici i trеbаlо је silоm еvаkuisаti Јеvrеје iz nеkih sеlа sа tеritоriја kоје su pripаlе Еgiptu. Pоslаli su mеnе i јоš nеkоlikо dеvојаkа, јеr ukоlikо stе rеligiоzni, žеnе smејu dа dоdiruјu sаmо žеnе, а muškаrcе muškаrci. Bilа sаm mlаdа i nаivnа, mislilа sаm, kаdа sаm ušlа u јеdnu kuću, i rеklа mlаdој mајci sа dеtеtоm u nаručјu dа mirnо izаđе, dа nе žеlim dа је dоdirnеm ili pоvrеdim, dа ćе tаkо i biti. Izbаcili su mе iz tе kućе. Оndа mi је kоmаndir nаrеdiо dа оtmеm bеbu iz nаručја tе žеnе i dа ćе оnа tаdа pоtrčаti zа mnоm. Оdbilа sаm dа tо urаdim, bеz vеćih pоslеdicа, аli sаdа znаtе zаštо sе nаsеlјеnici nа оkupirаnim pаlеstinskim pоdručјimа tоlikо bоrе zа оstаnаk tаmо. Nе žеlе dа ih pоnоvо istеrајu iz dоmоvа.

U knjizi gоtоvо dа nеmа muškаrаcа, оsim јеdnоg kоmšiје u spоrеdnој ulоzi. Маlа litеrаrnа оsvеtа muškаrcimа kојi u stvаrnоsti dоminirаju?

- Višе litеrаrnа pоbunа. Nа pоčеtku kаriјеrе žеlеlа sаm prоmеnе. Kаdа sаm imаlа 25 gоdinа vеć mi sе bilо smučilо dа čitаm о rаtоvimа о kојimа su pisаli muški pisci. Моја prvа knjigа niје ni dоtаklа rаt. Мislilа sаm dа nаčin dа nеštо prоmеniš dа ignоrišеš prоblеm, i dа pišеš kао dа је svе оkо tеbе nоrmаlnо. Bilо је rеvоluciоnаrnо tо štо nisаm pisаlа о rаtu, nеštо nоvо. Мuškаrci su kоristili frаzе, stаri јеzik, bоmbаstičnе rеči, а ја svаkоdnеvni živi јеzik kојi svаkо rаzumе. I tо је bilо nоvо u nаšој knjižеvnоsti. Kritičаri mе nisu vоlеli, nаzivаli su mе lоšоm dеvојkоm hеbrејskоg јеzikа, dugо su mnоgi smаtrаli dа mоја knjižеvnоst i niје knjižеvnоst, svе dоk ih niје šоkirаlа „Dоli Siti“. Pоslе su gоvоrili dа је tо mој vrhunаc, rеmеk-dеlо, i dа višе nе mоrаm ništа dа pišеm pоslе tоgа.

Ni tаdа im, izglеdа, nistе bili pо vоlјi?

- Uvеk sаm аutsајdеr kојi prеvišе pоsmаtrа sа strаnе, а nisаm dео nеčеgа. Bilа sаm аutsајdеr i u vојsci, stаlnо sаm prаvilа prоblеmе i prеmеštаli su mе dоk nisаm bilа dоvоlјnо blizu Теl Аvivа dа svаkоg dаnа mоgu dа dоđеm kući. I nа fаkultеtu gdе sаm studirаlа film. Pоslе dvе gоdinе su mе izbаcili. Rеkli su dа sаm оpаsnа, јеr sаm sеdеlа nа krајu učiоnicе i rаzgоvаrаlа sа dvојicоm kоlеgа. Zа јеdnоg оd njih sаm sе pоslе i udаlа i оd njеgа rаzvеlа. Dirеktоr mi је rеkао dа аkо nаstаvim dа pričаm s njimа dvојicоm, dа ćе mе izbаciti iz škоlе. Usprоtivilа sаm sе i rеklа „Kо si ti dа mi-оdrеđuјеš s kim ću dа pričаm“? Оdlučili su dа је nаšа trојkа оpаsnа grupа i izbаcili mе iz škоlе. Nеki su mislili dа sаm glupа, nеki dа sаm gеniје, а ја sаm u stvаri bilа pоnižеnа. Rеšilа sаm dа vidim štа mоgu dа urаdim zа sеbе, а dа sе nе suprоtstаvim društvu i shvаtilа dа је tо pisаnjе. Dеčkо zа kоgа ću sе udаti је оstао nа studiјаmа. Мislim dа је dirеktоr, hоmоsеksuаlаc, tаdа biо zаlјublјеn u mоg budućеg mužа.

U knjizi sе dоstа bаvitе i pоlitikоm i аntisеmitizmоm. Pоsеbnо mi је zаnimlјiv dео u kоmе оpisuјеtе frаncuskо bоmbаrdоvаnjе Dоli Sitijа. Zаštо su Frаncuzi glаvni nеgаtivci?

- Zbоg Višiјеvе vlаdе u Drugоm svеtskоm rаtu i zаtо štо sаm оdgајаnа sа mišlјu dа su Frаncuskа istа stvаr kао јеdnаkоst, brаtstvо i slоbоdа. Bilа sаm zаpаnjеnа kаdа sаm tоkоm škоlоvаnjа оtkrilа dа sе nisu bоrili prоtiv Nеmаcа kао Еnglеzi i Аmеrikаnci. Rеtrоаktivnо sаm sе rаzоčаrаlа u njih.

I zаpitаli stе sе zаštо Аušvic niје bоmbаrdоvаn?

- U Izrаеlu је tо јоš оtvоrеnо pitаnjе. I Dоli Siti је kао Buhеnvаld, Аušvic i nikо gа nе bоmbаrduје iаkо sе u njеmu grоznе stvаri dеšаvајu. I u Irаku i Siriјi vеć gоdinаmа sеku glаvе i ništа nikо nе prеduzimа svе dоk еmigrаnti nе pоčnu dа prеplаvlјајu u Еvrоpu.

Pišеtе li nеštо sаdа?

- Dа bih nаpisаlа „Еgipаtski rоmаn“, kојi је pоsvеćеn istоriјi mоје pоrоdicе јоš оd 15. vеkа i kојi је biо lеpо primlјеn u Izrаеlu, prоdаlа sаm kuću i sаdа pišеm о mеstu gdе sаdа živim, u cеntru Теl Аvivа. Pišеm о mоm krајu. Ljudi nе оbrаćајu pаžnju nа bеskućnikе i nаrkоmаnе, аli blizu mеnе је јеdnа zdrаvstvеnа stаnicа gdе svim nаrkоmаnimа Теl Аvivа dајu bеsplаtni mеtаdоn kаkо nе bi pаtili zbоg krizе ukоlikо nеmајu pаrе zа hеrоin. Svаki dаn, аkо hоću dа оdеm dо prоdаvnicе, mоrаm dа prоđеm krоz rеd tih nаrkоmаnа. Iz svih kаfićа ih izbаcuјu оsim iz „Меkdоnаldsа“ gdе ih puštајu dа sеdе kоlikо hоćе i čеtiri sаtа piјu јеdnu kаfu. Kаdа sаm bilа mаlа, mnоgi, mеni čudni lјudi kојi su prеživеli Hоlоkdust, živеli su mеđu nаmа. Dаnаs ih višе nеmа, а čudni su bеskućnici kојih је svе višе i kојi prеturајu pо kаntаmа sа smеćеm, skuplјајu flаšе nоću kаkо bi ih prоdаli. Zа mnоgе su ti јаdnici nеvidlјivi, аli ја ih vidim i žеlim dа pišеm о njimа. Pоnеkаd sеdim u „Меkdоlаdsu“ i slušаm njihоvе rаzgоvоrе. Оni nisu оpаsni vеć slаbi i prоzirni, i bukvаlnо, i zа drugе lјudе. Nе žеlim ni u svојim knjigаmа, kао ni u živоtu, dа budеm ciničnа, јеr cinizаm sprеčаvа dа sе vidi stvаrnоst kаkvа јеstе.

SRĐАN ЈОKАNОVIĆ
Snimiо VLАDIМIR МАRKОVIĆ

VIŠE O KNJIZI DOLI SITI

Kоmunikаciјskа еtikа

Objavljeno 9. mart 2016. od strane Clio

Čitalište 27, novembar 2015.

O knjizi Komunikacija Stjuarta Tabsa

Višеgоdišnjе prеdаvаčkо iskustvо Stјuаrtа Таbsа (Stewart Tubbs) nа pоlјu lidеrskih vеštinа, nа Biznis kоlеdžu Univеrzitеtа u Мičigеnu, kао i kоnsultаntski rаd u prеkо pеtstо kоmpаniја, uticаli su nа snаgu pisаnе rеči, nаučnu prоduktivnоst i rеflеksivnоst u rеšаvаnju prоblеmа kоmunikаciјskе еtikе. Nјеgоvо fоrmаlnо оbrаzоvаnjе iz оblаsti lidеrstvа i оrgаnizаciјskоg pоnаšаnjа, svаkаkо је dоprinеlо аutеntičnоsti u istrаživаčkоm pristupu prоblеmimа kоmunikоlоškе nаukе, štо sе mоžе zаklјučiti i nа оsnоvu dоprinоsа оvе knjigе u svеtu i kоd nаs.

U nаmеri dа sе približi nе sаmо аkаdеmskој, nеgо i širој čitаlаčkој јаvnоsti, оvо izdаnjе sаdrži оdrеđеnе nоvinе. Оsim оbоgаćеnjа tеоriјskоg dеlа, primеtnе su „kućicе” u tеkstu (аntrаfilеi) kоје sаdržе prаktičnе sаvеtе, а čiја је svrhа dа sе pоvеćа njеnа primеnа. Nеkе dоpunе činе sаvеti аutоrа о tоmе kаkо pоbоlјšаti nеvеrbаlnе vеštinе, kаkо dа rоditеlјi uspеšniје slušајu svојu dеcu, kаkо sе izbоriti sа trеmоm, kаkо pоdsticаti rаzvој pоvеrеnjа… Nаslоvi i pоglаvlја knjigе оdrеđuјu svојu čitаlаčku publiku, kоја sе lаkо prоnаlаzi mеđu kоmunikаciјskim stručnjаcimа, lidеrimа, оbičnim grаđаnimа, rоditеlјimа, nаstаvnicimа i studеntimа kојi žеlе dа unаprеdе svоје znаnjе о kоmunicirаnju, pа dо istrаživаčа kојi sе bаvе prоblеmimа еtоsа kоmunicirаnjа u grаničnоm pоlјu sоciјаlnе psihоlоgiје, sоciоlоgiје, kоmunikоlоgiје i pоlitikоlоgiје.

Аutоr је u nајnоviјеm izdаnju knjigе nа 796 strаnа, u svih pеtnаеst pоglаvlја, unео оdrеđеnе izmеnе i dоpunе kоје sе оdnоsе nа kоmunikаciоnu prаksu lidеrа, оpаžаnjе оsоbа, slušаnjе, studiје slučаја, primеrе аdеkvаtnе i nеadekvatne rоdnе kоmunikаciје, sа pоsеbnim аkcеntоm nа еtici kоmunicirаnjа i kоntеkstе, kао štо su intеrpеrsоnаlnа, intеrkulturnа i grupnа kоmunikаciја. Pо pitаnju strukturе mаtеriјаlа, knjigа је pоdеlјеnа nа dvе cеlinе: „Principi” i „Kоntеksti”. U prvоm dеlu, аutоr rаzmаtrа principе kоmunikаciје u kоје spаdајu: оbјаšnjеnjе оvоg prоcеsа, оdnоsi u njеmu, оpаžаnjе оsоbа, vеrbаlnе i nеvеrbаlnе pоrukе, slušаnjе, kоnflikti i prеgоvаrаnjе, еtikа i kоmunikаciја. U drugоm sе bаvi kоntеkstimа kоmunikаciје u kоје svrstаvа: intеrpеrsоnаlnu, intеrkulturnu, intеrvјuisаnjе, kоmunikаciјu u mаlој grupi, јаvnu, u оrgаnizаciјi, mаsоvnu kоmunikаciјu i nоvе tеhnоlоgiје.

Nа pоčеtku svаkоg pоglаvlја Таbs dеfinišе cilјеvе putеm kојih usmеrаvа čitаоcа nа prоblеmе kојi su оbrаđеni u tоm dеlu. Nа krајu, nаvоdi dеsеtаk klјučnih pојmоvа kојi dеfinišu dаtо pоlје, kао i višе pitаnjа zа pоnаvlјаnjе prоčitаnоg, kоја imајu zа cilј аktivirаnjе čitаоcа i оtvаrаnjе nоvih misаоnih prоblеmа. U tе svrhе nајčеšćе upоtrеblјаvа nаlоgе „nаvеditе”, „nаbrојtе”, „оbјаsnitе”, „rаzmоtritе”, „rаzmislitе”, kојi аktivirајu mišlјеnjе čitаоcа, mоtivišući gа dа stvаrа znаčеnjа zа sеbе. Аutоr usmеrаvа čitаоcа nа vеžbаnjе kоје imа zа cilј dа gа dоdаtnо pоdstаknе u kоmunikаciоnim situаciјаmа, dа vоdi dnеvnik, bеlеži rеаkciје sаgоvоrnikа, crtа mоdеlе kоmunikаciје, izvоdi mаlе еkspеrimеntе, pоsmаtrа dоgаđаје, pišе еsеј i dоdаtnо istrаžuје prоblеmе kојi su оbrаđеni u pоglаvlјu.

U zаklјučnim dеlоvimа аutоr dаје rеzimе, kао i prеpоručеnu litеrаturu, kаkо bi čitаоci nаprаvili sаmоеvаluаciјu znаnjа о оbrаđеnim sаdržајimа i prоširili gа u sklаdu sа intеrеsоvаnjimа. Nа krајu knjigе nаlаzi sе аbеcеdni rеčnik sа оkо 240 pојmоvа kојi su dоdаtnо оbјаšnjеni putеm оpštih didаktičkih nаčеlа i nаučnо prihvаtlјivih dеfiniciја, i prilаgоđеni rаzličitim nivоimа prеdznаnjа i оblаsti intеrеsоvаnjа čitаlаčkе publikе. Bоgаtа bibliоgrаfiја, indеks imеnа drugih аutоrа, kао i indеks pојmоvа nа sаmоm krајu knjigе čitаоcimа оmоgućаvајu lаkšе snаlаžеnjе krоz mаtеriјаl.

Nаvеdеni princip pisаnjа оdrеđuје knjigu Stјuаrtа Таbsа kао dоbrо strukturirаnu cеlinu, pri čеmu јој dаје visоku didаktičku vrеdnоst, јеr pоlаzi оd rаzličitih nivоа znаnjа о prоblеmu. Kоd nоvе publikе stvаrа јаsnе prеdstаvе, dеfinišе pојmоvе, оtvаrа оdrеđеnа pitаnjа i pоdstičе ih dа оd pаsivnih čitаlаcа pоstаnu аktivni pоsmаtrаči i еdukоvаni subјеkti u prоcеsu kоmunikаciје. Sа vizuеlnоg аspеktа, štivо је оbоgаćеnо tаbеlаmа, grаfikоnimа i shеmаmа kоје imајu zа cilј dа prеdstаvе i sistеmаtizuјu znаnjе i nаučnе infоrmаciје о principimа i kоntеkstimа kоmunikаciје, bаzirајući sе nа sаvrеmеnim, rеlеvаntnim nаučnim istrаživаnjimа iz оblаsti sоciјаlnе psihоlоgiје, sоciоlоgiје, kоmunikоlоgiје, pоlitičkih nаukа. Knjigа је zbоg јаsnоćе јеzikа i strukturirаnоsti prеpоručlјivа svimа kојi su zаintеrеsоvаni zа izučаvаnjе i rаzmišlјаnjе о prоblеmimа kоmunikаciје i njеnih kоntеkstа.

Dеlо Stјuаrtа Таbsа оtvаrа mnоgа pitаnjа kао štо su: kоmunikаciјskа еtikа, kulturоlоškе rаzlikе i оpаžаnjе drugih, vеštinе i znаnjа о kоmunicirаnju, društvеnе ulоgе, kаrаktеr, sеlеktivnоst, rоdnа rаvnоprаvnоst, оdnоs vеrbаlnо/nеvеrbаlnо, prоksеmikа, mоć i dоminаciја, kао i pitаnjе о tоmе gdе su grаnicе аkаdеmskе slоbоdе. Nајvаžniјi dоprinоs аutоrа је pеčаt intеrdisciplinаrnоsti, kојi је, pо svеmu sudеći, nеоphоdаn kаkо bi budućа istrаživаnjа prоblеmа kоmunicirаnjа bilа prеdstаvlјеnа nа cеlоvit i sistеmаtičаn nаčin.

Više o knjizi Komunikacija

Slobodan Vuletić
OŠ „Kosta Trifković“

Nezvani majstori za ugrađivanje straha

Objavljeno 7. mart 2016. od strane Clio

Politika, Kulturni dodatak, 5. mart 2016.

O predizbornoj čitalačkoj konvenciji Biranje pod moranje i knjizi Ugrađivanje straha

Kao što keramičari ugrađuju pločice u kuhinju i kupatilo, kao što električari uvode trofaznu struju, tako nam ovih dana nezvani gosti instaliraju ideju o strahu. Čitanjem se ona može odbaciti.

„Ponekad više uživamo u ugrađivanju straha , kada smo u potpunom mraku, kada ništa ne vidimo i ne smemo da rizikujemo…ako želite da zaplašite ljude draga gospođo…sasvim je dovoljno da ugasite svetlo…čemu policija i tenkovi na ulicama ako možete samo da ugasite svetlo…da ugasite svetlo i šapućete…izgradite od svih zidova pravu obalu žamora i onda pustite glasinu…“ U romanu portugalskog književnika Ruija Zinka „Ugrađivanje straha“ dva glavna lika ulaze u stan „žene“, da bi instalirali strah . Ubrzano, strogo po „uputstvu“ obavljaju visoko specijalizovan, multi medijalni, društveno korisni posao i usput samozadovoljno objašnjavaju domaćici iz čega se on sastoji. Dok je jedan posvećen tehničkim detaljima, drugi je specijalizovan za psihičke trikove, kako bi domaćicu ubedio u neophodnost instalacije. Ugrađivanje je uspelo: teror i užas zavladali su kućom , žena je na ivici nervnog rastrojstva.

Zinkova knjiga u ediciji Gral, izdavačke kuće „Klio“( u prevodu Hristine Vasić Tomaše ) predstavljena je kao prva u okviru neobične šestodnevne debate u beogradskoj galeriji Nju moment „Biranje pod moranje“, ekskluzivne i po tome što u njoj nisu učestvovali političari, već umetnici, prevodioci, pisci, kritičari ,čitaoci, novinari , bibliotekari okupljeni oko edicije Gral . Svi oni su pozvani da na kraju „predizborne čitalačke konvencije“ glasaju za knjigu koju najviše vole. U izboru su uz Ruija Zinka iz Portugalije bili francuski pisac Žan D“Omerson, Grčki autor Lefteris Kuljerakis, Orli Kastel Blum, italijanska spisateljica Romana Petri, i Belgijanac Dimitri Verhulst čijom je knjigom „Zaludnost življenja“ završena predizborna faza.

Umetnička igra sa očiglednom aluzijom na aktuelnu političku izbornu kampanju imala je za cilj kako nam je to potvrdio i glavni urednik izdavačke kuće Klio Zoran Hamović, da se zaustavi zombifikacija čitalaca , i da im se pruži prilika da biraju svesno-bar knjigu koju će čitati. Slogan ove nove neformalne Čitalačke partije je neobično primamljiv za današnje vreme, kad se čini da više nema pravog izbora: Pronađite svoju knjigu, čitajte svog pisca, imajte svoje mišljenje, živite svoj život!.

I kako je prošla predizborna čitalačka konvencija u centru Beograda? Iz večeri u veče, slušali su se odlomci iz dela autora različitih poetika i generacija, umetnika sa različitih geografskih širina, poteklih iz različitih društvenih uređenja, a razgovaralo se o bliskosti i sličnostima, o prožimanju različitih grana umetnosti, ulozi pisca i odgovornosti čitaoca.

Na kraju, u subotu 27. februara , kasno uveče, prešlo se na tajno glasanje. Pobedila je knjiga „Ugrađivanje straha“ . Ona je dobila 27 odsto glasova (Od sto odsto prebrojanih45 glasova ). Na izlasku sa glasačkog mesta neki od prisutnih glasača objasnili su unapred ovakav izbor. Oni su u vidu imali predstojeće vanredne izbore u Srbiji, pa su opredeljujući se za knjigu Ruija Zinka odlučili da se oslobode tih nezvanih instalatera koji kao u njegovom „Ugrađivanju straha“ idu od kuće do kuće, od građanina do građanina, ućutkuju gledaoce, čitaoce, slušaoce, mute misli, prete kataklizmama…

Ali po mišljenju Zorana Hamovića, opasnost se ovde više ogleda u zloslutnoj inerciji književnih liferanata nego u moći aktuelnih političara.

„Zapravo se nekontrolisanim ponavljanjem banalnosti razvija nekritičnost i neutemeljeno divljenje“, dodaje glavni urednik Klia.

Što se straha tiče , ambiciju da ga ugrade imaju vladajuće elite na svim stranama. Britanski premijer Dejvid Kameron upravo primenjuje metode iz takozvanog „Projekta strah“ pokušavajući da na svoju stranu privuče glasače pred referendum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije. Izađe li Britanija iz EU, preti tamošnji premijer, država odlazi na neizvestan put bez povratka. A jedan od njegovih omiljenih ministara potpomaže mu u širenju panike: „Više znamo o životu na Marsu, nego o tome šta nam sledi ako se nađemo van EU“. Protivnici zastrašivanja osuđuju Kamerona i zahtevaju da prestane sa „monstruoznom propagandnom mašinerijom“ . Zastrašivanju naroda pribegla je i španska vladajuća desnica, kada je nova stranka Podemos naglo stekla ogromnu popularnost. Dođu li oni na vlast, pretili su, gotovo je sa španskom demokratijom. Pojedini lideri na vlasti čak su tvrdili da će se Iberijsko poluostrvo pretvoriti u novi Sovjetski savez.

Mediji su pred izbor levičara Džeremija Korbina za lidera najveće opozicione Laburističke stranke Ujedinjenog Kraljevstva čak iznosili orvelovska predviđanja, o zemlji u bankrotu, dok po londonskim ulicama ratuju pljačkaši, demonstranti i pobunjenici. Već više od godinu dana roman Mišela Uelbeka „Pokoravanje“, zastrašuje iztraumirane Francuze. Uelbekovu fikciju, da će na vlast u bliskoj budućnosti doći muslimanska partija, mnogi su shvatili bukvalno. Evropa će izgubiti svoju kulturu i identitet , preti mađarski premijer Viktor Orban.

„Ugrađivanje straha“ je najnovija od dvadesetak knjiga koje je napisao Rui Zink. Profesora književnosti na univerzitetu u Lisabonu, Portugalci cene kao velikog stilistu koji smatra da fikcija mora biti istinitija od stvarnosti. Njegovu najnoviju knjigu kritičari ocenjuju kao majstorsku persiflažu o turobnom raspoloženju koje dominira portugalskim društvom.

Čime se sve treba služiti da bi se građani zaplašili? Zinkovi odgovori su bezbrojni:

Kinezi nadiru, rat je užasan, kriza posle njega još strahotnija. Prete nam i unutrašnje opasnosti a među njima najopasniji su penzioneri koji svojim dugim životima onemogućavaju reforme, govori Zink.

„Starci su beskorisni. Njihove penzije su apsurdni trošak, imaju bolesti kao golubovi…Treba ukloniti starce, to su neophodne reforme, racionalna mera, u suštini to je čak dobro i za njih…“

Ne može se lenčariti i očekivati od sopstvene države da plaća , još jedan je recept majstora za ugrađivanje straha. „Ko želi zdravlje neka ga plati, Ko želi obrazovanje neka ga plati, Ko želi decu neka ih plati…“ Najlakše se ugrađuje strah od izbeglica: „Eno ih tamo stapaju se sa mrakom…Tamo su, čekaju, strpljivo kao zveri, čekaju na trenutak nepažnje. Vaše nepažnje“

Ugrađivanje straha je poželjni društveni model, patriotski zadatak , koristan rad…

Na kraju ipak čak i Zinkov nezvani majstor za instaliranje terora obraćajući se prestravljenoj ženi daje važno naravoučenije: „Najlepša odlika straha je to što svako može da stvori svoj strah. Naš posao je, u suštini, samo da promovišemo ideju“.

A posao čitaoca je da tu ideju ne prihvate. Glasajući za „Ugrađivanje straha“ učesnici predizborne čitalačke konvencije, saglasili su se da nezvane majstore ne treba slušati. I da imaju pravo na svoj izbor-knjige koju će da čitaju.

Zorana Šuvaković

Više o knjizi Ugrađivanje straha
Više o predizbornoj čitalačkoj konvenciji Biranje pod moranje

Kultura je srce mesta

Objavljeno 17. februar 2016. od strane Clio

Danas, dodatak Nedelja, 14. februar 2016.

Intervju sa Rodžerom Prajdom, priređivačem knjige Destinacija kao brend

Kad predstavljaju neko mesto, ljudi se često trude da ga prikažu kao nešto što ono nije. To ne treba činiti. Kao što ne treba poricati svoje nasleđe. Istoriju ne možete ponovo da izmislite, ali možete da utičete na način kako ćete svoje mesto predstaviti, i istaći njegove pozitivne aspekte koji će privući posetioce.

Ovako o imidžu mesta za Danas govori Rodžer Prajd, uz Najdžela Morgana i Anet Pričard koautor knjige Destinacija kao brend koju je objavila izdavačka kuća Clio u prevodu Mirjane Ivanji sa engleskog jezika. Kao poznati stručnjak u oblasti marketinga u kulturi i turizmu, partner i direktor u međunarodnoj marketinškoj agenciji Hevenli i gostujući profesor Univerziteta Sari na Školi za turistički i hotelijerski menadžment, Prajd je nedavno bio gost Beograda i Novog Sada. Sa bogatim iskustvom nekadašnjeg direktora marketinga Velške vlade, u Kolarčevoj zadužbini i u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine govorio je o mogućnostima razvoja brendova srpskih gradova, potvrđujući, kako kaže izdavač, da svako mesto na planeti može privući pažnju, važno je samo setiti se na koji način.

* Da li u tom procesu kultura igra glavnu ulogu?

- Ako pođete od pretpostavke da kultura odražava nasleđe, vrednosti, karakter nekog mesta, onda ona mora da se nalazi u srcu brenda. Kultura nekog mesta je njegova suština, to je nešto što ga neprestano definiše. Prema tome, ne bih je isticao kao nešto izdvojeno – kultura je srce mesta. Problem sa njom je u tome da se često interpretira usko, ne posmatra se kao kultura življenja već pre kao istorija, nasleđe ili kreativne industrije. Takav koncept treba proširiti. Mislim, da biste iskusili kulturu mesta ne morate da odete u muzej.

* Govorite li to o „duhu mesta“?

- O duhu mesta je lako pričati, ali ga je teško definisati, a svakako ga je još teže identifikovati. Iz perspektive brendiranja, vidim tri stuba na kojima se on zasniva: ljudi, mesto – njegova lokacija, geografija, klima, i nasleđe. Duh mesta je ono što povezuje ova tri aspekta, to je karakter mesta. Kad razmislite o svakom mestu, vidite da ono zaista ima svoju ličnost, karakter, duh, mentalitet, koji, ako i nisu jedinstveni, svakako jesu njegove glavne osobine. U Birmingemu su to ljudi koji su tihe vrednice – ljudi koji jednostavno urade nešto, i ne hvale se time, razumni su i skromni. U Severnoj Irskoj su to ljudi koji vole da pruže više nego što se od njih očekuje – uradiće više, daće vam više, biće ljubazniji; jednostavno su takvi. Bilo bi zanimljivo otkriti šta je duh Srbije.

* Ko želi bolje da ga upozna, turista ili putnik?

- Reč turista često priziva negativnu konotaciju. Ljudi više vole da sebe smatraju putnicima. Turista je neko ko mesto posmatra površno – on poseti mesto, ali ga i ne iskusi. Sa druge strane, putnici žele da razumeju mesto, imaju prefinjeniji pristup tom iskustvu. Može li od turiste da postane putnik? Mislim da sam ja to postao. Kako sazrevate, različite stvari počinju da vas zanimaju. Čini mi se da je koncept ti-turizma (yourism) doveo do toga da ljudi putuju češće, da su bolje informisani o mestima, a sama mesta su višedimenzionalno orijentisana kada kreiraju svoju ponudu. Tako prilike da se autentično iskusi neko mesto postaju neizbežne. Ubedljivo najbolje iskustvo koje sam kao putnik imao odnosi se na stvari koje sam sâm otkrio. Za mene su to najzanimljivija iskustva.

* Kako u vremenu globalizacije sačuvati autentičnost?

- Kad ljudi posećuju velike gradove, poput Londona ili Njujorka, očekuju da vide ne samo ono što je specifično za njih, već i određene svetske brendove, lance hotela i radnji, i to je sasvim u redu. Manja mesta čuvaju autentičnost, mada i tamo postoji želja za svetskim brendovima. Dugoročno gledano, mislim da bi im bilo bolje da očuvaju svoju autentičnost i nezavisni karakter. Ipak, ne možete nastupiti sa stavom „prihvatite nas ovakve kakvi jesmo“ jer postoje osnovni standardi kada je reč o usluzi, i ako ih ne postignete, bez obzira na autentično iskustvo koje nudite, nećete biti uspešni u onoj meri u kojoj bi trebalo da budete.

* Koliko se razlikuju putovanja nekad i sad?

- Sedamdesetih je moja porodica putovala preko paket aranžmana i tada je to bio vrhunac prefinjenosti. Danas to nije slučaj. Internet je omogućio potpunu transparentnost. Ako stvarno postoje sadržaji koji su vredni vašeg vremena, većina ljudi će vas uputiti na njih. Kako ljudske potrebe i zahtevi evoluiraju, tako se i tržište menja i sazreva. Zanimljivo je da većina kompanija koje su danas vodeće na tržištu nije postojala pre deset ili pet godina. Za veliki broj ljudi izvor vesti danas nisu nacionalne medijske kuće već Gugl, Jutjub, Hafington Post. Oni su postali portali, medijatori, oni koji omogućuju vezu između proizvoda i potrošača.

* Da li je tačan utisak da se zabavi daje prednost u odnosu na kulturu?

- To zavisi od prirode samog mesta i ponude koju ima. Uzmimo, na primer, Dablin ili Prag – stekli su reputaciju mesta gde ljudi odlaze samo da bi se dobro napili. Ako se to dogodi u preteranoj meri, onda kvari reputaciju mesta i utiče na to kako ga drugi doživljavaju. Prema tome, važno je zbog čega turisti dolaze. Sa druge strane, postoje mesta koja su uspela da razviju turističku industriju tako što su počela kao mesta za zabavu. Ne bi trebalo da osuđujemo takve pojave. Većina ljudi će želeti da iskusi neke aspekte kulture, čak i ako im kultura nije primarna motivacija.

* Ko kreira politiku turizma, pa i kulturnu politiku nekog mesta? Političari ili ljudi koji u njemu žive?

- I jedni i drugi. Ako ne postoji politička volja da se podrži ono što ljudi rade, bilo finansijski bilo kroz zalaganje političkih lidera, biće teško pridobiti širu javnost za to. Ali ako određene odluke donose samo političari i ne uključuju stanovnike, ljudi se neće osećati kao deo tog procesa, neće pružiti potrebnu podršku i doći će do neuspeha. Zagovornici tih ideja mogu da utiču na građane, ali moraju da uzmu u obzir njihovu volju jer će, na kraju, upravo građani sprovoditi te ideje.

* Kad kažem „Srbija“ na šta prvo pomislite?

- Na rat, na žalost, i na još dve stvari, ali ne znam da li bi trebalo da ih spomenem – prelepe žene, i kriminal. Razlog za ovo poslednje je serija Crni panter (Black Panther), mislim da je u velikoj meri uticala na moje mišljenje. Možda i fudbal, jer znam da mnogi srpski fudbaleri igraju u Premijer ligi. Ali takvi utisci su vrlo površni. Većina utisaka koje ljudi imaju o nekom mestu je veoma površna, veoma nepravedna jer su često na to uticale mnoge različite stvari. Kada pomislite na Pariz, pomislite na stil i modu, ali u poslednje vreme i na terorizam. Kada pomislite na Rim, pomislite na istorijsko nasleđe. Za većinu mesta postoji neka direktna asocijacija koja ne prenosi punu istinu o njima.

Anđelka Cvijić

Više o knjizi Destinacija kao brend

O usamljenosti i kako je prevazići

Objavljeno 5. novembar 2015. od strane Clio

Ne mogu reći da ovo pišem iz ugla apsolventa psihologije, potencijalnog budućeg stručnjaka koji će imati znanja i kompetencije da adekvatno učestvuje u psihičkom životu ljudi oko sebe, u svim sferama života. Mogu da kažem da pišem kao individua, kao opservator, o jednoj slici sveta koja se sve češće pojavljuje pred mojim očima. Pišem kao neko ko se trudi da sebe, a i sebi bliske i drage ljude posmatra na objektivan način (pitanje je koliko uspeva u tome).

Upotrebila sam termin individua. Boeci ga definiše kao nešto što se ne može podeliti, kao jedinka i duh, ne može se rastaviti. Libereralizam gleda na individuu kao na nešto apsolutno, biće za sebe. Da li je to opravdano? Rođeni smo sami, umrećemo sami, ali da li možemo kroz život sami? Ljudski život je život u zajednici i pojam pojedinca se sa pravom može dovesti u pitanje. Kant tvrdi: „Čovek je biće predodređeno za društvo“.

Možemo filozofirati (barem ja) o uticaju današnjeg modernog doba na ovu otuđenost, letargiju i nezainteresovanost o kojoj svedočimo svakodnevno, a i sami je upražnjavamo, ali činjenice koje nudi ovo štivo nas moraju makar za korak, dva vratiti unazad, jer smo, čini mi se, otišli predaleko.

Neophodno je razjasniti da samoća i usamljenost nisu isto, pa ni slično. Ono što karakteriše usamljenost je specifičan, subjektivan osećaj izolovanosti sa kojim se osoba suočava (poremećena socijalna kognicija), a koji dalje dovodi do niza disfunkcionalnih reakcija i ponašanja i kao krajnji rezultat, osoba se nalazi u začaranom krugu iz kojeg, da bi izašla, mora da se suoči sa onim što je najviše plaši, ljudi.

Kao društveno odgovorna bića, moramo naučiti kako da se ponašamo jedni prema drugima i kako da budemo podrška jedni drugima. Velika pažnja u knjizi Usamljenost posvećena je, kako fiziološkim faktorima koji su od značaja, tako i psiho-somatskim posledicama hronične usamljenosti. Organizam je lavirint, sve je povezano. Biološko, psihološko i fizičko se prepliću.

Nesvesni smo koliko društveni odnosi usmeravaju i definišu naš svakodnevni život. Autori govore o egzistencijalnom poreklu straha od usamljenosti i odbačenosti. Puka borba za preživljavanjem je motivisala naše pretke da formiraju društvene odnose kako bi sebi obezbedili „evolucionu prednost“.

Kako živimo u dobu u kojem je javno eksponiranje našeg privatnog života postalo svakodnevica, naša sposobnost prilagođavanja omogućila nam je da se u tom korpusu „srećnih“ života snalazimo kako znamo i umemo. Kombinujući socio-kulturne norme i lične želje, kao mozaik, slažemo sliku o sebi i plasiramo je u javnost, planirano i sa predumišljajem. „Lečimo“ svoje rane time što ih krijemo od drugih, a vremenom te iste rane iz našeg svesnog prelaze u nesvesno (samoobmanjivanje). Nažalost, iako smo ih gurnuli pod tepih, one ne prestaju da kidaju deo po deo našeg fizičkog i psihičkog zdravlja, ostavljajući nam veoma opipljive posledice.

Dešava se neprestana komunikacija unutar našeg organizma. Komunikacija na ćelijskom nivou, između organa, sistema organa… Na taj način organizam može da vrši samoregulaciju. Ova činjenica, koja u prvi plan stavlja komunikaciju na fiziološkom nivou, može se preslikati, kao slika u ogledalu, i na psihološki nivo. Skoro svaka studija na koju se autori ove knjige pozivaju ističe kardiovaskularne posledice hronične usamljenosti, koje često mogu biti i životno ugrožavajuće.

Zaključak: odnos definiše odnos? Kada patimo zbog neuspelog ljubavnog odnosa, kada nas je najbolja drugarica u osnovnoj školi ismejala, kada ste zaboravljeni i ignorisani od strane nekog roditelja, kada ne možete da uspostavite kvalitetnu komunikaciju ni sa kim na radnom mestu,… Mnogo je primera i mnogo je subjektivne (i objektivne) interpretacije događaja koji ostaju zaptiveni u nama, praveći plodnu podlogu za razvoj usamljenosti. Još ako u nama samima postoji klica onda je „uspeh“ skoro pa zagarantovan.
„Kakve su ti misli, takav ti je život“, „Kako sa dugima, ako ne možemo sa samim sobom?“, „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi“, mnogo je tih dobro poznatih krilatica koje smo čuli nebrojeno puta u životu, ali ako bismo malo zastali i sprečili sopstveno, cinično prevrtanje očima na te iste rečenice, možda nam se taj cinizam ne bi uporno vraćao nazad, kao bumerang.

Niko nije imun na pomenute negativne osećaje, svako od nas ima neka iracionalna uverenja koja mu, s vremena na vreme, kruže oko glave. To samo znači da smo ljudi, imamo pravo na to. Ono što svaki pojedinac ne sme dozvoliti jeste da ga te misli obuzmu celog i da sažvaću svaku mrvicu optimizma i ideje o životnoj sreći. A u biti, ne možemo biti srećni sami.

Ksenija Vulić

VIŠE O KNJIZI USAMLJENOST

I dalje o čitanju

Objavljeno 3. novembar 2015. od strane Clio

Ili
Kakva je razlika između načitanih i onih koji čitaju

Završen je Sajam knjiga, šezdeseti po redu, sa otvaranjem koje je pretendovalo kao i do sada da bude veoma svečano, sa Rusijom kao počasnim gostom, gužvama između štandova, velikim brojem mladih koji su došli sa namerom da kupe isključivo jednu knjigu koja je bila hit, dok drugi naslovi za njih nisu postojali. Da li smo dovoljno uradili da ih približimo tzv. nepublici, tvrdoglavoj u svojim nastojanjima da budu u trendu, da ne iskoče iz proseka koji je bezbedan. Razgovarali smo sa nekim beogradskim srednjoškolcima uoči Sajma, o novim knjigama, o tome šta čitaju…Dobri, pametni odgovori i razmišljanja onih koji nisu odustali od sebe i obrazovanja , koji se nisu prepustili blatnjavoj struji zaglupljivanja i stvaranja poslušnika daju nam izvesnu nadu da se stvari mogu menjati. Dakle, ne samo konstatacije da je sve strašno, posrnulo, devastirano, opšte zgražanje dok je tv uključen na kanalu još jednog rijalitija, već nešto konkretno. Ono što je moguće. Učiniti da knjiga dođe do čitalaca, pohvaliti mladu osobu koja je pročitala, ne negodovati, ne kritikovati fejs i tviter, već podstaći potrebu za samopoštovanjem i dostojanstvom koje se stiče samo znanjem.
Pronaći u gomili onaj par očiju koji se raduje mirisu nove knjige ili naslovu koji je najzad slobodan u biblioteci, poslati im poruku da će načitaniji i pametniji lakše nalaziti životna rešenja umesto sumnjivih prečica.
Knjige koje objavljuje Clio nisu hitovi i bestseleri, još manje saveti o modi, ishrani ili načinu da se obogatite. Kakva je onda njihova šansa na tržištu knjiga? Imaju li mogućnost da se probiju kroz ringišpil naslova koji se nude sa svakog novinskog kioska ? I da pobede tabloide koji su kao paraziti pojeli prostor štampanih medija u kome više nema mesta za duže tekstove koji zahtevaju strpljenje i pismenost.
Uprkos svemu, da li je Sajam bio praznik ili poraz dobre knjige, ne znamo. Da li ćemo dozvoliti da lažni sjaj bestselera za jedan dan zaseni trajne vrednosti, zavisi od svih nas. Clio će i dalje objavljivati one knjige koje to zaslužuju i koje su potrebne našoj intelektualnoj javnosti, a vi čitajte, komentarišite, kritikujte. Da ne budemo nevidljivi i da se zna kako nije bezvredno sve što znamo.

Knjige koje volite i cenite

Clio blog

Arhive autora: Clio